Putinu su saveznici korisni, ali nisu presudni: Kremlj se oprostio od još jednog prijatelja

U prvoj nedelji januara, dok je Moskva „spavala“ tokom božićne i novogodišnje pauze, izgubila je ovaj pregovarački adut i više od toga.

Direktni finansijski gubici Rusije zbog onoga što će verovatno biti potpuno povlačenje Moskve iz Venecuele biće minimalni, uprkos dugoj podršci Kremlja Karakasu i čestim obećanjima o investicijama, tvrdi u analizi za CEPA Aleksander Koljandr, analitičar ruske politike i finansija.

Ali politički i simbolični troškovi mogu biti mnogo veći. Kremlj je time izgubio dobrog i lojalnog prijatelja u venezuelanskom režimu, ali to nije bilo dovoljno da natera Putina da zaboravi svoju fundamentalnu realpolitiku: saveznici su korisni, ali nisu presudni.

Nisu dovoljno važni da se antagonizuje predsednik Tramp, bez čije naklonosti Rusija ne može očekivati povoljan izlaz iz svoje ukrajinske kalamitete.

Kremlj je počeo da aktivno privlači Venecuelu sredinom 2000‑ih, videvši Huga Čaveza prvo kao ekonomskog partnera, a zatim kao „nepotopivi nosač aviona“ blizu američkih obala. Nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, odnosi sa Karakasom dostigli su nove visine.

Dva meseca nakon početka rata, Maduro je pozvao Putina da razgovaraju o „suprotstavljanju zapadnoj kampanji laži i dezinformacija“ i označio ukrajinsku vladu kao „neofašističku elitu”, ponavljajući propagandne poruke Kremlja.

Tokom leta 2022. potpredsednica Venecuele, sadašnja liderka Delsi Rodrigez, prisustvovala je Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, dok su mnogi drugi izbegli događaj.

U svom govoru rekla je da joj „zapadne sankcije otvaraju nove horizonte“. Nedugo zatim, prva pošiljka venecuelanskog avokada stigla je u Rusiju, a ruski turisti počeli su da letuju tamo.

Ljubav između Moskve i Karakasa se nastavila bez zastoja. Prošle godine, Maduro je prisustvovao proslavi 80. godišnjice Dana pobede u Moskvi, sreo Putina i izjavio da „lepa harmonija vlada između Rusije i Venecuele“ i da očekuje da će odnosi procvetati.

Dvojica lidera potpisala su desetogodišnji sporazum o partnerstvu, koji su venecuelanski državni mediji predstavili kao dokaz da je Venecuela „ključni partner Rusije u regionu“.

Na prvi pogled, saradnja između dve zemlje cvetala je: postignuto je više od 350 bilateralnih sporazuma koji obuhvataju odbranu i bezbednost, obaveštajnu delatnost i vazduhoplovstvo, nuklearnu energiju i proizvodnju automobila, pa čak i integraciju finansijskih sistema. Zajednička banka Evrofinance Mosnarbank otvorena je u Karakasu, a 2024. Venecuela je počela da prihvata kartice ruskog platnog sistema Mir.

Međutim, u stvarnosti, rusko prijateljstvo s Venecuelom nije donelo mnogo više od avokada.

Politički gledano, Karakas čak nije mogao da podrži Rusiju u glasanju u Ujedinjenim nacijama, jer Venecuela nema pravo glasa zbog dugova prema toj organizaciji. Ekonom­ska saradnja nije mnogo napredovala, sa jednom značajnom izuzetkom – ruskim oružjem, plaćenim ruskim kreditima.

Prema podacima venecuelanske podružnice Transparency International, u vrhunskim naftnim godinama od 2004. do 2018. godine Rusija je Vene­zueli obezbedila oko 34 milijarde dolara, uglavnom za kupovinu i održavanje oružja.

Institucija za međunarodna istraživanja mira u Stokholmu (SIPRI) utvrdila je da je tokom tog perioda Venecuela bila najveći uvoznik ruskog naoružanja.

Maduro je redovno pokazivao ruske sisteme protivvazdušne odbrane na vojnim paradama – ali kada su ti sistemi bili očajnički potrebni tokom vlastite „specijalne vojne operacije“ Donalda Trampa, potpuno su zakazali. Stručnjaci su to pripisali nekompetenciji kako venecuelanskih tako i ruskih snaga.

Venecuela se takođe snažno oslanjala na rusku pomoć da bi zaobišla američke naftne sankcije, sve dok Moskva sama nije postala meta tih sankcija. Rosneft je bio vodeći ruski igrač u Venecueli i njegov šef Igor Sečin bio je lični prijatelj Čavesa.

Nakon uvođenja američkih sankcija, državna venecuelanska naftna kompanija PDVSA je 2019. premestila svoju evropsku kancelariju iz Lisabona u Moskvu.

Do kraja te godine SAD su priznale „rastuću zavisnost PDVSA i venecuelanskog režima od Rusije, ruske vlade i Rosnefta“.

Rosneft je bio jedan od vodećih investitora u zemlji i aktivno je učestvovao u istraživanju i proizvodnji nafte. Kompanija je 2020. zvanično najavila da prekida rad u Venecueli zbog američkih sankcija i prodala svoje venecuelanske aktive posebno formiranoj ruskoj državnoj operaciji Roszarubezhneft.

Tokom 2022. godine pet njihovih zajedničkih preduzeća proizvodilo je oko 125.000 barela dnevno, znatno manje od prvobitnih planova od oko 450.000 barela dnevno po dva najveća projekta. Procene govore da su gubici Rosnefta u Venecueli između 6 i 9 milijardi dolara.

Tokom vremena tok ruskih kredita i ulaganja je najpre blokiran sankcijama protiv Venecuele, a zatim i sankcijama protiv Moskve nakon ruske invazije na Ukrajinu.

Od 2018. godine Rusija nije javno najavila nove kredite Venecueli, a većina zajedničkih projekata – od izgradnje auto‑fabrike do proizvodnje metaka – nije realizovana.

Spoljnotrgovinska razmena između dve zemlje jedva prelazi milijardu dolara godišnje, što je znatno manje nego ruska trgovina sa Kinom, Brazilom ili Argentinom.

U celini, uprkos toplim rečima, Rusija nije pretrpela velike ekonomske gubitke zbog promene režima u Karakasu. Već pre Madurove propasti malo je verovatno da bi krediti ikada bili vraćeni. Prodaja oružja je stagnirala zbog nemogućnosti ruskog vojnog‑industrijskog kompleksa da izvozi tokom rata, a naftni projekti više nisu komercijalno privlačni.

Kao i sa Bašarom al‑Asadom u Siriji, gubitak je više politički nego komercijalni ili finansijski. Njegova ulaganja u Venecueli najverovatnije će biti izgubljena, čak i ako su ponekad postojala samo „na papiru“.

Drugi put u dve godine, Rusija nije uspela da zaštiti bliskog saveznika i izgubila je još jednu poziciju u ključnoj regiji. Takođe je lišena svoje hipotetičke prilike da zameni uticaj nad Venezuelom za ustupke Bele kuće u vezi Ukrajine.