Jutarnji list: Srbija se priprema za „projekt veka“, koji košta kao tri Pelješka mosta, ali pozadina bi mogla biti pogubna za celu državu

Uprkos nazivu, ovo nije velika Svetska izložba, Ekposition universelle, koja je Parizu dala Ajfelov toranj, San Francisku Palatu lepih umetnosti, Briselu Atomijum, a Rimu, iako nije održana, magični EUR. „Prava“ svetska izložba organizuje se svakih pet godina, a ovogodišnja će privući 28 miliona posetilaca u Osaku u Japanu, piše hrvatski Jutarnji list.

Beograd je nagrađen „malim ekspoom“, specijalizovanom tematskom izložbom koja spada između dve svetske. Koliko god se Vučić u svojim pompeznim i patetičnim nastupima trudio da eobgradski Ekspo prikaže kao najveći događaj na planeti 2027. godine, realnost ne potvrđuje ove megalomanske fantazije. O veličini i značaju specijalizovanih izložbi mini-Ekpo-a možda najbolje govori podatak da je održan tri puta u Plovdivu, u Bugarskoj: 1981., 1985. i 1991. godine. Za razliku od prave svetske izložbe, koja traje pola godine, nema prostornih ograničenja, a zemlje učesnice mogu da grade same svoje paviljone, a posebno vreme može da se izgradi u roku od dva meseca na 25 hektara, a sve izložbene prostore obezbeđuje domaćin. Poređenja radi, ovogodišnji pravi Ekspo u Osaki prostiraće se na 155 hektara, a naredni, u Rijadu u Saudijskoj Arabiji 2030. godine, na čak 600 hektara!

Specijalizovane izložbe su uvek tematske. Srbi su planirali da beogradski festival posvete onome što veruju da najbolje rade na svetu: sportu i muzici.

Beogradsku čaršiju, lokalnu varijantu špice, podrugljivo nazivaju „Ekspo sa Aliekspresa” jer „nije prava stvar”. Realno ili ne, okrenuće se mnogo novca: zvanični troškovi održavanja izložbe, prema njenom sekretarijatu, iznose 1,29 milijardi evra.

Za tu sumu mogla bi da se grade čak tri Pelješka mosta ili stotinak kilometara autoputeva, koji se ubrzano grade u Srbiji i tamo gde, po klasičnim parametrima, nema saobraćajne i ekonomske opravdanosti. Ali režim na taj način pokušava da stvori strateška partnerstva dajući poslove kompanijama i zemljama od kojih očekuje političku podršku. Infrastrukturu u Srbiji grade Kinezi, Azerbejdžanci, američki Behtel, ista kompanija koja je u Sanaderovo vreme gradila autoput A1.

Planiranih milijardu i trista miliona investicija u beogradski Ekspo obuhvataju samo direktne troškove. Kada ovome dodamo i one koje formalno nisu uključene u izložbu, ali su povezane sa njom, od asfaltiranja postojećih gradskih ulica i izgradnje novih puteva, vodovoda i kanalizacije, preko preuređenja fasada, podsticaja za nove hotele i nabavku novih vozova, autobusa, trolejbusa, tramvaja i brodova na Savi, do telekomunikacija, direktne indirektne koliko investicionih infrastruktura, koliko i milijardu evra, direktne i milijare evra! Poređenja radi, planirana cena šestomesečne Svetske izložbe Ekspo 2030 u Rijadu je osam milijardi.

U Vučićevoj burazerskoj Srbiji uobičajeno je i gotovo normalno da se kroz „poskupljenje“ i „neplanski i dopunski rad“ cene netransparentno i nemilosrdno nadograđuju i povećavaju. Rekonstrukcija Železničke stanice u Novom Sadu, u čijem je urušavanju stradalo 15 ljudi, prvobitno je bila ugovorena za 3,5 miliona evra, ali je odgovorni a sada već bivši i optuženi ministar Goran Vesić izjavio da je na kraju plaćeno punih 15,8 miliona! Nešto više od 112 kilometara poprečne saobraćajnice koja povezuje dva već izgrađena autoputa sever-jug ugovoreno je (sa Behtelom) za 900 miliona, ali je Srbija do sada već platila preko 1,6 milijardi evra, a posao još nije završen.

Građevinski inženjer Danijel Dašić navodi da je rekonstrukcija 108 kilometara pruge od Novog Sada do granice sa Mađarskom bila debelo preplaćena kineskim izvođačima. „Cena izgradnje potpuno nove pruge na ravnom terenu bila bi četiri do pet miliona po kilometru, a Srbija je za rekonstrukciju i modernizaciju platila deset miliona“, kaže on. Ogroman deo tog novca ide lokalnim podizvođačima, često nepoznatim kompanijama bez istorije i referenci, u vlasništvu sumnjivih ličnosti povezanih sa strukturama vlasti.

Ovakvih primera je bezbroj. Građevinski radnici i ekonomisti kažu da je inflacija cena uobičajena i „normalna” u Srbiji. Iznosi ugovoreni i predviđeni na tenderima se na kraju udvostručuju i mogu narasti do neverovatnih 400 odsto prvobitne vrednosti. Tako bi 17 milijardi evra koliko se trenutno navodi kao ukupna cena izložbe moglo da naraste na 35, pa čak i na 50 milijardi. Sav taj javni novac bi sigurno završio u rukama privrednika okupljenih, kontrolisanih i držanih na dlanu Aleksandra Vučića.

Dok bezidejna opozicija od početka naprednjačke vlasti 2012. godine lamentira za sopstvenom prokletom sudbinom i obećava boljitak kada je vlast u pitanju – ne objašnjavajući kako – svemoćni vladar Srbije stvara i povezuje mrežu saradnika, preduzeća, organizacija i struktura. Zajednički cilj: ostati na vlasti što duže uz što manje kontrola, kako bi se privilegovanim učesnicima obezbedio što veći profit.

Paradigma Vučićeve vladavine je „Beograd na vodi”: rušenje postojeće železničke, industrijske i stambene infrastrukture između Starog mosta i Gazele, gde su maskirane bande iseljavale stanare dok je policija odbijala da interveniše, i potonja frenetična gradnja koju su navodno finansirali netransparentni arapski investitori. Ali izložba 2027. preti da zaseni ovaj najskuplji projekat braće do sada.

Za sprovođenje „dogovora veka” Vučić je iskoristio apsolutnu većinu u parlamentu i doneo zakone kojima je Ekspo proglašen za projekat od nacionalnog interesa. Krajem 2023. godine donet je Zakon o posebnim postupcima za sprovođenje međunarodnih specijalizovanih izložbi, leks specijalis koji je ozakonio javne nabavke bez tendera, neposrednom pogodbom. Mnoge procedure su pojednostavljene ili izbegnute. Vrhunac bahatosti, koji ni tromesečni protesti nisu poljuljali, jeste donošenje propisa koji dozvoljavaju korišćenje objekata bez upotrebne dozvole i tehničkog pregleda. I ovo posle urušavanja novosadske nadstrešnice, do koje je došlo upravo zbog nepoštovanja propisa i procedura!

Takođe, eksproprijacija se sprovodi „po ubrzanom postupku”, bez mogućnosti odlaganja izvršenja ukoliko „postoji državni interes i hitnost”. A u projektu koji je osmislio sam veliki vladar, a sproveo finansijski čarobnjak, ministar finansija i verovatno jedini Vučićev čovek od apsolutnog poverenja, Siniša Mali, sve je hitno i sve je u nacionalnom interesu.

Pod okriljem „ulaganja u Ekspo“, država Srbija će bez odgovarajuće procedure, netransparentno i partijski, plaćati ogromne sume novca. Da bi se tih 17 ili 35 ili 50 milijardi raspodelilo na Vučićev uži krug poslušnih privrednika neophodna su dva uslova: da predsednik zadrži (apsolutnu) vlast do 2027. godine i da nemiri u Srbiji ne dovedu do otkazivanja izložbe. Shvatajući da bi događaji na ulicama to mogli da dovedu u pitanje, predsednik i njegovi privrednici postaju vidno nervozni.

„Ja sam za Aleka [Vučića] vezan poslovnim interesima, a ne ideologija ili ljubavlju. Pre njega sam bio mali biznismen i moj domet je bio dobar stan, dobar auto, dobar letnji odmor, dobra zimnica i nešto ušteđevine“, kaže dugogodišnji poznanik, suvlasnik velike građevinske firme sa godišnjim prometom većim od deset miliona evra: „Ekspo je šansa, ako se izradi sve što je rečeno, mnoći će se preseliti u Monako ili na Floridu i da više ne rade ništa do kraja života. A ako sad ne padne, kad Ekspo bude gotov, što se mene tiče, [Vučić] može emigrirati, otići na robiju, pa i ubiti se, nije me briga. Ali prvo da završimo ovaj posao“.

Mnogi poput njega čekaju znak, uputstva, poziv – koji ne dolaze. Slabost i samog Vučića i čitavog sistema odjednom je očigledna: godinama je sve počivalo na sili, bilo samo pretnja ili njena realizacija. Huligani svih vrsta i na svim nivoima znali su da su nedodirljivi i nekažnjeni i da su terorom mogli i smeli da ostvare šta god režim želi. Sada to očigledno više nije moguće, javnost i pretnja budućom pravdom već su uterali strah u kosti nasilnicima, batinašima i tlačiteljima. Na početku protesta prirodna reakcija svakog elementa režimskog sistema bila je sila; Tri meseca kasnije suzdržani su ne samo naređivači, već i izvršioci, koji više nisu voljni da poslušno primenjuju silu jer ne znaju da li sistem još može da ih zaštiti.

Slom režima Aleksandra Vučića u ovom trenutku (još) nije verovatan, uprkos nadama probuđenog građanstva i snažnoj sinergiji koju generiše protestni pokret. Studenti za dan posle nisu ponudili nikakav alternativni sistem, nijednog čoveka koji bi mogao da vodi buduću tranzicionu Srbiju bez Vučića, a ni njihove najvatrenije pristalice ne bi bile baš srećne da zemljom odjednom počnu da upravljaju misteriozni „plenumi”, skupovi dvadesetogodišnjaka koji o svemu raspravljaju i odlučuju na svojim fakultetima.

Javnost, razbuđena i ohrabrena studentima, donela je i novi način razmišljanja. Neopterećeni pristrasnošću i uskim interesima političke opozicije, demonstranti su brzo i lako prepoznali slabe tačke režima. Ekspo smatraju jednim od najvažnijih, zbog ključnog značaja za finansiranje i podršku Vučiću i sistemu koji ga drži na vlasti. Najpre stidljivo, a kasnije sve snažnije i fokusiranije, pozivaju se da se izložba otkaže.

Novosadski advokat Aleksandar Olenik, proučivši statut i propise organizacije koja kontroliše Sajam, Međunarodnog izložbenog biroa (BIE), navodi da postoji pet slučajeva u kojima BIE može uskratiti domaćinu pravo na održavanje izložbe. Tri izgleda da opisuju sadašnju Srbiju:

– građanski nemiri velikih razmera;

– korupcija i loše upravljanje što može dovesti do ugovaranja poslova sa neprofesionalnim kompanijama;

– suzbijanje građanskih sloboda, uključujući progon novinara i aktivista.

Beogradom se proširila tvrdnja da su inspektori BIE stigli baš u vreme kada je trajala celodnevna studentska blokada velike autokomandne raskrsnice. Mnogi su se nadali da bi ih protesti mogli navesti da otkažu izložbu. Portparolka državnog preduzeća Ekspo 2027 Beograd demantovala je dolazak bilo kakve inspekcije, navodeći da se naredna provera statusa planira tek do kraja aprila.

U strahu da bi potreba vlasti da po svaku cenu održe Ekspo mogla da dovede do gušenja protesta i ignorisanja njihovih zahteva, probuđeni građani počeli su da pozivaju na ukidanje „generatora korupcije i bezakonja“. Peticije za otkazivanje se šire društvenim mrežama.

BIE ne voli otkazivanja. U istoriji malog Ekspo-a, otkazan je samo onaj planiran za 2023. u Buenos Ajresu, odlukom argentinske vlade, koja je kao razloge navela kovid i sopstvenu finansijsku krizu. Mogućnost da se ne održe dve izložbe za redom svakako čini nervozu BIE i izvesno je da će učiniti sve da to izbegnu.

BIE može da ignoriše anonimne zahteve za otkazivanje Ekspo 2027, čak i kada postoje desetine hiljada onlajn potpisnika. Ali kampanji se pridružio i bogati IT stručnjak i biznismen Nenad Milanović, osnivač i vlasnik uspešnog dotkoma Cake, koji ima godišnji promet od 85 miliona dolara. Ovaj kalifornijski Srbin od početka podržava i finansira proteste, a pre desetak dana najavio je da će sopstvenim novcem pokriti sve troškove međunarodne tužbe protiv BIE zbog dozvole održavanja beogradskog Ekspo-a uprkos očiglednim razlozima zbog kojih će morati da bude otkazan.

Ubrzo nakon te objave, izveden je neobično jak dvodnevni DDOS hakerski napad na cake.com. Milanović je uspeo da odbrani kompaniju po cenu od desetine hiljada dolara. Uveren da iza pokušaja rušenja američke kompanije stoje Vučićeve pristalice, on je najavio dodatne političko-pravne aktivnosti protiv BIE.

Pariska organizacija očigledno još nije pod tolikim pritiskom da bi bila prinuđena da otkaže beogradski Expo, ali joj svakako nije prijatno da bude u fokusu sve većeg protivljenja Vučićevoj omiljenoj igrački. Kad-tad će morati da se izjasne, pa makar to bilo i nekom nejasnom i nejasnom PR izjavom, posebno kada Milanovićevi advokati podnose tužbe pred francuskim sudovima.

Početak kraja srpske vlade, koja je ozbiljno uzdrmana tromesečnim protestima, ali još nije srušena, mogao bi da bude pokrenut upravo javnom izjavom BIE. Sama pomisao da se Ekspo 2027 ne održi mogla bi da izazove paniku u redovima Vučićeve hobotnice i da navede njegove insajdere da ga napuste ili čak unište iznutra.

U želji za takvim ishodom, Vučićevi protivnici nastavljaju sa protestima na koje sadašnji režim očigledno nema odgovor. Njegovo rušenje sa ulice moglo bi da potraje, osim ako ga ne ubrza neki spoljni faktor. A najozbiljnija takva pretnja nastupiće uskoro, za nešto više od dve nedelje.