Srbija na prekretnici između dogovora i sile

Svesni smo da istrčavamo na teren gde će se mnogo snažnije nego pre sukobiti koncept pritisaka i sile sa konceptom pregovora i dogovora, piše za Index novinar Momčilo Đurđić.

Dva zahteva pobunjenih akademaca i građana – pad Vučevićeve vlade i restart procesa izbora Saveta REM – ispunjena su kao rezultat pritiska i upornosti druge strane, a ne pregovora.

Praksa dramatičnih 35 godina za nama pokazuju da nijedan problem među zavađenim balkanskih plemenima nije rešen bez stranog posredovanja. Nijedan, a i to je bilo više zamrzavanje sukoba nego trajno rešenje.

Pogledajte Bosnu. Drži vodu dok majstori odu. Pa se posle ljutimo kada se na nas gleda kao na divlja balkanska plemena. Koliko su ovde pregovori nepopularni i kulturološki neutemeljeni pokazuje i javni tretman retkih susreta premijera i rektora.

Sa tih sastanaka nema nikakvih izveštaja za javnost, kao da se kriju, bave nečim nemoralnim ili tako pokazuju slabost svoje strane, pa ih je sramota. Dakle, prećutkuju se i guraju pod tepih kakvi-takvi pregovori na temu koja je, u pogledu dubine i trajanja, tektonski potresla i dalje potresa ovu zemlju, možda i više nego stradanja devedesetih.

Što se tiče regovarača, premijer Macut se pojavljuje u medijima bez tona i tek da ne bi zaboravili da imamo predsednika Vlade, a rektor Đokić je meta medijskog odstrela i horskog pozivanja na trenutno hapšenje. Tako im i treba kad hoće da pregovaraju.

Srbija je već više od deset godina, ne računajući pojedine zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza na čelu sa Rusijom, jedina evropska država čiji su izborni procesi unapred stavljeni pod sumnju i etiketirani kao neregularni. Uzimajući sve pomenuto u obzir može se zaključiti da su se država i društvo nakon 2012. vratili u pretpolitičko doba odsustva ili suspendovanja osnovnih načela modernog demokratskog društva.

Srbija kao da se u poslednjih 13 godina, a naročito od februara 2022., definitivno okrenula ruskom modelu zajednice napuštajući tako evropski model načela i praksi. Zahtev za izborima zato mora jasno istaći svoj KONSTITUTIVNI karakter i definisati pregovaračke teme koje će obezbediti tranziciju društva i države, iz pretpolitičkog u političko doba, bar, 20. veka.  Ne tražimo čak ni 21. vek, samo da izađemo iz 19-og.

Da bi bilo koji budući izbori imali smisla, dve ili više suprotstavljenih strana moraju postići minimalni koncenzus oko: slobodnih izbora, slobodnih medija i slobodnih institucija. I to po svaku cenu, kao u Konklavi, nema izuvanja dok se ne pojavi „beli dim“.

Takođe, pomenuti koncenzus bi označio jedine tri teme kojima bi se bavili „NULTI“ IZBORI, sa samo jednim ciljem – konstituisanje izhlapele, bazične demokratije umesto daljeg konzumiranja postojeće toksične nedemokratije. Tek kada bi se ovaj, nazovimo ga, „pilot- projekat“ pokazao uspešnim otvorio bi se prostor za sledeće, normalne izbore na kojim bi glavni akteri bile, kako i Bog zapoveda, stranke sa svojim programima.

Dakle, dok međuizbori ne stvore osnovne pretpostavke za poštene izbore i slobodnu komunikaciju, delikatne i osetljive teme kao što su Kosovo i Metohija, Evropska Unija, ekonomija subvencija i zatvorenih ugovora, prosveta i zdravstvo, patrioti i izdajnici ili privatizacija Zvezde i Partizana… ne bi imale smisla i sve bi opet podsećalo na onaj satni mehanizam gde se svi točkići vrte, ali se ne dodiruju, tako da sat stoji.

Osvrnimo se i pojasnimo predlog o „Tri slobode“ koji je kandidovan u gornjem delu teksta:

SLOBODNI IZBORI – dogovor kroz uspostavljanje institucije „Okruglog stola“ vlasti, univerzitetske zajednice i opozicije, na kome bi se postigao koncenzus oko izbornih uslova. Za razliku od Poljaka, Čeha i drugih „sovjetskih vazala“ u procesu tranzicije u demokratiju, mi smo preskočili stvaranje tog bazičnog koncenzusa koji je trebalo postići još 1990. Možda je sada prilika da pokušamo sa ovim formatom, imajući u vidu narodnu pouku da „što se grbo rodi, niko ne ispravi“;

SLOBODNI MEDIJI – studenti i građani su blokadom RTS iznudili obnovu procesa izbora Saveta REM. Vrlo je važno da se za „okruglim stolom“ prati, da sada uvek sporni, proces formiranje Saveta REM, kako bi sastav kontrolnog medijskog tela bio prihvatljiv za sve aktere. Nakon osnivanja takvog Saveta ova institucija bi preuzela svoju pravu, aktivnu ulogu vršeći permanentnu kontrolu profesionalnog ponašanja medija. Tako bi suzbijala one pojave kojima je, svojom namernom neaktivnošću, do sada i sama najviše doprinosila;

SLOBODNE INSTITUCIJE – vraćanje uzurpiranih ustavnih i zakonskih ovlašćenja svim granama vlasti, koje su personalno i partijski skoro potpuno zarobljene. Gvozdeni zagrljaj u kome režim drži institucije proizveo je organizvani kriminal i korupciju neslućenih razmera. Ovde bi moglo biti prihvatljivo i prećutno uzdržavanje i odustajanje od pomenutih režimskih praksi. Akteri u pregovorima, u saradnji sa Ustavnim sudom RS, mogli bi da usaglase promtnu, hitnu arbitražu Ustavnog suda u slučajevima sporova i nesuglasica tokom procesa. To podrazumeva dogovor oko formiranja neparnog ad hoc kolegijuma sudija koji bi rešavao sporove u roku od 48 sati.

Dakle, ako nećemo dalje da se za.ebavamo sa svojom budućnošću, brzih izbora ne može biti, pogotovo onih redovnih. Čeka nas dugi put borbe za slobodu izbora, medija i institucija. Kad god, ali pod prethodnim uslovima više nikada!

Još u decembru smo konstatovali da za razliku od devedesetih, kada smo imali sučeljavanje dve strane, sada imamo tri strane u areni: režim, studente i opoziciju.

Zanimljiva je, i tek će biti, reakcija zatečene opozicije, pogotovo parlamentarne, prema zahtevu studenata za izborima. Neke stranke i pokreti, uglavnom vanparlamentarni i ispod cenzusa, spremni su da apstiniraju od zatraženih izbora i pruže svu logističku podršku studentskoj listi, pogotovo u kontroli izbora na biračkim mestima.

Vodeće parlamentarne stranke opozicije još uvek se do kraja ne izjašnjavaju, sve više zarobljene u sticaju okolnosti lepo opisanom u onoj narodnoj „ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se“. Njihova pozicija sve više sliči onoj vodeće srbijanske stranke devedesetih, Srpskog Pokreta Obnove, pred tada odlučujuće jesenje izbore 2000.

Naime, oni su izabrali da izostanu sa zajedničke liste Demokratske opozicije Srbije, da bi posle izbora – nestali. Od tada, u ovih 25 godina, kao da ih više nema. Podsetimo da je ta stranka, sa Demokratskom strankom, za 10 godina svog liderstva u srbijanskog opoziciji postigla mnogo više nego sadašnja opozicija, za 13 godina.

Na lokalnim izborima 1996. opozicija je osvojila četrdesetak gradova i opština u Srbiji, pre svega Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac… i stvorila solidne pretpostavke za pobedu 5.oktobra. Današnjoj opoziciji nije pošlo za rukom da na poslednjim lokalnim izborima osvoji makar jedan grad ili opštinu?! Ko će zaplakati za njima ako ih studentska lista „očetka“ na nultim izborima, i tako rasčisti politčki prostor za sledeće izbore u normalnim okolnostima?

Dakle, Draškovićeva stranka je bila mnogo uspešnija od današnje Stranke slobode i pravde pa je, ipak, nestala. Zašto ova Đilasova ne bi doživela istu sudbinu?

Živimo u svetu u kome je posle kineske korone i ruske agresije, a pogotovo posle Trumpovog Drugog božanskog silazka među plebs, postalo sve moguće. Pre samo šest meseci, ovo što živimo u Srbiji za taj period, nije bilo za očekivati ni u najluđim snovima. Zašto onda, ma koliko bio težak i mučan, dogovr režima i pobunjenog naroda ne bi bio moguć? Konačno, nemojmo smetnuti sa uma da su studenti iz vremena prethodne velike pobune 1968., širom Evrope ostali zapamćeni po paroli: „Soyons realistes – demandons I’impossible!“ BUDIMO REALNI – TRAŽIMO NEMOGUĆE!