Sarajevo je danima bilo tema u Dejtonu: Kako su Silajdžić i Amerikanci „prelomili“ Miloševića

Pregovori između bosanskohercegovačke, srpske i hrvatske strane trajali su 21 dan, a detalje o tome kako je glavni grad Bosne i Hercegovine na kraju ostao celovit objavićemo u ovom tekstu, piše Klix.ba.

Delegaciju Republike Bosne i Hercegovine u Dejtonu predstavljali su Alija Izetbegović, Haris Silajdžić, Krešimir Zubak, Jadranko Prlić, Miro Lazović, Ivo Komšić i Muhamed Šaćirbegović, a kao pravni eksperti: Kasim Trnka, Kasim Begić i Džemil Sabrihafizović.

Jedan od zahteva od kojih se nije nameravalo odstupati bilo je celovito Sarajevo.

Želje bosanske i srpske strane

Na početku pregovora u vezi sa Sarajevom rešenje je bilo distrikt, odnosno da ima status „D. C.“ kao Vašington, pisao je kasnije Ivo Komšić, tadašnji član Predsedništva BiH.

S druge strane, delegacija Republike Bosne i Hercegovine (RBiH) želela je celovito Sarajevo nad kojim bi centralna državna vlast imala snagu da spreči bilo kakvo odvajanje teritorije.

Ipak, srpska strana je imala želju da Sarajevo bude podeljeno na „srpsko Sarajevo“ i „ostatak Sarajeva“, a na tome su prvenstveno insistirali bosanski Srbi, ali ne baš i Slobodan Milošević, što će se kasnije ispostaviti kao ključno.

Momčilo Krajišnik, ratni predsednik skupštine bosanskih Srba, kazao je da su Srbi želeli lokalne vlasti u „opštinama u kojima su oni većina“ i svoju policiju.

S obzirom na to da se dugo „natezalo“ u vezi sa ovim problemom, glavni medijator pregovora Ričard Holbruk je u subotu, 18. novembra, tokom šetnje, rekao Slobodanu Miloševiću da se pitanje Sarajeva mora rešiti u Dejtonu, a Milošević mu je odgovorio sa „danas neću jesti dok ne rešim Sarajevo“.

Milošević „prelomio“

Kako se priseća Holbruk u svojoj knjizi „Završiti rat“, kasnije istog dana je Milošević nenajavljen došao kod njega i rekao mu da će on rešiti problem. Ali, zamolio ga je da to u tim trenucima ne dođe do ostalih Srba u njegovoj delegaciji i da im on saopšti kasnije tu vest. Milošević je smatrao da je pitanje ovlašćenja RS-a važnije od teritorijalne većine. Tom prilikom je, prema prisećanju Holbruka, kazao da je Izetbegović zaslužio Sarajevo jer ga nije napustio. „On je tvrd tip. To je njegovo“, rekao je.

Problem posle toga predstavljala je činjenica da Milošević nije želeo ni u tom trenutku da kompletno Sarajevo bude u Federaciji BiH.

Milošević je prišao karti i pokazivao šta Srbi žele. Tu je bio deo Grbavice i Vogošće. Holbruk i Kristopher Hil su se pobunili i rekli da Izetbegović na to neće pristati. Tako je i bilo kad su Chris Hil i Holbruk otišli kod Izetbegovića.

Kako je opisao Holbruk, on, Hil i general Vesli Klark su se vratili kod Miloševića istu noć i počeli detaljne pregovore oko Sarajeva. Milošević je izgledao popustljiv kad su počeli da proučavaju „svaki put i svaku crtu terena“ na karti. Njih trojica su zadovoljna otišla sa tog sastanka u subotu uveče, a sutradan je postignut dogovor o celovitom Sarajevu. Dakle, u njegovoj knjizi se ne objašnjava detaljnije kako je Milošević konačno prelomio odluku.

Siljadžić: Želeo sam da stadion „Grbavica“ i dalje bude Željin

Detaljnije objašnjenje oko toga kako je Milošević do kraja „prelomio“ da prepusti kompletno Sarajevo Bošnjacima dao je Haris Silajdžić.

„Na red je došlo sarajevsko naselje Grbavica. Tu je Milošević bio veoma tvrd. Pojasnio sam Miloševiću da bi bilo suludo na tom delu iscrtavati entitetsku granicu, Grbavica je oduvek bila neodvojivi deo Sarajeva. Sve je to slušao američki general Klark i u jednom momentu rekao kako mu nije jasno da nekome može pasti na pamet da deli grad, posebno glavni grad države Bosne i Hercegovine. Slobodan Milošević je na momenat zastao, pogledao u Klarka, a onda se obratio meni: ‘Harise, bre, nećeš mi valjda uzeti i Grbavicu?’ Naravno da sam računao da Grbavica bude u sastavu grada Sarajeva, da stadion ‘Grbavica’ i dalje bude ‘Željin’ stadion sa kojeg će se oriti navijački uzvici, i uspeo sam. Milošević je potpisao entitetsku nedeljivost Sarajeva, a to je, ustvari, bila i konačna pobeda. Ne samo Sarajeva, nego cele Bosne i Hercegovine“, ispričao je Silajdžić.

Član srpske delegacije Radomir Lukić kazao je jednom prilikom da je pitanje Sarajevo bilo jedno od onih zbog kojih Srbi nisu hteli da stave potpis.

Takođe, prema rečima Silajdžića, Milošević je u jednom trenutku prišao bošnjačkoj delegaciji i rekao:

„Vi zaslužujete Sarajevo jer ste se borili za njega, a one kukavice su vas ubijale s brda. Mislio je na bosanske Srbe“.

Članovi srpske delegacije bili ljuti na Miloševića

Nikola Šainović, bivši premijer Srbije, rekao je da su se mnogi Srbi naljutili na Miloševića zbog Sarajeva.

„Činilo nam se da su postojala drugačija ljudska rešenja od onih koja su nametnuta u Dejtonu“, kazao je.

Zanimljiv je i detalj koji je Holbruk takođe opisao, a tiče se odstranjivanja bosanskih Srba iz pregovora u Dejtonu. Kazao je da se to desilo tokom pregovora upravo o Sarajevu. Momčilo Krajišnik je udarao po mapi i pokazivao mesto na Ilidži gde ima pet hektara zemljišta i gde živi. Govorio je da to „neće dati“. Amerikanci su tada shvatili da je previše ljudi uključeno u pregovore i da oni neće uspeti na taj način.

Godinama nakon Dejtona Krajišnik je rekao da nema simpatije prema Miloševiću jer je dao Sarajevo Bošnjacima.

„Ako neko treba da slavi Miloševića, onda ste to vi“, rekao je Krajišnik obraćajući se Bošnjacima.

Pregovori u Dejtonu završeni su posle 20 dana, 21. novembra 1995. godine.

Formalno je sporazum potpisan u Parizu 14. decembra 1995. godine.