Hrvatski istoričar o „Oluji“: Briljantna operacija, sramota šta se dešavalo posle, skoro niko nije odgovarao za zločine

„Oluja“ je, po svemu sudeći, bila neophodna, rekao je na samom početku specijalne emisije Hrvoje Klasić.

„U tom trenutku, Hrvatska je bila međunarodno priznata više od tri godine, ali nije mogla da računa na trećinu svoje teritorije. Nakon niza pokušaja pregovora, uz učešće međunarodne zajednice, koje su u Kninu odbili predstavnici Srba u Krajini, odlučeno je da se preduzme vojna akcija“, podseća istoričar.

Dodaje da je operacija izvedena fokusirano, brzo i dobro. „Vojno briljantno i brže nego što se očekivalo“, napominje, dodajući da otpora gotovo da nije bilo.

Navodi da je „Oluja“ „pobeda, oslobođenje i pravi početak mira“.

„Ali ono o čemu takođe moramo govoriti je ono što se događalo nakon „Oluje“, što je u principu sramota“, rekao je Klasić.

„Ne razumem kada neko kaže da ne možemo o tome da pričamo jer to krši dostojanstvo Domovinskog rata. Ne. Ćutanje o ovim zločinima krši dostojanstvo Domovinskog rata. Jer ogromna većina ljudi koji su u njemu učestvovali nisu išli u njega da ubijaju starce i pale kuće“, kaže on i naglašava:

„I to smo videli 1991. godine, ne 1993, 1995. godine. I time se moramo baviti pre svega – mi. Ne Hag, ne Beograd, ne Banjaluka. Upravo zato što bismo dokazali da smo drugačiji od onoga što se dešavalo posle 1945. godine, kada smo morali da ćutimo, kada nam je bilo dozvoljeno samo da slavimo veličanstvenu pobedu bez ikakve mrlje. Mrlje su uvek prisutne“, ističe on.

„Ne znam zašto pokušavamo da se izvučemo iz ovoga i pravimo se da se nije dogodilo. Najnovija istraživanja pokazuju da je u nedeljama i mesecima nakon operacije Oluja bilo oko 1.100 civilnih žrtava, uglavnom starijih ljudi i žena. Oko 10.000 kuća je spaljeno. Moramo da razgovaramo o tome – da skoro niko nikada nije odgovarao za ove zločine“, kaže Klasić. Takođe napominje zašto je ovo važno.

„Kao država u kojoj vlada vladavina prava, moramo znati kako da se nosimo sa ovim, a ne da kažemo da ko god o tome priča – ne voli Hrvatsku. Upravo je suprotno – ukazivanje na one koji krše zakon, bilo da se radi o ekonomskim zločinima ili ratnim zločinima – radi za državu, radi za demokratiju, radi za slobodu“, zaključuje Klasić.