Borbe u Ukrajini se neće zaustaviti iz najmanje dva razloga: Američki profesor analizira za Gardijan

Ali jedno je sigurno: iako niko nije ozbiljno shvatio Donalda Trampa kada je tvrdio da bi mogao da okonča rat za 24 sata – verovatno čak ni sam Tramp – sada je jasno da su njegovi pokušaji da sklopi političko rešenje propali.

Ruski napadi dronovima i raketama na Ukrajinu prošlog vikenda, koji su navodno bili među najintenzivnijima od početka invazije punog razmera, pokazuju da sukob verovatno neće iznenada stati.

To je zato što Vladimir Putin ostaje posvećen svom cilju da osvoji oblasti Luganjsk, Donjeck, Zaporožje i Herson, ukazuje u analizi za Gardijan Rajan Menon, profesor emeritus međunarodnih odnosa na Gradskom koledžu Njujorka i viši naučni saradnik na Saltzman institutu za studije rata i mira na Univerzitetu Kolumbija.

Do sada on praktično kontroliše celu prvu oblast i veći deo preostale tri. Sporazum koji bi mu dao ono što već drži, uz garanciju da Ukrajina neće ući u NATO, njega neće zadovoljiti.

Više puta je izjavio da želi sve četiri oblasti i neutralnu Ukrajinu, sa ograničenjem broja vojnika i ključnog naoružanja koje ta zemlja može da rasporedi.

Trampova greška bila je u tome što je pretpostavio da će njegova samoproklamovana genijalnost u sklapanju dogovora, navodni lični odnos s Putinom i ogroman uticaj na Volodimira Zelenskog (SAD su Ukrajini isporučile više oružja nego svi ostali saveznici zajedno, iako su ukupno, uključujući humanitarnu i drugu pomoć, dale manje) dovesti do diplomatskog uspeha – možda čak i do Nobelove nagrade za mir.

Međutim, pošto Rusija poslednjih dana gađa Ukrajinu, uključujući Kijev, sa 367 dronova i raketa, ovo nije samo izraz Putinovog prezira prema bilo kakvom političkom rešenju koje ne ispunjava njegove ciljeve, niti samo pokazatelj da je odlučan da nastavi borbu dok ih ne postigne.

Ovo, takođe, čini da Tramp izgleda slabo.

Sada je Tramp ogorčen – na svojoj društvenoj mreži napisao je da je Putin „potpuno POLUDEO“ i da „bespotrebno ubija mnogo ljudi“ i, kada su ga pitali da li razmišlja o pooštravanju sankcija, odgovorio je: „Apsolutno“.

Ali ovo nije prvi put da je Tramp upozorio Putina da prestane da usmerava rakete i dronove na Ukrajinu (setimo se njegove objave „Vladimire, PREKINI!“ krajem prošlog meseca) ili da je pretio dodatnim sankcijama.

Ovo je očigledan trend u njihovom odnosu. Putin i dalje ostaje privržen svojim javno izrečenim ciljevima, odbacujući podjednako i Trampova laskanja i njegove pretnje.

Nije iznenađenje što nije pokazao nikakvo interesovanje za Trampov predlog o tridesetodnevnom prekidu vatre, koji je Zelenski odmah prihvatio.

Putina, takođe, nije uznemirila Trampova pretnja iz aprila da će uvesti sekundarne sankcije Rusiji ako ne prestane da „ispaljuje rakete na civilna područja, gradove i sela“.

Ovo upozorenje usledilo je nakon Trampovog susreta sa Zelenskim na sahrani pape Franje i možda je ukrajinskom predsedniku ulilo nadu, ali nije potreslo njegovog ruskog kolegu. Ni Trampovi nagoveštaji iz marta da Rusiji prete dodatne sankcije ako ne pokaže posvećenost miru nisu imala efekta.

Kao gest da pokaže da ne ignoriše Trampove diplomatske inicijative, Putin je predložio da se Rusija i Ukrajina sastanu licem u lice.

Zelenski, uvek željan da ubedi Trampa da čini svoj deo, poslao je visoku delegaciju na pregovore u Istanbul i čak lično otišao u Ankaru.

Putin je, s druge strane, poslao drugorazredne zvaničnike bez ovlašćenja da ponude bilo šta suštinsko. Tramp je ponudio da reorganizuje svoje putovanje u zalivske monarhije i da doleti u Tursku ako i Putin dođe, tvrdeći da bi samo njihov lični susret mogao doneti diplomatski proboj.

Laskanje nije privuklo Putina, koji je ostao u Moskvi. Dvojica lidera jesu razgovarala telefonom, ali iz toga nije proisteklo ništa značajno.

Nakon toga, Tramp je delovao pomireno s neuspehom, iako to nikada ne bi tako nazvao, i vratio se narativu da „ovo nije naš rat“ i da Evropa treba da preuzme odgovornost za podršku ukrajinskoj bezbednosti i posredovanje u okončanju sukoba.

Ipak, čak i ako Tramp pređe s društvenih mreža na konkretne mere i zaista uvede dodatne ekonomske kazne Rusiji ovog puta, borbe se neće zaustaviti iz najmanje dva razloga.

Prvo, Putin je postao lično vlasnik ovog rata i time svoju političku poziciju vezao za ostvarenje svojih ciljeva – bez obzira na cenu, koja je ogromna.

Mnogo se raspravlja o broju ruskih vojnih žrtava, ali procene dostižu čak 900.000, uključujući više od 100.000 poginulih.

Iako rat nije doveo rusku ekonomiju do ivice kolapsa, predstavlja veliki teret. Vojna potrošnja porasla je za 46 odsto između 2022. i 2024. godine i činila je oko 35 odsto ukupne državne potrošnje prošle godine, a očekuje se da će ove godine dostići 37 odsto. Inflacija je prošlog meseca dostigla 10,23 odsto, što je nateralo centralnu banku da zadrži kamatnu stopu na 21 odsto.

Putinov položaj nije ugrožen, ali bi politički oslabio ako bi, nakon što je od Rusa tražio ovakve žrtve, pristao na polovičan ishod. Dakle, ne treba očekivati da će ga krv i novac potrošeni u ratu naterati na kompromis.

Drugo, kako je Tramp rekao evropskim liderima nakon telefonskog razgovora s Putinom, ruski predsednik izgleda veruje da njegova vojska pobeđuje.

Možda Putin ne zna puni obim ruskih gubitaka – koji, osim ljudskih žrtava, uključuju i oko 14.000 uništenih tenkova, oklopnih vozila i artiljerijskih sistema – jer se njegovi generali plaše da mu prenesu loše vesti.

Možda je, pak, dobro informisan, ali i dalje uveren da će ruska nadmoć u vojnoj opremi na kraju doneti pobedu, da će Zapad izgubiti volju za ratom, i da će Tramp odustati od pokušaja postizanja dogovora, pa čak i obustaviti američku vojnu pomoć Ukrajini.

Bilo kako bilo, zaključak je jasan: niko ne bi trebalo da se iznenadi ako ovaj rat, u februaru, uđe u svoju petu godinu – i to bez kraja na vidiku.