„Trećina Evropljana glasa za populističke, krajnje desničarske ili krajnje levičarske stranke“: Pobeda Gerta Vildersa kao podsetnik

Pobeda Gerta Vildersa na opštim izborima u Holandiji potvrđuje uzlaznu putanju evropskih populističkih i krajnje desnih partija, koje – uz povremene zastoje – nastavljaju svoj stabilan marš ka mejnstrimu.

Ne postoji garancija da će Vilders, čija je antiislamska Partija slobode (PVV) osvojila 37 mesta na izborima u sredu – više nego dvostruko više od ukupnog broja u 2021. – moći da formira vladu sa većinom u holandskom parlamentu od 150 mesta.

Čak i ako to bude slučaj, koalicioni proces beskonačnog kompromisa i ustupaka od strane tri, četiri ili više partija znači da najekstremniji delovi njegovog manifesta, od zabrane Kur’ana do održavanja Nexit referenduma, neće postati vladina politika.

Ali sada postoji velika šansa da bi se stranka koju je mejnstrim izbegavao više od decenije zbog svojih radikalno nativističkih pogleda mogla, negde sledeće godine, pridružiti redovima krajnje desničarskih partija koje napreduju širom Evrope od Helsinkija do Rima i Berlina do Brisela.

Đorđa Meloni, čija stranka ima neofašističke korene, vodi najdesniju vladu Italije od Drugog svetskog rata. Krajnja desnica je deo vladajuće koalicije u Finskoj i, u zamenu za ključne ustupke politike, podržava drugu u Švedskoj.

U Austriji, FPO je daleko ispred u anketama manje od godinu dana do sledećih izbora, dok je u Nemačkoj, krajnje desničarska AfD porasla sa 10 odsto na više od 21 odsto, zaostaje samo za CDU desnog centra, a ovo godine pobedio na svojim prvim izborima za okružno veće.

Da se danas održavaju predsednički izbori u Francuskoj, ankete pokazuju da bi pobedila Marin Le Pen iz krajnje desničarskog Nacionalnog skupa – koja je prošli put osvojila rekordnih 41,46 odsto.

Krajnje desničarski flamanski nacionalisti su spremni da ostvare veliki uspeh na belgijskim izborima u junu naredne godine.

Nije ni čudo što su lideri krajnje desnice na kontinentu, od Le Pen do mađarskog Viktora Orbana, italijanskog Matea Salvinija, Alis Vajdel iz AfD-a i Toma Van Grikena iz Vlaamsa Belanga, požurili u sredu uveče da čestitaju Vildersu.

Europe is waking up!

The Dutch right-wing victory put another conservative flag on the map. It shows that people want change. They want a return to normality and safety. And only a conservative shift can bring that change to Europe.

The time for that has come. We’re back! 🙌 pic.twitter.com/gpeBXlbLC1

— Balázs Orbán (@BalazsOrban_HU) November 23, 2023

Krajnja desnica je pretrpela neke neuspehe ove godine: na parlamentarnim izborima u Španiji u julu, Vok je zabeležio pad glasova sa 15% koliko je osvojio u 2019. na 12%, što je smanjilo broj mesta koja ima u parlamentu sa 52 na 33.

U Poljskoj, vladajuća nacionalistička partija Pravo i pravda (PiS) završila je prva na oktobarskim izborima, ali – dok pokušava da formira većinu – nema održiv put do vlade nakon što je trostruki opozicioni savez predvođen Donaldom Tuskom osvojio ukupnu većinu.

U Slovačkoj, Robert Fico – ako ne i krajnje desničar, svakako populista, i priznati obožavalac Orbana – pobedio je na izborima u septembru.

Ubzo je ispunio svoje predizborno obećanje da će zaustaviti vojnu pomoć Ukrajini i izazvao zabrinutost zbog napada na medije.

Kontinentalni analitičari takođe navode da su britanski konzervativci pod populističkim, krajnje desničarskim uticajem.

Analitičari primećuju da je svaka stranka krajnje desnice drugačija, kao i kulture i politički sistemi u kojima deluje. Ali širom kontinenta, populističke i krajnje desničarske stranke su u stalnom porastu – sa čudnim prekidima – već nekoliko decenija.

Niz faktora pokreće njihov napredak. Protivljenje imigraciji, islamu i EU bili su dugo vremena ključni uzroci krajnje desnice.

Nedavno su se listi pridružili kulturni ratovi, manjinska prava, klimatska kriza i žrtve koje su potrebne za borbu protiv nje.

Njihova privlačnost je dodatno pojačana dubokom krizom troškova života koja proističe iz oporavka od pandemije i ruskog rata protiv Ukrajine, brzim i zbunjujućim društvenim i digitalnim promenama, i – svuda – rastućim nepoverenjem u mejnstrim političare.

Postepeno, stranke krajnje desnice su se normalizovale u dvosmernom procesu: pošto je desni centar usvojio nativističke stavove i bio spreman da sklopi koalicione dogovore, stranke krajnje desnice moderiraju neke od svojih stavova koji više odbijaju glasače.

Veliki deo evropskog desnog centra, na primer, sada je jednako tvrdoglav po pitanju imigracije kao i krajnja desnica – dok su stranke krajnje desnice zauzete projektovanjem ekonomske discipline, povlačeći se sa evroskepticizmom i umanjujući svoju dosadašnju podršku Rusiji.

Vilders, koji je preplavio talas antiimigracionih osećanja i frustracije uzastopnim mejnstrim koalicijama do svoje pobede, sam je ublažio svoj tvrdokorniji antiislamski jezik, očigledno u nadi da bi mogao da formira vladajuću koaliciju.

Bez obzira da li on bude vodio sledeću vladu Holandije ili ne, njegov nastup u sredu uveče je podsetnik da, kako je Gardijan otkrio u septembru, skoro trećina Evropljana sada glasa za populističke, krajnje desničarske ili krajnje levičarske stranke.

Široka podrška politici protiv establišmenta nastavlja da raste širom kontinenta – i, sve više, dovodi u pitanje mejnstrim.