„Radovan Karadžić na sve načine pokušava da izađe iz zatvora“: Sagovornici Danasa o peticiji za „poštovanje ljudskih prava“ haškog osuđenika

Radovana Karadžića je u martu 2016. godine Haški tribunal proglasio krivim po deset od jedanaest tačaka optužnice, uključujući genocid u Srebrenici, napade na civile tokom opsade Sarajeva, progon Bošnjaka i Hrvata iz dvadeset opština i uzimanje pripadnika mirovnih snaga Ujedinjenih nacija za taoce.

Tri godine kasnije, drugostepenom i konačnom presudom Žalbenog veća Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove (pravnog naslednika Haškog Tribunala) Karadžić je osuđen na doživotni zatvor.

Njegov premeštaj iz pritvorske jedinice u Hagu usledio je krajem maja 2021. godine, kada Karadžić bezbedno stiže na britansko ostrvo Vajt u ozloglašeni zatvor Albani, kako mediji tada prenose.

Karadžićev advokat i ćerka Sonja Karadžić-Jovičević su više puta isticali da on kaznu služi u „nezdravim“ i „necivilizovanim“ uslovima, a i sam Karadžić je prošle godine tužio Vladu Velike Britanije za nehumano postupanje i kršenje ljudskih prava u zatvoru.

„Zdravstveno stanje prvog predsjednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića je ozbiljno narušeno i on je životno ugrožen zbog uskraćivanja medicinske njege od trenutka deportovanja u Britaniju 2021. godine“, navedeno je u peticiji koju je do sada potpisalo preko četiri hiljade građana, među kojima je i sadašnji predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.

„Ovakvo ponašanje britanskih vlasti krajnje je neodgovorno. Radovan Karadžić zaslužuje liječenje prema Ženevskoj konvenciji i to mu treba omogućiti“, istakao je Dodik u svojoj objavi na platformi X.

Edvin Kanka Ćudić, koordinator sarajevskog Udruženja za društvena istraživanja i komunikaciju, ne smatra da osoba koja je optužena i osuđena za teške povrede Ženevskih konvencija, zaslužuje pravo da se poziva na iste.

„Obožavatelji haškog osuđenika se pozivaju na ljudska prava, a pri tome žrtvama ubijenim u „ime srpskog naroda“ Radovan Karadžić nije davao nikakva prava. Obzirom na dosadašnje ponašanje kažnjenika, da on mišljenje o svome učešću u zločinima i genocidu nije promijenio, svako bi premještanje iz postojećeg zatvora bilo nagrada za dosadašnje stavove. Ali i svima onima koji u njemu vide uzora, poruka bi bila da se peticijama može izvršiti pritisak, pa čak i kad su ljudi osuđeni za najteže zločine“, navodi Ćudić.

Dodaje da se još jednom bavimo nebitnim stvarima koje neće uticati da imamo bolji život i pravednije društvo.

„Još jednom je to pokušaj izazivanja netrpeljivosti, vrijeđanja, te otvaranja ratnih rana. Učestvovanje u ovoj kampanji i stavljanje potpisa na peticiju, negiranje je ratnih zločina za koje je Radovan Karadžić osuđen”, ističe Ćudić.

Po njegovim rečima, svako usmeravanje na patnju haških zatvorenika i sličnu „problematiku“ ukazuje samo na pokušaj da se skrene pažnja sa postojećeg političkog-društvenog stanja u Srbiji.

„Bilo bi lijepo kada bi se spomenuti iz Crne Gore, Srbije i Republike Srpske okrenuli međuetničkom razumijevanju, suočavanju sa prošlošću i ratnim činjenicama, te distanciranju od heroja rata, a Radovana Karadžića ostavili tamo gdje i pripada“, naglašava Ćudić.

Predsednik sarajevskog Udruženja žrtava i svedoka genocida Murat Tahirović smatra da svaka osoba ima pravo na poštovanje ljudskih prava, „bez obzira na zločine za koje je osuđena pa tako i Karadžić“, ali, dodaje on, ova peticija je još jedan u nizu Karadžićevih pokušaja da izbegne pravdu.

„Naravno, mi smatramo da se radi o već isprobanom receptu Radovana Karadžića, koji pokušava na sve moguće načine izaći iz zatvora i ne preza od bilo čega kako bi došao do cilja. Poznato je kako je i na koji način izbegavao izručenje Haškom Tribunalu, od doktora Dabića do izmišljanja kako mu je neko obećao da neće odgovarati za zločine u BiH“, podseća Tahirović.

Autorka je polaznica Danasove škole novinarstva.