Evropa je zbog senke koju Rusija baca na nju primorana da se suoči sa istinom: Opasnost od rata ponovo realna

Ljudi okupljeni na konferenciji, koju je organizovao londonski istraživački centar Kraljevski institut za ujedinjene službe (RUSI), nisu bili ratni huškači; bili su to ljudi koji su dobro upućeni, piše CNN.

Sadašnji i bivši pripadnici oružanih snaga, vladini i NATO zvaničnici, istraživači i stručnjaci iz odbrambene industrije čije je razmišljanje zasnovano na široko prihvaćenoj obaveštajnoj proceni da se Rusija sprema za mogćnost direktnog sukoba sa Evropom.

Jedini način da se to spreči, kažu oni, jeste da se osigura da će, ako izbije rat, Evropa pobediti.

Više ulaganja u hronično nedovoljno finansiranu evropsku odbranu je ključno, ali stručnjaci za bezbednost sve više upozoravaju da je potrebna velika promena u načinu razmišljanja na svim nivoima. Vreme je, kažu oni, da evropske vlade uključe svoje građane i jasno stave do znanja da je vreme kada je Evropa mogla da ignoriše pretnju ratom prošlo.

„Mislim da postoji indikacija da su društva spremna za ovaj razgovor, ali mislim da takođe vidimo vlade koje još uvek nisu dovoljno samouverene da vode taj razgovor sa svojom javnošću“, rekao je Sem Grin, profesor ruske politike na Kings koledžu u Londonu i stručnjak za demokratsku otpornost.

Među stručnjacima raste konsenzus da Rusija već vodi hibridni rat protiv Zapada sprovođenjem sabotažnih operacija i unošenjem haosa i dezinformacija u domaće političke diskusije.

Oni ukazuju na ogromne dokaze, uključujući ponovljene upade ruskih aviona i dronova u vazdušni prostor NATO-a i ometanje GPS signala u baltičkim zemljama, do kampanja dezinformacije i sabotažnih napada na kritičnu infrastrukturu u više zemalja koje su povezane sa ruskim tajnim službama. Rusija je dosledno negirala umešanost.

Grin je rekao da su ovi napadi već promenili stavove mnogih u Evropi, čak i ako neki političari i dalje nisu voljni da ih direktno nazovu hibridnim ratom.

„Mislim da su ljudi uplašeni, posebno kako ovo postaje sve vidljivije“, rekao je. „Vidimo dronove ispred aerodroma i mislim da postoji sve veći osećaj da je verovatno (samo) pitanje vremena kada će jedan od ovih dronova oboriti putnički avion.“

Baltički strahovi

Iako Moskva nije izvršila nikakve direktne napade na saveznike NATO-a u Evropi – stručnjaci kažu da je to delimično zato što Rusija zna da ne može da porazi savez sa svojim trenutnim kapacitetima – sve je više znakova da bi se to moglo promeniti u budućnosti.

Generalni sekretar NATO-a Mark Rute upozorio je ranije ove godine da bi Rusija mogla biti spremna da upotrebi vojnu silu protiv NATO-a u roku od pet godina. Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful ponovio je to upozorenje u govoru prošlog meseca, rekavši da nemačke obaveštajne službe veruju da Moskva „barem drži otvorenom opciju rata protiv NATO-a najkasnije do 2029. godine“.

Ruski predsednik Vladimir Putin je početkom decembra izjavio da iako Rusija ne planira da ratuje sa Evropom, „ako Evropa iznenada želi da ratuje sa nama i počne, mi smo spremni odmah“.

Konsenzus među baltičkim zemljama je da bi napad na njih mogao da se dogodi već za tri godine. Kada su istraživači u Belfer centru za nauku i međunarodne poslove na Harvard Kenedi školi ispitali upozorenja i predviđanja raznih zvaničnika o spremnosti i volji Rusije da pokrene rat protiv NATO-a, otkrili su da su najčešće pominjane godine 2027. i 2028.

Prepoznavanje ove pretnje dovelo je do toga da NATO razvije planove za nepredviđene situacije kako bi se odbranio od moguće ruske agresije na Baltik.

Ali stručnjaci upozoravaju da planovi alijanse nisu uspešni.

„Postoji plan, sa brojkama. Ali vlade ne preduzimaju neophodne korake da ga sprovedu. Još uvek planiramo na osnovu stvari koje ne postoje“, rekao je Džek Votling, viši istraživač u RUSI-ju. On je istakao rizik pokušaja da se strukturira odbrambeni odgovor na osnovu liste želja, a ne stvarnosti, umesto da se prihvate raspoloživi resursi i planira na osnovu njih.

Britanska vlada je ranije ove godine zamolila trojicu istaknutih stručnjaka – bivšeg šefa NATO-a Džordža Robertsona, generala Ričarda Baronsa, bivšeg načelnika Komande zajedničkih snaga, i Fionu Hil, bivšu višu direktorku u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD – da sprovedu strateški pregled britanske odbrane. Trojka je predstavila priručnik o koracima potrebnim za spremnost za rat.

Govoreći na događaju RUSI prošlog meseca, Barons je rekao da Velika Britanija mora da preispita otpornost svoje infrastrukture, izgradi svoje oružane snage, rezerve i civilnu odbranu, i da investira u zdravstvenu službu, industriju i ekonomiju, kako bi omogućila brz prelazak na ratno stanje.

„Iskreno, ne treba nam mnogo više analiza da bismo znali šta treba da uradimo. Problem je što to zaista moramo da uradimo“, rekao je. Kao razlog nedostatka žurbe, on ukazuje na druge brige „civilnog društva i naših političara“.

Iako se Velika Britanija kreće u pravom smeru, rekao je, trenutnim tempom zemlji bi trebalo oko deset godina da bude spremna za rat.

„A naše analize i naši saveznici nam govore, pa, možda imate tri do pet godina… tako da je ovo pitanje volje, društvene koliko i političke, a zatim i kompetencije. Možda moramo bolje da se ponašamo“, rekao je.

Dividenda mira

Mnoge evropske prestonice, uključujući London, poslednjih nekoliko decenija su provele jedva razmišljajući o odbrani. Bez većih direktnih vojnih sukoba na kontinentu od 1945. godine, Evropa je uživala u najdužem periodu kontinuiranog mira u poslednjih nekoliko vekova.

Ove decenije relativnog mira došle su sa značajnom dividendom mira. Uzastopne vlade su mogle da troše novac na socijalnu pomoć umesto na odbranu, čineći živote običnih Evropljana mnogo udobnijim, dok su se oslanjale na Sjedinjene Države, najvećeg vojnog potrošača na svetu, da priteknu u pomoć ako se ukaže potreba.

Zatim su usledila dva teška buđenja – američki predsednik, u liku Donalda Trampa, koji je jasno stavio do znanja saveznicima NATO-a da se više ne mogu toliko oslanjati na SAD i potpuna invazija Rusije na Ukrajinu.

Ovo preokretanje statusa kvo podstaklo je većinu evropskih članica NATO-a da povećaju izdatke za odbranu. Prema podacima NATO-a, 31 od njegove 32 članice trebalo bi da ispuni cilj od dva odsto BDP-a za odbranu ove godine – u odnosu na samo šest u 2021. godini, godinu pre nego što je Rusija pokrenula invaziju.

Island, jedan od osnivača NATO-a i jedina zemlja za koju se ne očekuje da će ispuniti cilj, nema sopstvene oružane snage. Umesto toga, doprinosi finansijski, civilnim osobljem, kao i sistemima protivvazdušne odbrane i nadzora.

Članice NATO-a su se u junu složile da povećaju cilj na pet odsto BDP-a do 2035. godine. Međutim, mnogi analitičari su skeptični u pogledu cilja – posebno zato što se većina evropskih zemalja suočava sa finansijskim pritiscima čak i bez razmišljanja o masovnom povećanju svojih izdataka za odbranu.

Objašnjavanje biračima da bi moglo biti potrebno da neki resursi budu preraspodeljeni i da bi možda više ljudi trebalo da služi u rezervi ili redovnim snagama nije nešto što većina političara želi da radi.

Nekoliko istraživanja Evrobarometra, koja mere javno mnjenje širom Evropske unije, ove godine je pokazalo da je ogromna većina Evropljana – 78 odsto – zabrinuta zbog odbrane i bezbednosti EU u narednih pet godina. Trećina ljudi veruje da bi odbrana trebalo da bude među prioritetima potrošnje bloka.

Ipak, general Fabijen Mandon, načelnik francuskih oružanih snaga, izazvao je negodovanje prošlog meseca kada je upozorio francusku javnost da zemlja mora da se pripremi za moguće buduće gubitke od ruske agresije, rekavši da Francuska mora da „prihvati gubitak svoje dece“ da bi „zaštitila ono što jesmo“.

Robin Poter, saradnik akademije u britanskoj ekspertskoj grupi Čatam Haus, rekao je da se spremnost ljudi širom Evrope da razumeju pretnju – i da učestvuju u njenom suzbijanju – značajno razlikuje.

„Ako ste na istoku, ako se možda graničite sa Rusijom, ako ste u Poljskoj ili u baltičkim državama, pretnja je veoma realna za ljude tamo, i oni preduzimaju mnogo više koraka u pogledu javnih skloništa jer smatraju da je rizik od vazdušnog napada veći“, rekao je on.

Švedska i Finska su prošle godine ažurirale smernice za svoje građane o tome kako preživeti rat, distribuirajući brošure koje su sadržavale uputstva o tome kako se pripremiti za prekide komunikacija, nestanke struje i ekstremne vremenske uslove. Nekoliko zemalja, uključujući Litvaniju, Letoniju i Švedsku, ponovo je uvelo regrutaciju u poslednjih deset godina, dok su druge zemlje poput Nemačke, Poljske, Belgije, Rumunije i Bugarske uvele programe dobrovoljne vojne obuke za svoje građane.

Poter je rekao da su građani sa dubljim poverenjem u institucije svoje zemlje skloniji da prihvate žrtve za šire dobro.

„Ako ljudi osećaju da država radi za njih, verovatno su skloniji da žele da uzvrate“, rekao je. Ukazao je na nordijske države, koje se konstantno visoko rangiraju po pitanju blagostanja i sreće i gde su koncept građanske dužnosti i „totalne odbrane“ – gde svaki građanin, preduzeće i javno telo postaje deo ratnih napora ako je potrebno – duboko ukorenjeni.

„Mislim da postoji pitanje da li se taj model može jednostavno staviti u sasvim drugačije društvo sa veoma niskim poverenjem u javne institucije, kao što je slučaj sa Velikom Britanijom.“