Da li će Tramp ostati bez božićnog poklona kojem se nada?

Dosledan svom stilu, Putin je delovao nimalo uznemireno činjenicom da je, gotovo četiri godine od početka rata, njegova vojska uspela u potpunosti da okupira samo Lugansku oblast, uprkos tome što je još do 2015. godine već preuzela kontrolu nad više od trećine te oblasti, kao i nad delovima Donjecka.

Putinov nepopustljiv stav ne bi trebalo da bude iznenađenje, piše za Gardijan Rajan Menon, profesor emeritus međunarodnih odnosa na Siti Koledžu u Njujorku i naučni istraživač na Salzman Institutu za rat i mirovne studije Univerziteta Kolumbija.

Ubrzo nakon invazije, Državna duma Rusije usvojila je zakon kojim su ove četiri ukrajinske oblasti uključene u sastav Rusije a ovog meseca su ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov i zamenik ministra Sergej Rjabkov ponovili Putinove teritorijalne pretenzije.

Ruska nepopustljivost sudara se sa očajničkim nastojanjima Donalda Trampa da do Božića postigne političko rešenje.

Kako bi ispunio rok koji je sam sebi postavio, Tramp je čak pokušao da izvrši pritisak na Volodimira Zelenskog da se odrekne delova Donjecke oblasti koje Ukrajina još uvek drži pod kontrolom.

Iako je Zelenski to odbio, bio je spreman da odustane od višegodišnje težnje Ukrajine ka članstvu u NATO-u i prihvati neutralnost, u zamenu za čvrste zapadne bezbednosne garancije.

Ovakav zaokret Zelenskog neće umiriti Putina jer njegov rat iz 2022. godine proističe iz nečega dubljeg. Nema dokaza da je Ukrajina uoči ruske invazije 2022. bila bliža formalnom članstvu u Alijansi nego što je bila 2008. godine, kada je NATO na samitu u Bukureštu saopštio da će se Ukrajina pridružiti savezu u nekom budućem, ali neodređenom trenutku.

Kao i 2008. godine, zemlje NATO-a su podeljene oko ukrajinske kandidature, danas čak i više nego tada. To je važno, jer član 10 Osnivačkog ugovora NATO-a iz 1949. zahteva jednoglasnost za prijem novih članica.

Kada NATO zaista želi da proširi članstvo, može da deluje brzo: primer za to su ubrzani prijemi Finske (april 2023) i Švedske (mart 2024), koje su obe podnele zahteve za članstvo u maju 2022. Da bismo objasnili Putinovu motivaciju za invaziju na Ukrajinu, moramo uzeti u obzir istorijski ukorenjene zamerke.

Putin je više puta i opširno izjavljivao da su Ukrajinci i Rusi vekovima bili jedan narod, da je njihovo razdvajanje u dve države nakon raspada SSSR-a bila tragedija, da jug i istok Ukrajine, gde živi veliki broj etničkih Rusa ili Ukrajinaca kojima je ruski maternji jezik, s pravom pripadaju Rusiji.

Ukratko, Putin veruje da je Rusija opljačkana.

Ipak, na konferenciji za novinare Putin je pohvalio Trampa kao „apsolutno iskrenog“ u pokretanju pregovora za okončanje rata, dodavši da Rusija ostaje posvećena tim razgovorima i da bi obustavila vojnu ofanzivu, pod uslovom da se njeni interesi shvate ozbiljno.

Putinovo laskanje ima svrhu, kao i prijemčivu metu. Tramp je hvalio Putina kao „genija“. On je, poput Putina, okrivljavao Ukrajinu za izbijanje rata.

Želi zbližavanje sa Rusijom koje bi uključivalo zajedničke investicije vredne više milijardi dolara. Podržao je Putinov zahtev da Zelenski, uprkos ratu, mora da održi izbore kako bi dokazao svoj demokratski legitimitet.

On, kao i Putin, pokazuje prezir prema Evropi i radije bi sklopio dogovor koji bi Evropljane (i Ukrajince) ostavio po strani. Sve su to razlozi zbog kojih Putin nastoji da pridobije Trampa i produbi jaz između Sjedinjenih Država i Evrope.

Uprkos podudarnim stavovima i Trampovim simpatijama prema Rusiji, on još nije izdejstvovao dogovor koji bi odgovarao Putinu. Dok se to ne desi, krvoproliće će se nastaviti.

Ono je već odnelo strašan danak Ukrajini, što i ne iznenađuje: ona je daleko slabija strana. Pravo iznenađenje su ogromni gubici ruske vojske – kako u ljudstvu, tako i u tehnici.

Ruska ekonomija je, takođe, pod sve većim pritiskom i jedva raste, iako joj kolaps ne preti. Ali teškoće s kojima se suočavaju Rusi, a da ne govorimo o Ukrajincima, neće biti presudne sve dok Putin veruje da su njegovi ciljevi i dalje ostvarivi – bilo za pregovaračkim stolom, ubeđivanjem Trampa da nastavi pritisak na Zelenskog, ili na bojnom polju.

U međuvremenu, EU je preduzela veliki korak koji će smanjiti šanse da Rusija brzo uspe na bilo kom od ta dva fronta, obezbedivši da se kijevska kasa ne isprazni.

Rukovodstvo Unije se nadalo da će iskoristiti kamate zarađene na 210 milijardi evra (185 milijardi funti) zamrznute ruske imovine kako bi ojačalo Ukrajinu.

Iako je taj plan propao zbog otvorenog protivljenja nekih članica EU i rezervi koje su izrazile druge, Unija je uspela da pronađe drugačije rešenje.

Zadužiće se za 90 milijardi evra (79 milijardi funti) kako bi podržala Ukrajinu tokom dve godine – i bez obaveze otplate, osim ako Rusija ne plati ratnu odštetu, što praktično niko ne očekuje.

Medijsko izveštavanje isticalo je nejedinstvo EU oko zamrznute ruske imovine, ali ono što je zaista značajno jeste činjenica da je blok od 27 često neposlušnih suverenih država uspeo da obezbedi sredstva kako bi se sprečio kolaps Ukrajine.

Kao što Putinove reči znače da će se rat nastaviti, tako to čine i dela EU. Odluka Unije je važna i zato što pokazuje spremnost Evrope da deluje samostalno kada je reč o ratu, čak i ako to znači distanciranje od Sjedinjenih Država.

U avgustu je Tramp primetio da Amerikanci nemaju nikakav ulog u ratu u Ukrajini, jer ih od njega deli „veliki, prelepi okean“. Evropa nema taj geografski luksuz. To, zajedno sa Trampovom novom Strategijom nacionalne bezbednosti, koja kontinent prikazuje kao mesto zatrpano problemima i samim tim sve manje važno za SAD, možda je ubedilo evropske lidere da počnu da deluju samostalno.

S obzirom na to da je Tramp u martu obustavio svu direktnu vojnu pomoć Kijevu, sama evropska pomoć možda neće biti dovoljna da Ukrajinci obezbede mir koji smatraju pravednim. Ipak, ovaj rat je rat iznenađenja, a najveće među njima jeste to što ukrajinska vojska i dalje nije poražena.

Evropa je Ukrajini bacila pojas za spasavanje, ali ne treba da gajimo iluzije. Ukrajina će nastaviti da se bori leđima uza zid protiv protivnika koji raspolaže daleko većim količinama svih resursa relevantnih za rat – i čiji je liderov pojam kompromisa nerazlučiv od kapitulacije njegovog protivnika.

Ukoliko ne dođe do iznenadne promene ruskog stava o teritorijalnom pitanju, Tramp će ostati bez božićnog poklona kojem se nada.

Svako na svoj način, Putinova konferencija za novinare i kreditni paket EU za Ukrajinu čine gotovo izvesnim da će se rat nastaviti i u narednoj godini.