Putin gubi kontrolu nad Istočnom Evropom: Dok Bugarska i Srbija oprezno koračaju između Moskve i Zapada, izvoz ruske nafte opada

Sankcije koje su SAD uvele protiv ruskih naftnih giganata Rosnefta i Lukoila izvukle su milijarde dolara iz njegove ratne mašinerije, praveći novu rupu u finansijama Kremlja i primoravajući Putina da očajnički pokušava da spreči ekonomsku krizu.

Ali sankcije nisu samo snažno pogodile Rusiju. Trampov udar izgleda da će dodatno izbaciti Kremlj iz njegovog istočnoevropskog dvorišta, zadavši težak udarac Putinovim vizijama obnove ruske imperijalne moći.

Srbija i Bugarska, dve bivše zemlje sovjetskog bloka sa dubokim istorijskim vezama sa Moskvom, sada su primorane da uklone ruske naftne gigante iz srca svojih ekonomija.

„Ono što ovde vidimo je precrtavanje sfera interesa“, kaže Igor Novaković, analitičar u beogradskom Centru za međunarodne i bezbednosne poslove.

„Poslovni uticaj Rusa u ovim zemljama, i politički interes koji je s njim išao, sada je gotov“.

Kriza je počela 22. oktobra, kada je Skot Besent, sekretar američkog Ministarstva finansija, objavio da se Amerika pridružuje EU i Britaniji u uvođenju sankcija protiv Rosnefta i Lukoila, kriveći „Putinovo odbijanje da okonča ovaj besmisleni rat“.

U Bugarskoj, Lukoil poseduje najveću rafineriju u zemlji i više od 200 benzinskih stanica, što znači da bi sankcije imale širok odjek u ekonomiji da Rusi i dalje upravljaju kompanijom.

Kako bi se izbegla takva „zaraza“, bugarska vlada je nedavno preuzela kontrolu nad kompanijom i imenovala Rumena Spetsova, bivšeg šefa poreske uprave i šampiona u bodibildingu, za specijalnog administratora.

SAD su potom dale Lukoilu i administratoru rok od šest meseci da pronađu kupca.

„Lukoil je bio dragulj ruskog uticaja u Bugarskoj“, kaže Ruslan Stefanov, glavni ekonomista u Sofijskom Centru za proučavanje demokratije.

„Čak i ako bude mira u Ukrajini, dugoročna politika Rusije je da ide protiv Evrope. Zato ne možemo više da poslujemo s njima. Razdvajanje je suština igre“.

Iako je Bugarska članica EU i NATO-a, ovo je radikalan potez.

Zemlja, koja je nekada bila toliko bliska Moskvi da je tražila da bude uključena u Sovjetski Savez, polarizovana je između proruski i antiruski orijentisanih političkih snaga.

Proruski predsednik, Rumen Radev, pokušao je da blokira državno preuzimanje Lukoilovih sredstava, ali su poslanici glasali da ponište njegov veto. Politički pejzaž se možda menja.

U Srbiji, koja je ratovala sa NATO-om 1990-ih, političari su dugo pokušavali da balansiraju između Rusije i EU. Ali sada Beograd možda mora da izabere stranu.

„Sedenje na ivici bilo je moguće samo dok smo imali stabilan međunarodni poredak“, kaže Novaković. „Sada se ovaj međunarodni poredak preoblikuje, stvari se menjaju.“

Predsednik Aleksandar Vučić je spreman da preuzme kontrolu nad naftnom rafinerijom Naftna Industrija Srbije (NIS), koja je u vlasništvu Gazprom Nefta i Gazproma, podržanih od strane Kremlja.

Rafinerija je u „usporenom režimu“ jer niko ne može da prodaje naftu sankcionisanom NIS-u.

Vučić se nada da će Ministarstvo finansija SAD odobriti izuzeće od sankcija koje bi mu omogućilo da ponovo pokrene rafineriju dok se ne pronađe ne-ruski kupac.

Ipak, Vučić i dalje pokušava da izbegne pravljenje neprijatelja. Prošle nedelje je novinarima rekao da bi, ukoliko bi NIS bio nacionalizovan, „ponudićemo najvišu moguću cenu… našim ruskim prijateljima.“

Ali iza ove popustljivosti, realnost je da je Rusija izgubila ključni izvor uticaja, kaže Novaković.

„Na ovaj ili onaj način, čini se da su Rusi i Gazprom izvan igre“, kaže on. „Posledice toga za Srbiju biće pomeranje prema Zapadu, bez ikakve sumnje“.

Za Ruse, ovo će biti bolan udarac. Jedan od centralnih principa Putinovog razmišljanja je da Rusija ima legitimnu istorijsku sferu interesa koja se proteže duboko u istočnu i centralnu Evropu.

Kao što je bivši predsednik i Putinov glasnogovornik Dmitrij Medvedev rekao prošle godine: „Što je država moćnija, to se njeni strateški frontovi dalje protežu van državnih granica. Ovo je zona nacionalnih interesa države.“

Emilija Zankina, bugarska politička naučnica i dekanka Temple Universiti u Rimu, kaže da gubitak uticaja nad energetikom istočne Evrope „zaista gura Ruse u ćošak“.

„To ne znači da će njihov uticaj nestati“, kaže ona. „Ali će svakako biti ograničen i verovatno će se još dublje uvući u njihove senke i tajne mreže“.

U međuvremenu, ako su sankcije protiv Rosnefta i Lukoila izazvale probleme Putinu u njegovom evropskom dvorištu, one mogu izazvati još veće probleme kod kuće jer njegova ratna mašinerija gubi milijarde dolara mesečno.

Izvoz ruske nafte u Kinu, najvećeg kupca Kremlja, pao je za 500.000 barela dnevno na 800.000 barela dnevno od oktobra, pokazuju podaci kompanije Kpler. Ovo je najniži nivo zabeležen od početka rata u februaru 2022. godine. Izvoz u Indiju i Tursku takođe je opao.

Sve u svemu, izvoz Lukoila je praktično nestao.

U septembru je naftna kompanija prodavala 569.000 barela nafte dnevno. Do novembra, taj broj je pao za 89 odsto na samo 64.000. Izvoz nafte Rosnefta morem takođe je pao za 28 odsto u poslednja dva meseca.

Nova pravila su pogodila i količinu nafte koju Rusija može da proda, i cenu po kojoj je prodaje. Popust na rusku naftu koja se prodaje Indiji nedavno se povećao sa 2 dolara u odnosu na Brent sirovu naftu na 6 dolara.

Pre američkih sankcija, ruska nafta se zapravo prodavala Kini sa premijom od dva dolara u odnosu na Brent, zbog kvaliteta i lakog transporta iz istočne luke Kozmino. Sada se prodaje sa popustom od 4 dolara.

Račun je ogroman.

Prema proceni Benjamina Hilgenstoka iz Instituta Kyiv School of Economics (KSE), nove američke sankcije koštaju Putina između 2,5 i 5 milijardi dolara mesečno u izgubljenim prihodima od nafte. To je ekvivalentno otprilike jednoj trećini mesečnih izvoza Rusije, koji su u septembru iznosili 15,4 milijarde dolara.

Ali analitičari ne misle da će uticaj dugo trajati, jer Rusija pokušava da promeni strategiju.

To proizilazi iz činjenice da je još uvek legalno kupovati rusku naftu, što znači da kupci snose kazne samo ako kupuju od sankcionisanih kompanija. Zato Rusija koristi različite kompanije za prodaju svoje nafte.

„Ono što Rusija pokušava jeste da proda svoje barele, ali ukloni etiketu Rosnefta i Lukoila koliko god je moguće“, kaže Homajun Falakšahi, šef analize sirove nafte u kompaniji Kpler.

Količina ruske nafte koju prodaju „nepoznata“ preduzeća više se nego utrostručila između oktobra i novembra, dostigavši rekordni nivo od više od milion barela dnevno, pokazuju podaci Kplera.

To znači da će nepoznati prodavci uskoro nadmašiti Rosneft kao najvećeg prodavca ruske nafte.

Falakšahi dodaje upozorenje da, pošto su podaci veoma novi, uključuju i neke nepoznate prodavce koji će verovatno biti identifikovani kako budu dostupniji novi podaci. Ali trend je neporeciv.

„To je samo pitanje prerade lanca snabdevanja i infrastrukture koju imaju u inostranstvu,“ kaže on. Rusija menja dokumentaciju svojih pošiljki tako da različite kompanije postanu prodavci pre nego što teret stigne na odredišta.

Analiza kompanije Kpler o nedavnoj aktivnosti tankera pokazuje značajan pomak u trgovini ruskom sirovom naftom, koja sada sve češće pravi preusmeravanja usred plovidbe između Kine i Indije i prenose između brodova na neuobičajenim lokacijama, poput obala Mumbaja, što nije tipična zona za takve transfere.

Pored novih „nepoznatih“ prodavaca, pojavio se i niz manjih ruskih kompanija koje su u poslednjih nekoliko meseci postale veći prodavci nafte.

Podaci Kplera pokazuju da su kompanije kao što su Tatneft, RusExport, MorExport i Alghaf Marine DMCC postale novi, rastući prodavci ruske nafte u poslednjih nekoliko meseci.

Ovo je slična strategija kao kod Irana, koji je dugo bio pod sankcijama. Na osnovu ovog primera, Falakšahi kaže da će Rusiji verovatno trebati samo dva ili tri meseca da potpuno preusmeri prodaju nafte kroz različite kompanije i normalizuje obim izvoza nafte.

Ali, iako će Putin moći da povrati prodaju, malo je verovatno da će moći da povrati cenu.

Pitanje je da li će ovaj ekonomski udar konačno biti dovoljan da natera Putina da prihvati mirovni sporazum, koji će verovatno biti ispod njegovih želja.

„Rusi se neće predati bez borbe“, upozorava Stefanov. „Ali ove sankcije su odavno bile potrebne ako ozbiljno želimo da Rusiju dovedemo za pregovarački sto“.