„Majmun je ušao u tenk“: Svet je u haosu, a Srbija je na krivoj strani

Ovo pitanje 250 dana kasnije, a pogotovo u nedeljama i mesecima pred nama, dostizaće vrednost „pitanja od milion dolara“, piše Momčilo Đuđrić za Index.

Srbija u vrtlogu geopolitičkih izazova

Dok svet nagađa da li će specijalci Delta Force osvanuti na Grenlandu, Kubi, Kolumbiji ili Panami, te da li će biti napada na Iran, Srbija se o svom jadu zabavila. Grozničavo se ušlo u poslednju nedelju roka koje je dalo američko Ministarstvo finansija da ruski udeo u NIS preuzmu Mađari.

Spekuliše se poslednjih dana da bi u transakciju mogli da se uključe i Ujedinjeni Arapski Emirati, kao i da bi Srbija kroz indirektne operacije mogla da uveća svoj vlasnički udeo po ugledu na trodelni hrvatski model MOL-INA-privatni akcionari.

Posle šamaranja Vašingtona i hladnog, ignorantskog odnosa Moskve u vezi sa naftnom industrijom; jezivog izveštaja evropskog Parlamenta o stanju izbora, medija i institucija u Srbiji; američkog zakona o Zapadnom Balkanu gde se u negativnom kontekstu pominje samo Srbija i kojim do marta meseca Tramp mora da imenuje i kazni nosioce korupcije na pomenutom prostoru, u najavi je i povlačenje Rio Tinta iz posla sa litijumom, uz prateću odštetnu tužbu u Njujorku protiv države Srbije na iznos veći od milijardu dolara, zbog neispunjenih obaveza.

Tu je i zabrana kineskom Ling Longu iz Zrenjanina na izvoz automobilskih guma u SAD „zbog prisilnog rada u fabrici“?! Da li je to veliki belaj u najavi, zlokobna poruka da će se Trampov zakon o Zapadnom Balkanu baviti i eliminacijom „svakog molekula kineskog uticaja“ na ovim prostorima, pogotovo u Srbiji gde su kineske investicije i koncesije deset puta veće nego ruske?

Identitetska pitanja i nacionalni simboli

Ipak, drama sa Generalštabom, sa svim kršenjem zakona i odustajanjem američke strane, dublje i znakovitije od svega ostalog, ogolila je naš licemerni odnos prema vrednostima i simbolima kojima mašemo još od Memoranduma SANU 1986, a narodni jezik ga je ispravno dešifrovao kao „prodaju vere za večeru“.

Tako smo od Generalštaba kao spomenika kulture i nacionalnog žrtvovanja u agresiji NATO 1999. došli na pozicije da je to „ruglo u centru grada“, hrpa ruševina koju što pre treba raskrčiti i onda pokloniti dželatu da napravi tu hotelski kompleks. Verovatno kao deo turističke strategije Trampovih pajtosa sa golfa, koja uključuje i rivijeru u porušenoj Gazi.

Zli jezici oko susednog kafanskog stola opet su tu, ovog puta da bi nas podsetili kako je i sin najdugovečnijeg srpskog političara Nikole Pašića očevu bronzanu nadgrobnu statuu prodao stranim kolekcionarima.

Sad nas uveravaju da su nam Hrvati podmetnuli Kosovski mit

Nisu se tu zaustavili u svojim pakosnim eksplikacijama i dosetkama, tvrdeći kako su nam, površnima i prevrtljivima kakvi već jesmo, Hrvati podmetnuli Kosovski mit: od stihova fra Grge Martića, preko slike „Kosovka devojka“ Ferde Kikereca, Vidovdanskog hrama i Vidovdanskog misterija Ivana Meštrovića, pa sve do današnjih medijskih snohvatica na Informeru, kao Javnom servisu Ćacilenda, o Srbima kao najstarijem narodu iz usta pseudoistoričara Hrvata Gorana Šarića.

Kao poseban identitetski galimatijas dalje su spomenuli zastavu i himne, gde se monarhistički stihovi i simboli falsifikuju ili pojavljuju u republikanskom ruhu. Ukratko, Srbija je ustavno sekularna republika koja se kiti teističko-monarhističkim simbolima na zastavi i u himni.

Kada smo kod svečanih pesama, jeste da smo mi Hrvatima preko kompozitora srpskog porekla i austro-ugarskog oficira Josifa Runjanina podmetnuli kompoziciju himne „Lijepa naša“, ali i nama su austrougarski konjušari Slovenci podmetnuli dve: onu prerađenu, prosjačku „Bože pravde“ i ovu Manjifikovu „Pukni zoro“, gde su i Dodika navukli da je to himna Gvozdenog puka iz 1916.

Postkomunistička verzija himne „Bože pravde“ bez pominjanja Kralja, kao ubogi, tugaljivi spisak potraživanja prema Svevišnjem, podsvesno ali nepogrešivo pokazuje isključujući, neinkluzivni odnos prema nesrbima. Ona nije nacionalna nego narodna himna, ona se ne obraća državi/naciji – dakle, SVIM građanima Srbije – već srpskom etničkom korpusu, bez obzira čiji su rezidenti.

Ona nije zanosna poput „Vostani, Serbie“ ili „Oj svijetla majska zoro, majko naša Crna Goro…“ koje stavljaju u prvi plan državu/naciju i ispunjavaju uslove za nacionalnu himnu, niti se obraća celom jednom plemenu kao što je to bio slučaj sa „Hej, Slaveni“. Pa nam je posle kriv Adem Ljajić što onomad nije hteo da je peva.

Istorijske greške i sadašnji izazovi

Narod zalutao u sopstvenim lažima i izmišljotinama, koji je od devedesetih nagomilao više kostura u ormaru nego u celoj svojoj istoriji pre toga, opet je napravio pogrešan izbor koji će ga skupo koštati. Onomad nismo razumeli šta znači pad Berlinskog zida, a sada koliko je fatalno podaničko okretanje Putinu i Trumpu, uz istovremeno danonoćno riganje po Evropskoj uniji, iako smo je i Ustavom definisali kao strateški cilj?!

Srbi su opet doveli sebe u situaciju da se nepotrebno izlažu političkim olujama, kolateralnim stradanjima i iznova budu na nišanu, kao u onoj poučnoj, i danas tako aktuelnoj scenskoj metafori iz filma Andergraund.

Kanski pobednik koga je potpisao verovatno najgenijalniji filmski trio toga doba Duško Kovačević – Emir Kusturica – Goran Bregović, ostaće zapamćen kao mračna saga o našoj zaglavljenosti u vremenu i prostoru, sa scenom u kojoj je danas lako prepoznati aktuelnog drumskog razbojnika na obaraču.

Da, na to sam mislio: „Majmun je ušao u tenk“. Spasavaj se ko može.