Priznanje palestinske države otvara još jedno pitanje – ko će da je vodi?

Belgija se upravo pridružila Velikoj Britaniji, Francuskoj i drugim zemljama u obećanju da će priznati palestinsku državu u Ujedinjenim nacijama u Njujorku. Dr Zomlot, šef palestinske misije u Velikoj Britaniji, bio je jasan da je ovo značajan trenutak.

„Ono što ćete videti u Njujorku mogao bi biti poslednji pokušaj sprovođenja rešenja o dve države“, upozorio je.
„Ne dozvolimo da to propadne.“

Nedeljama kasnije, to se sada dogodilo. Velika Britanija, Kanada i Australija, koje su tradicionalno jaki saveznici Izraela, sada su preduzele ovaj korak.

Kir Starmer je objavio potez Velike Britanije u videu objavljenom na društvenim mrežama.

U njemu je rekao: „Suočeni sa rastućim užasom na Bliskom istoku, delujemo kako bismo održali mogućnost mira i rešenja o dve države.

„To znači bezbedan i siguran Izrael uz održivu palestinsku državu – trenutno nemamo ni jedno ni drugo.“

Više od 150 zemalja je ranije priznalo palestinsku državu, ali dodavanje Velike Britanije i drugih zemalja mnogi vide kao značajan trenutak, ukazuje BBC.

„Palestina nikada nije bila moćnija širom sveta nego što je sada“, kaže Ksavijer Abu Eid, bivši palestinski zvaničnik.

Četiri kriterijuma za državnost navedena su u Montevideo konvenciji iz 1933. godine. Palestina može opravdano da polaže pravo na dva: stalno stanovništvo (iako je rat u Gazi to doveo u ogromnu opasnost) i sposobnost da se uključi u međunarodne odnose – dr Zomlot je dokaz za ovo drugo.

Ali još uvek ne ispunjava zahtev „definisane teritorije“. Bez sporazuma o konačnim granicama (i bez stvarnog mirovnog procesa), teško je sa sigurnošću znati šta se podrazumeva pod Palestinom.

Za same Palestince, njihova željena država sastoji se od tri dela: Istočnog Jerusalima, Zapadne obale i Pojasa Gaze. Sve je Izrael osvojio tokom Šestodnevnog rata 1967. godine.

Čak i letimičan pogled na mapu pokazuje gde počinju problemi.

Zapadna obala i Pojas Gaze su geografski razdvojeni od strane Izraela tri četvrtine veka, od izraelske nezavisnosti 1948. godine.

Na Zapadnoj obali prisustvo izraelske vojske i jevrejskih doseljenika znači da Palestinska uprava, osnovana nakon mirovnih sporazuma iz Osla iz 1990-ih, upravlja samo sa oko 40 odsto teritorije.

Od 1967. godine, širenje naselja je nagrizalo Zapadnu obalu, razbijajući je u sve fragmentiraniji politički i ekonomski entitet.

U međuvremenu, Istočni Jerusalim, koji Palestinci smatraju svojom prestonicom, okružen je jevrejskim naseljima, postepeno odvajajući grad od Zapadne obale.

Sudbina Gaze je, naravno, bila mnogo gora. Nakon skoro dve godine rata, izazvanog napadima Hamasa u oktobru 2023. godine, veliki deo teritorije je zbrisan.

Ali kao da sve ovo nije bilo dovoljno da se popravi, postoji i četvrti kriterijum utvrđen u Montevideo konvenciji koji je potreban za priznavanje državnosti: funkcionalna vlada.

A to predstavlja veliki izazov za Palestince.

„Potrebno nam je novo vođstvo“

Još 1994. godine, sporazum između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) doveo je do stvaranja Palestinske nacionalne uprave (poznate jednostavno kao Palestinska uprava ili PA), koja je vršila delimičnu civilnu kontrolu nad Palestincima u Gazi i na Zapadnoj obali.

Ali od krvavog sukoba 2007. godine između Hamasa i glavne frakcije PLO-a, Fataha, Palestincima u Gazi i na Zapadnoj obali vladaju dve rivalske vlade: Hamas u Gazi i međunarodno priznata Palestinska uprava na Zapadnoj obali, čiji je predsednik Mahmud Abas.

To je 77 godina geografske razdvojenosti i 18 godina političke podele: dugo vreme za Zapadnu obalu i Pojas Gaze da se udalje.

Palestinska politika je u međuvremenu okoštala, ostavljajući većinu Palestinaca ciničnim prema svom vođstvu i pesimističnim u pogledu šansi za bilo kakvu vrstu unutrašnjeg pomirenja, a kamoli napredak ka državnosti.

Poslednji predsednički i parlamentarni izbori bili su 2006. godine, što znači da nijedan Palestinac mlađi od 36 godina nikada nije glasao na Zapadnoj obali ili u Gazi.

„Činjenica da nismo imali izbore za sve ovo vreme jednostavno je zapanjujuća“, kaže palestinska advokatica Dijana Butu.

„Potrebno nam je novo vođstvo.“

Nakon rata koji je izbio u Gazi u oktobru 2023. godine, pitanje je postalo još akutnije.

Suočena sa smrću desetina hiljada svojih građana, Abasova Palestinska uprava, koja je pratila situaciju iz svog sedišta na Zapadnoj obali, uglavnom je svedena na ulogu bespomoćnog posmatrača.

Godine unutrašnjeg neslaganja

Tenzije unutar rukovodstva datiraju godinama unazad.

Kada se predsednik PLO-a Jaser Arafat vratio iz višegodišnjeg egzila da predvodi Palestinsku upravu, lokalni palestinski političari su se uglavnom našli po strani.

„Insajderi“ su počeli da negoduju zbog dominantnog stila Arafatovih „autsajdera“. Glasine o korupciji u Arafatovom krugu nisu mnogo doprinele ugledu PA.

Još važnije, novoformirana Palestinska uprava izgledala je nesposobna da zaustavi postepenu izraelsku kolonizaciju Zapadne obale ili da ispuni obećanje o nezavisnosti i suverenitetu koje je tako primamljivo pokrenuto Arafatovim istorijskim rukovanjem sa bivšim izraelskim premijerom Jicakom Rabinom na travnjaku Bele kuće u septembru 1993. godine.

Naredne godine nisu bile pogodne za glatku političku evoluciju, u kojoj su dominirale neuspele mirovne inicijative, kontinuirano širenje jevrejskih naselja, nasilje ekstremista sa obe strane, političko klizanje Izraela udesno i onaj nasilni raskol 2007. godine između Hamasa i Fataha.

„U normalnom toku događaja, pojavile bi se nove figure, nove generacije“, kaže palestinski istoričar Jezid Sajig.

„Ali to je bilo nemoguće… Palestinci na okupiranim teritorijama su enormno fragmentirani u odvojene male prostore, i to je učinilo gotovo nemogućim da se nove figure pojave i spoje.“

Jedna ličnost se ipak pojavila: Marvan Barguti.

Rođen i odrastao na Zapadnoj obali, sa 15 godina postao je aktivan u Fatahu, frakciji PLO koju je predvodio Arafat.

Barguti se pojavio kao popularni vođa tokom drugog palestinskog ustanka, pre nego što je uhapšen i optužen za planiranje smrtonosnih napada u kojima je ubijeno pet Izraelaca.

On je uvek negirao optužbe, ali je u izraelskom zatvoru od 2002. godine.

Ipak, kada Palestinci govore o mogućim budućim liderima, na kraju govore o čoveku koji je zatvoren skoro četvrt veka.

Nedavna anketa javnog mnjenja koju je sproveo Palestinski centar za politiku i istraživanje javnog mnjenja sa sedištem na Zapadnoj obali pokazala je da bi 50 odsto Palestinaca izabralo Bargutija za predsednika, što je znatno više od Abasa, koji je na toj funkciji od 2005. godine.

Uprkos tome što je visoki član Fataha, koji je dugo u sukobu sa Hamasom, smatra se da se njegovo ime nalazi na listi političkih zatvorenika koje Hamas želi da oslobodi u zamenu za izraelske taoce koje drži u Gazi.

Međutim, Izrael nije dao nikakve naznake spremnosti da ga oslobodi.

Sredinom avgusta pojavio se video-snimak na kojem se vidi mršavi, krhki 66-godišnji Barguti kako provocira izraelskog ministra bezbednosti Itamara Ben Gvira.

To je bio prvi put da je Barguti viđen javno tokom dugog niza godina.

Netanjahu i palestinska državnost

Čak i pre rata u Gazi, protivljenje Benjamina Netanjahua palestinskoj državnosti bilo je nedvosmisleno.

U februaru 2024. godine rekao je: „Svi znaju da sam ja taj koji je decenijama blokirao uspostavljanje palestinske države koja bi ugrozila naše postojanje.“

Uprkos međunarodnim pozivima Palestinskoj upravi da ponovo preuzme kontrolu nad Gazom, Netanjahu insistira da neće biti uloge za PA u budućem upravljanju Gazom, tvrdeći da Abas nije osudio napade Hamasa od 7. oktobra.

U avgustu je Izrael dao konačno odobrenje za projekat naselja koji bi efikasno odsekao Istočni Jerusalim od Zapadne obale.

Planovi za 3.400 kuća su odobreni, a izraelski ministar finansija Becalel Smotrič je rekao da bi plan sahranio ideju o palestinskoj državi „jer nema šta da se prizna i nema ko da se prizna“.

Ovo, tvrdi gospodin Sajig, teško da je novo stanje stvari.

„Mogli biste spustiti arhanđela Mihaila na zemlju i staviti ga na čelo Palestinske uprave, ali to ne bi napravilo nikakvu razliku. Jer morate raditi pod uslovima koji svaki uspeh čine potpuno nemogućim. I to je slučaj već dugo vremena.“

Jedno je sigurno: ako se palestinska država ipak pojavi, Hamas je neće voditi.

Deklaracija sastavljena u julu na kraju trodnevne konferencije koju su sponzorisale Francuska i Saudijska Arabija naložila je da „Hamas mora okončati svoju vladavinu u Gazi i predati svoje oružje palestinskim vlastima“.

„Njujoršku deklaraciju“ podržale su sve arapske države, a potom je usvojilo 142 članice Generalne skupštine UN.

Sa svoje strane, Hamas kaže da je spreman da preda vlast u Gazi nezavisnoj administraciji tehnokrata.

Da li je simbolika priznanja dovoljna?

Sa Bargutijem u zatvoru, Abasom koji se približava 90. godini života, Hamasom desetkovanim i Zapadnom obalom u paramparčad, jasno je da Palestini nedostaje vođstvo i koherentnost. Ali to ne znači da je međunarodno priznanje besmisleno.

„To bi zapravo moglo biti veoma vredno“, kaže Dajana Butu, iako upozorava: „Zavisi zašto ove zemlje to rade i kakva je njihova namera.“

Zvaničnik britanske vlade, govoreći pod uslovom anonimnosti, rekao je da sama simbolika priznanja nije dovoljna.

„Pitanje je da li možemo postići napredak ka nečemu kako Generalna skupština Ujedinjenih nacija ne bi postala samo stranka priznanja.“

Njujorška deklaracija obavezala je potpisnike, uključujući Veliku Britaniju, da preduzmu „opipljive, vremenski ograničene i nepovratne korake za mirno rešenje pitanja Palestine“.

Zvaničnici u Londonu ukazuju na reference u deklaraciji na ujedinjenje Gaze i Zapadne obale, podršku PA i palestinskim izborima (kao i arapski plan obnove Gaze) kao na vrste koraka koji moraju uslediti nakon priznanja.

Ali znaju da su prepreke ogromne.

Izrael se i dalje neumoljivo protivi i pretio je da će uzvratiti formalnom aneksijom delova ili cele Zapadne obale.

U međuvremenu, američki predsednik Donald Tramp je jasno izrazio svoje nezadovoljstvo zbog ove teme, rekavši u četvrtak: „Ne slažem se sa premijerom po tom pitanju.“

U avgustu, SAD su takođe preduzele neobičan korak poništavanja ili odbijanja viza desetinama palestinskih zvaničnika, što je moguće kršenje samih pravila UN.

SAD imaju pravo veta u UN na bilo kakvo priznavanje palestinske države, a Tramp se i dalje čini vernim verziji svog takozvanog „Rivijera plana“ u kojem bi SAD zauzele „dugoročnu poziciju vlasništva“ nad Gazom.

Ključno je da plan ne govori ništa o Palestinskoj upravi, već se poziva samo na „reformisanu palestinsku samoupravu“ ili bilo kakvu buduću vezu između Gaze i Zapadne obale.

Dugoročna budućnost Gaze može biti negde između Njujorške deklaracije, Trampovog plana i arapskog plana rekonstrukcije.

U okviru svih planova postoje nade na veoma različite načine da će se nešto spasiti iz nesreće koja je zadesila Gazu u protekle dve godine. I šta god da se pojavi, moraće da odgovori na pitanje kako izgledaju Palestina i njeno rukovodstvo.

Ali za Palestince poput Dajane Butu, postoji mnogo hitnije pitanje. Ono što bi ona zaista više volela, kaže, jeste da ove zemlje spreče još ubistava.

„I da urade nešto da to zaustave, umesto da se fokusiraju na pitanje državnosti.“