„Kraljevski doček za petla bez glave“: Pol Tejlor analizira za Gardijan posetu Makrona Britaniji

Uprkos ili možda upravo zbog te geografske blizine, dve evropske nuklearne sile su istorijski bile koliko često neprijatelji koliko i prijatelji, a često i jedno i drugo.

Čak i ako je solidarnost i istrajnost u suočavanju sa ruskom agresijom i američkom nepouzdanosti glavni ton nedelje, odnos ostaje trajan miks prijateljstva, rivaliteta, međusobnog divljenja i sumnji, piše Pol Tejlor, saradnik pri Evropskom političkom centru, u analizi za Gardijan.

Zanimljivo je da je ovo prva državna poseta evropskog lidera Velikoj Britaniji u poslednjih devet godina, otkako je britanski narod, u svojoj beskrajnoj mudrosti, glasao za izlazak iz Evropske unije.

Oprezna nastojanja Kira Starmera da popravi deo ekonomske i političke štete nastale tim činom samopovređivanja naišla su na francusku blokadu po svim pitanjima vezanim za bliže ekonomske veze, uključujući i ključnu temu ribarskih prava.

Sve dok se Starmer drži svojih „crvenih linija“ – bez povratka u jedinstveno tržište EU ili carinsku uniju, i bez slobodnog kretanja ljudi između kontinenta i Britanije – suočavaće se sa upornim otporom Pariza prema bilo kakvom pokušaju ublažavanja posledica Bregzita.

Obojica imaju domaće probleme. Makron je „petao bez glave“ koji ne može da se kandiduje ponovo 2027. i nema parlamentarnu većinu.

Ove nedelje je povratio pravo da raspiše izbore Nacionalnu skupštinu, i ako bi to učinio opet nakon prošlogodišnjeg fijaska bio bi samoubilački potez.

Starmer je na vlasti tek godinu dana i uživa ogromnu većinu. Ipak, prošle nedelje nije uspeo da progura reforme socijalne zaštite nakon pobune unutar svoje Laburističke partije, što ga je ostavilo sa budžetskim deficitom i krizom autoriteta.

Obojica su ograničeni usponom krajnje desničarskih populističkih partija koje koriste javno nezadovoljstvo zbog imigracije i pitanja identiteta.

Sva toplina kraljevskog dočeka u Vindzoru, parada kočija i šetnja kroz obnovljeni prirodni rezervat u Vindzor Grejt Parku, neće naterati francuskog predsednika da ublaži svoj otpor bilo kakvom posebnom tretmanu Velike Britanije u EU, uprkos njenom strateškom značaju za Evropu u ovom novom dobu geopolitičke nestabilnosti.

U francuskim glavama, ovo je borba za odbranu kluba iz kojeg je Britanija izašla, očuvanje EU i njenog dragocenog jedinstvenog tržišta od raspada i iako Makron to javno ne bi rekao osiguravanje da britanska kocka na prosperitet van Unije ne uspe.

Važno je moći ukazati na britanske ekonomske gubitke „pour encourager les autres“ (da se ostali nauče pameti), kako bi rekao Volter.

Na političkom susretu biće mnogo zajedništva po pitanju odbrane, a u Makronovom ceremonijalnom govoru parlamentu biće istaknuto zajedničko stajalište dve zemlje u očuvanju međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima (slušaš li, Donalde?), podršci Ukrajini (slušate li, Vladimire i Donalde?) i jačanju evropske odbrane unutar NATO-a (isto važi).

Velika Britanija i Francuska imaju najjače evropske vojske i strateške kulture, ali su obe toliko opterećene dugovima i troškovima socijalne zaštite da će im biti teško da ispune NATO obavezu koju su prošlog meseca prihvatile – da do 2035. godine izdvajaju pet odsto BDP-a za odbranu, od čega će 3,5 odsto ići na osnovne vojne troškove.

Starmer i Makron zajednički će predsedavati sastanku „koalicije voljnih“ formirane da pruži bezbednosne garancije Ukrajini, koji će simbolično biti održan u NATO pomorskoj komandi u Nortvudu, blizu Londona.

To šalje poruku evropske odlučnosti da podrži Ukrajinu u vreme kada SAD smanjuju vojnu pomoć dok Rusija pojačava svoju agresiju.

Povlačenje SAD iz evropske bezbednosti biće ključna, mada uglavnom neizgovorena tema u procesu približavanja Francuske i Velike Britanije po strateškim pitanjima.

Posebnu pažnju treba posvetiti onome što oba lidera kažu o dometu svog nuklearnog odvraćanja i u kojoj meri smatraju da njihovi vitalni interesi prelaze nacionalne granice i obuhvataju ostatak Evrope.

Dok se nuklearna doktrina menja polako, s obzirom na sve veću neizvesnost u pogledu pouzdanosti američkog nuklearnog garanta za Evropu u eri Donalda Trampa, biće zanimljivo videti hoće li Starmer i Makron ići dalje od onoga što su prethodna generacija britanskih i francuskih lidera izjavili 1995. godine, kada je tadašnji premijer Džon Mejdžor rekao: „Predsednik (Žak Širak) i ja smo zaključili da vitalni interesi jednog ne mogu biti ugroženi, a da vitalni interesi drugog nisu podjednako ugroženi“.

Naredni francuski lideri, zadržavajući određeni stepen strateške dvosmislenosti, oprezno su proširili tu nuklearnu doktrinu, naglašavajući da vitalni interesi Francuske prevazilaze njene granice i „imaju evropsku dimenziju“.

Imajući u vidu Širkove neodlučnosti, Makron je nedavno predložio strateški dijalog sa zainteresovanim evropskim partnerima o ovom pitanju.

Idealno bi bilo da Starmer i Makron razviju Mejdžor-Širak formulu tako da uključe izričitu pominjanje vitalnih interesa evropskih saveznika.

Verovatnije je da će zajednički ponuditi konsultacije sa evropskim partnerima o nuklearnom odvraćanju. To bi bio još jedan korak ka evropskom odbrambenom identitetu unutar NATO-a.