Foto: EPA-EFE/Zamislite to – ruski izvođači koji podržavaju invaziju ponovo su dobrodošli na velika evropska kulturna mesta, ruski oligarsi ponovo preuzimaju evropske fudbalske klubove, Gasprom sponzoriše događaje, a sjajni partiji se organizuju, gde reke šampanjca podmazuju susrete ruskih superbogataša sa zapadnim partnerima.
Da li je to pravac u kom idemo? Invazija na Ukrajinu i njena preplavljena groblja zaboravljena, a sve se vraća na staro – sa kremaljskim gasom koji ponovo ulazi u Evropu kao jeftina energija?
Jasno je da pojedini članovi Trampove administracije naslućuju nešto slično (videti preliminarni dogovor od 25. marta sa Rusijom koji bi mogao ponovo da otvori trgovačke rute preko Crnog mora), a mnogi moćni Evropljani bi to rado prihvatili, pišu za CEPA-u general-potpukovnik u penziji Ben Hodžis, bivši komandant američke vojske u Evropi i Dan Rajs, predsednik Američkog univerziteta u Kijevu i bivši specijalni savetnik ukrajinskog vrhovnog komandanta.
Tri godine od početka rata, Evropa mora zauzeti stav. Mora jasno reći da je jedini prihvatljiv kraj rata između Ukrajine i Rusije potpuni povratak Rusije na granice Ukrajine iz 1991. godine. Sve što je manje od toga – bilo kakva podela, primirje ili zamrznuti konflikt – nagradiće kriminalnu agresiju i osudiće Evropu na budućnost prošlosti, gde će se ponavljajuće i velikih razmera nasilje pretvoriti osamdeset godina mira i prosperiteta u pepeo.
Povratak na staro ne sme da se desi. Rusija ne može biti ponovo prihvaćena u svetsku ekonomiju, međunarodnu diplomatsku zajednicu, niti u evropski kulturni život dok se potpuno ne povuče sa svakog centimetra ukrajinske teritorije, dok ne vrati desetine hiljada zarobljenika i otete dece, i dok ne plati ratnu odštetu. Nijedna sankcija ne sme biti ukinuta do tada treba da ostanu na snazi, kako je naveo EU izaslanik za sankcije Dejvid O’Saliven u tekstu za CEPA od 25. marta.
Ovo se ne tiče samo kazne. Radi se o disciplini prema naciji koja nikada nije bila primorana da se promeni.
Nemačka, Japan i Italija – tri sile Osovine – bile su poražene, okupirane i obnovljene. Prošle su kroz duboke kulturne transformacije. NJihova društva danas uče decu da se stide užasa koje su počinili. Naterani su da pamte.
Rusija nikada nije bila. Sovjetski Savez je pomogao u pokretanju Drugog svetskog rata podelivši Centralnu Evropu sa nacističkom Nemačkom 1939. godine. Molotov-Ribentrop pakt isparcelisao je Poljsku, baltičke zemlje, Finsku i Rumuniju. Ali kada je Hitler napao Staljina 1941, Kremlj se pridružio saveznicima, preoblikovao svoju ulogu u herojsku, i bio nagrađen polovinom Evrope. Sovjetska agresija je bila nagrađena i potom zaboravljena.
Danas ruski spomenici i događaji opsesivno slave Veliki otadžbinski rat 1941–1945. Brišu godine u kojima je Rusija bila osvajač i saučesnik nacista. I podižu generacije koje slave osvajanja, a ne suočavanje s njima.
To je otvoreno uslovljavanje u civilizacijskim razmerama: nagradi agresiju i dobićeš još agresije.
Ta agresija se ponavlja protiv Ukrajine, suverene nacije koja ne brani samo svoje granice, već i sam evropski mir. I opet se suočavamo sa izborom: da li ćemo ugađati kremaljskim iluzijama o imperiji ili ih poraziti jedinim oružjem koje je ikada delovalo – podrškom vojnom otporu, ekonomskom izolacijom i strateškim strpljenjem. Dobra vest: Evropa ima poluge moći. Ruska ekonomija krvari. Referentna kamatna stopa ruske centralne banke je 21 odsot, inflacija je 10 odsto, a 15 milijardi dolara mesečno nestaje na ratištu. Oko 40 odsto celokupnog ruskog budžeta sada ide na ratne napore – i veliki deo tog novca se nikad ne vrati. Rusija gubi ovaj rat ekonomski. I ostaje bez novca.
Tri godine sankcija su postigle ono što decenije diplomatije nisu mogle: izolovale su Kremlj i usporile rusku ratnu mašineriju. Najjače sankcije su počele da deluju tek krajem 2023. godine. Sada nije trenutak da se popušta. Sada je trenutak da se dodatno pooštri.
Evropa je 2024. poslala Ukrajini 19 milijardi dolara pomoći, a i dalje je uvezla 23 milijarde dolara ruske energije. Ta kontradikcija mora prestati. Evropa bi trebalo da smanji uvoz ruske energije na skoro nulu već 2025, umesto trenutnog cilja za 2027. (kako predlaže novi komesar za energetiku). Puna energetska nezavisnost od Rusije više nije san – to je kontinentalna bezbednosna nužnost.
Evropa ne treba Rusiju. Rusiji je potreban svetski poredak.
Ukrajina je podnela najveću žrtvu. Njeni vojnici su se herojski borili za svaki metar. Njeni gradovi su izdržali raketne napade, ratne zločine i okupaciju. NJeni građani su otimani, mučeni i prodavani. Njena ekonomija je razrušena. Ukrajina je platila krvavu cenu.
Predsednik Zelenski je 2022. bio heroj Evrope. Godine 2025, on je superheroj, jer je tri godine branio kontinent. U poštenju, Evropa je odgovorila kako treba. Lideri poput Marka Rutea, Emanuela Makrona, Keira Starmera, Ursule fon der Lajen i budućeg kancelara Fridriha Merca zauzeli su čvrste, principijelne stavove protiv ruske agresije. Evropa je ujedinjenija nego što je bila godinama.
Dužnost Evrope je jednostavna: ne izdajte one koji su podneli tu žrtvu. Ne umirujte ratnog zločinca. Ne nagrađujte naciju koja i dalje slavi svoju prošlu agresiju. I ni pod kakvim uslovima ne trgujte teritorijom za lažni mir. Ne popuštajte ni za metar.
Neki će pozivati na kompromis. Neki će tražiti „realizam“. Ali jedini realističan put ka trajnom miru vodi kroz poraz Rusije i njeno povlačenje. Pošaljite jasnu poruku da se ratovi završavaju snagom, a ne umiljavanjem.
Generacije Evropljana će imati koristi ako se Rusiji konačno nametne trajna cena za njenu agresiju.
Putin možda ima skupe satove. Ali Evropa ima vreme.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
