Militarizacija EU i Hrvatska: Veži konja gde ti aga kaže

Razvojna perspektiva vojne industrije u Hrvatskoj dopunjena je proteklih dana intrigantnim novostima sa više nivoa odlučivanja i sprovođenja. Ističe se objava Plana za odbrambenu sposobnost EU do 2030. koji se zasniva na četiri projekta: Inicijativa za odbranu od dronova, Nadzor istočnog krila Evropske unije, Evropski vazdušni štit i Evropski svemirski štit.

U kontekstu prvog od njih, holandskiministar odbrane Ruben Brekelmans izjavio je da će njegova zemlja, kao i Hrvatska i Letonija, preuzeti vođstvo u razvoju sposobnosti EU u proizvodnji dronova i odbrane od njih.

Neposredno pre toga, Hrvatskom je prostrujala vest o široj vojno-industrijskoj prenameni pulskog brodogradilišta Uljanik, kao i o navodnoj prodaji riječkog „3. maja“ nemačkom vojno-industrijskom gigantu Rajnmetalu.

Konačno, prošle nedelje su Vlada i privredna komora Hrvatske potpisale ugovor o saradnji sa državnom Agencijom Alan za nabavku oružja, po kojem bi postojeće domaće vojno-industrijske firme ubuduće na tržištu nastupale kao jedinstven klaster. Takođe, mogle bi da računaju na javno finansiranje svojih nastupa na vojnim sajmovima u Evropi i drugih aktivnosti u pravcu razvoja i širenja proizvodnje.

U stvarnosti, međutim, najčešće se pominju svega tri preduzeća iz Hrvatske: jedno koje proizvodi pištolje i puške, drugo sa vojnim kacigama, treće za dronove.

Navedeni škverovi u državnom vlasništvu poharani su dugogodišnjim političkim zapuštanjem, pa već odavno izgleda da vlada želi po svaku cenu da ih se reši.

Noviji tržišni prodor jedne hrvatske firme koja razvija dronove, čini se u tom svetlu kao slamka za očajnički pokušaj spašavanja perspektive.

Sasvim pogrešan fokus

U svakom slučaju to je nedovoljno da bi se poverovalo u sistematičnost pristupa nadležnih vlasti tako zahtevnom ekonomskom i bezbednosnom cilju.

„I ne samo to, nego je u sklopu tog plana u pitanju sasvim pogrešna tema i fokus“, rekao nam je o tome Goranko Fižulić, preduzetnik i medijski komentator, inače bivši ministar privrede Hrvatske. Naime, on smatra da se slika sveta – pa i onoga što se naziva Zapad – poslednjih godina drastično promenila. No i EU i Hrvatska ne uspevaju da se prilagode:

„Njihovi predstavnici se ponašaju kao da već nije svima očigledno da Rusija nema kapacitet da fatalno naudi čak ni malim, graničnim državama EU. Mada, takođe je jasno da Putinu ne odgovara kraj rata u Ukrajini, jer ne zna šta bi dalje.“

Zanemarena veštačka inteligencija

„EU pritom uopšte igra na pogrešnom terenu“, dodaje Fižulić, „jer se jedina prava bitka za budućnost na tom području vodi u razvoju veštačke inteligencije, i to prvenstveno između Amerike i Kine.“

Prema njegovom uvidu, to je ujedno veoma neizvestan okršaj između neregulisanog sektora i državno-planske proizvodnje, ali EU tu ostaje negde između, odnosno po strani. Pošto je već pola godine lično uključen u projekat jednog startapa koji se zasniva na veštačkoj inteligenciji, Fižulić ističe primer iz sopstvenog iskustva, te sopstveno zaprepašćenje indolencijom i neinformisanošću odgovornih.

„Naša politička i ekonomska kasta ne razume da su nastupila nova pravila igre, u smislu tehnologija, i da bi projekti veštačke inteligencije morali postati privilegovani u pogledu tržišne regulacije. Sve drugo dodatno će ekonomski i geopolitički oslabiti našu i evropsku poziciju“, uveren je Goranko Fižulić.

Kasno je za hrvatsku brodogradnju?

Za klasičnu vojnu industriju u Hrvatskoj on pak smatra da je zastarela već i kao sama ideja. U hrvatskoj brodogradnji to je moglo imati smisla pre 25 godina, po njegovom mišljenju, ali evropska brodograđevinska konkurencija nije htela da ostavi „deo kolača“ za tada još uvek konkurentnu Hrvatsku.

Kao što je poznato, hrvatski političari se potom nisu trudili da u okviru EU povrate makar političke, a zatim i ekonomsko-političke osnove za obnovu te industrije, podjednako sposobne za civilnu i vojnu svrhu.

Jedan od onih ekonomskih komentatora u Hrvatskoj koji već dugo upozoravaju na potrebu takve dvojne proizvodnje u svakom pogonu razvijanom u okviru eventualnog novog vojno-industrijskog zamaha, svakako je Luka Brkić.

„No mi smo tu potpali, kao što se vidi po sudbini naše brodogradnje, pod onaj krležijanski kmetovski mentalitet čekanja u čekaonici dok neko ne naloži šta i kako dalje“, tvrdi on.

Militarizacija bez uverljive analize ili: Ko je neprijatelj EU?

„To i nije neka novost, dakle“, dodao je Brkić, „ali jeste novost ova situacija u kojoj i Evropa preuzima isti taj nekritički obrazac.“

U pitanju je već i manjak preispitivanja nametnutog izdvajanja NATO-članica u iznosu od najmanje pet odsto BDP-a. Naš sagovornik uočava da je pritom najpre zadat iznos, a tek zatim se razgovara o tome na šta bi se tačno potrošio taj novac.

„Ko će dati onih 800 milijardi evra koje se pominju kao ulaganje za oružje EU? Hoće li se tako i naša brodogradnja utopiti u profitu stranih vojno-industrijskih kompanija?“, postavlja svoja pitanja Luka Brkić.

Dalje, kada će biti razjašnjeno šta tačno predstavlja neka zajednička evropska odbrambena politika? Gde je ozbiljna, stručna i verodostojna rasprava o tome? Kako bi se ta nova odbrambena politika odnosila prema osetljivim EU-politikama poput zelene tranzicije, u koje je već uložen ogroman novac?

Ovaj profesor ekonomske politike na Univerzitetu Libertas u Zagrebu upozorava da i Hrvatska i EU mogu nastradati kao žrtve vojno-industrijskog profita.

„Alarmantna je činjenica“, ističe on, „da se ovaj prostor ubrzano militarizuje, ali bez uverljive analize, pa se ne zna ni ko je neprijatelj.“

Veži konja gde ti aga kaže

„Pritom je nesporno da je Rusija nasilno, nedopustivo napala Ukrajinu“, dodao je Brkić, pojašnjavajući da svejedno nema lakog odgovora na pitanje koliko je EU uključena u taj sukob, ni koliko bi ubuduće trebalo da bude. U krajnjoj liniji, oko toga nema ni približne saglasnosti unutar njenog članstva.

Prema njegovom stanovištu, to povlači nedoslednost EU i prema Ukrajini i prema Bliskom istoku, kao najbližim ratnim žarištima. Da bi sve bilo teže, na nivou svetske politike urušili su se svi institucionalni autoriteti, pa globalne prilike ponovo kroje moćni pojedinci.

„U svom tom jadu, mi u Hrvatskoj doveli smo se u poziciju da sebi više ne možemo mnogo pomoći kad je reč o industriji, pa i vojnoj. Ostaje nam ono ‘veži konja gde ti aga kaže’, iako to nismo u stanju sebi da priznamo“, procena je Luke Brkića, koji zaključuje i da sam taj poslovični aga očigledno nije racionalan ni pouzdan.

Sve drugo biće tek prostor varljive utehe, kao što je slučaj sa industrijom vojnih dronova. Hrvatska će rado insistirati na svom rastućem značaju, ali po uverenju naših sagovornika to neće zaista popraviti njen položaj i sve težu političku i ekonomsku provincijalizaciju.