Pismo iz Irana: „Skoro svako koga vidite ili sa kim razgovarate poznaje neku žrtvu, ja poznajem pet“

Nema interneta. Samo nekoliko ljudi još uvek ima pristup Starlinku, a čak i to radi samo ponekad. Poruke ne uspevaju. Pozivi ne uspevaju. Uglavnom nema ničega, piše Iran International.

Ubistvo je bilo bez presedana. Znam da se ta reč koristi prelako, pa dozvolite mi da objasnim šta mislim. Skoro svako koga vidite ili sa kim razgovarate poznaje neku žrtvu. Ja lično poznajem pet. Jedna je mrtva. Dve su povređene. Dve su nestale pre tri dana.

Jedino vreme koje je slično, po obimu i strahu, bilo je tokom kovida.

Tokom dana, Teheran je uglavnom tih. Oko tri popodne, ljudi počinju da idu kućama. Neki to rade da bi se pripremili da kasnije ponovo izađu. Drugi to rade da bi se potpuno držali podalje od svega.

Mobilni telefoni rade tokom dana, ali čak i tada su ograničeni. SMS poruke ne postoje. Jedine poruke koje stižu su državna „upozorenja“, koja su zapravo pretnje – upozorenja da ne izlazimo.

Uzeti smo kao taoci. Bukvalno. A bez interneta, naši voljeni van zemlje su uzeti kao taoci na drugačiji način.

Ništa od ovoga nije bilo iznenađenje. Radili su to i ranije. Svi su znali da postoji prekidač za ubijanje.

Što me navodi da se pitam nešto o čemu ne mogu da prestanem da razmišljam: kako opozicija napolju, aktivisti, nikada nisu ozbiljno razmislili o ovome? Kako pozivate ljude da rizikuju svoje živote bez čak i grubog plana šta će se desiti kada bezbednosni aparat počne da deluje?

Ljut sam. Na sve. Na one koji vladaju Iranom. Nemam ništa osim psovki za njih. Želim im nezamislivu patnju.

Ali sam takođe sam ljut na ratnike na tastaturi u inostranstvu. „Nećemo se smiriti dok režim ne nestane, bez obzira na cenu“, rekla je jedna istaknuta ličnost prošle nedelje iz jedne evropske prestonice. „Je*i se, kažem. Čijom krvlju?“

Svi koje vidim su ljuti i bespomoćni. Često i jedno i drugo istovremeno. Ljudi su u sukobu. Želite da koljači budu pobeđeni. Želite pritisak spolja. Ali ne želite da vam zemlja bude napadnuta. Ne želite rat.

Većina ljudi sa kojima razgovaram veruje da će Tramp nešto učiniti. Niko ne zna šta. Postoji nada, ali postoji više straha.

Šta ako udarac samo povredi zver i učini je divljom, pitaju se mnogi. Šta ako delovi sistema odbiju da popuste i nastave da se bore i ubijaju? To smo već videli. Posle revolucije 1979. godine, bilo je godina borbe za vlast i krvoprolića.

I još jedna stvar, koju neki ljudi spolja možda ne žele da čuju.

Oni koji misle da bi promena rukovodstva značila da se ništa od ovoga ne može ponoviti ili se duboko greše ili lažu. Nijedan lider nema univerzalnu podršku. Čak se i Homeini suočio sa oružanim otporom nakon revolucije, i ideološkim i etničkim.

Ali onda kažete sve ovo, i odmah se postavlja drugo pitanje: šta ako se ništa ne desi? Šta ako ne bude intervencije, prekretnice? Koliko dugo još možemo ovako da nastavimo?

Sve što mogu da kažem – i nadam se da će ljudi ovo pročitati – jeste da ne znam. Kao i ćećina ljudi ovde, ne znam.

I ne verujem onima koji kažu da znaju. Oni koji iz svojih ležaljki u Londonu ili Vašingtonu izjavljuju da će dani ili čak godine koje dolaze biti laki, čisti i svetli.