„Je li pucao Vučić, ne znam, ali nije ni bitno – bio je prisutan“: Slobodna Dalmacija o „Sarajevo safariju“

Ako izuzmemo počinitelje zločina koji nakon završetka borbi ulaze ljudima u kuće i direktno ih muče i iz blizine ubijaju, snajperisti koji ubijaju civile posebno su zastrašujuća pojava, piše Slobodna Dalmacija. Ne govorimo ovde o pripadnicima specijalnih jedinica vojske i policije u kojima snajperisti kao profesionalci imaju posebnu ulogu u otklanjanju pretnji i zaštiti života, već o onima koji ciljaju civile.

Jer granate ili meci tokom razmene vatre dvu vojske idu „tamo negde“ i obično pogađaju ili nekoga koga vojnik ne vidi, ili tek siluetu u daljini, dok snajperist svoju žrtvu uvek može temeljito smotriti i s njom se „zbližiti“ pre nego što povuče oroz i usmrti je.

Kada je žrtva na nišanu civil, ili još gore – dete, s druge strane snajpera mora biti…

U javnosti je devedesetih kružila navodna izjava nepoznatog snajperiste koji je na pitanje zašto gađa decu odgovorio: „Jer se po njih kad su pogođeni uvek netko vrati, pa imate priliku za još jedan pogodak“.

I eto ih – ponovo su se pojavili u našim mislima i u javnosti regije i Evrope, kao aveti prošlosti od pre više od 30 godina. Tužilaštvo u Milanu iznenada je pokrenulo istragu o učestvovanju Italijana u užasu koji se naziva „sarajevski snajper safari“, tokom kojeg su, kako se navodi, za pozamašne sume novca dolazili na sarajevsko ratište da bi s brda gađali civile u gradu.

Ubijeno šezdesetoro dece snajperom

Tokom gotovo četvorogodišnje srpske opsade Sarajeva delovao je veliki broj snajperista. Prema službenim podacima, od više od 11.500 ubijenih Sarajlija – među kojima 1.600 dece – snajperskom vatrom ubijeno je 225 ljudi, od toga 60 dece. Dva velika školska razreda, ili tri prosečna. Svako dete ubijeno je pojedinačno. Jer snajper tako ubija, pojedinačno.

Istraga u Milanu pokrenuta je na temelju prijave koju je podneo italijanski pisac Ezio Gavazzeni, koji je prikupio dokaze, kao i izveštaja bivše gradonačelnice Sarajeva Benjamine Karić.

Istražitelji navode kako su „snajper turisti“ navodno učestvovali u masovnim ubistvima nakon što su za visoke svote novca plaćali pripadnicima vojske tadašnjeg lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića – koji je 2016. osuđen za genocid i druge zločine protiv čovečnosti – da ih odvedu na brda oko Sarajeva kako bi iz zabave pucali na stanovnike.

Ubrzo zatim hrvatski istraživački novinar Domagoj Margetić podneo je prijavu milanskom tužilaštvu protiv srpskog predsednika Aleksandra Vučića zbog njegove navodne umešanosti u aferu „Sarajevo safari“.

Vučić je te tvrdnje nazvao lažima, ocenivši da je „ovo sada ozbiljnije organizovano“ u odnosu na prethodnu optužnicu protiv njega zbog genocida u Srebrenici.

„S ovakvim lažima izlaze u teškim trenucima za Srbiju“, rekao je, misleći na energetsku krizu u kojoj se Srbija nalazi te na proteste studenata i građana koji traju više od godinu dana.

Najavio je i tužbe protiv medija koji su ga optužili za učestvovanje u „sarajevskom safariju“.

„Bio je sa Šešeljem“

Komentatori s kojima je razgovarala Slobodna Dalmacija slažu se da se eventualna uloga Vučića u ovome tek treba istražiti te odbijaju govoriti o eventualnom postojanju.

Filip Švarm, glavni urednik nedeljnika Vreme, lista kritički nastrojenog prema režimu, kaže da se moraju pričekati rezultati istrage pa tek onda videti što se događalo.

„Ovako je sve fluidno, ne može se ništa više reći o onome što se možda dogodilo, 30 godina nakon rata. Ja zaista ne mogu reći zašto je ovo sada došlo na dnevni red; znam samo ono što zna svaki građanin koji prati vijesti“, kaže Švarm.

Međutim, zna se da je Vučić bio na brdima oko Sarajeva, na Jevrejskom groblju tokom rata.

„Otkud tamo Vučić? On je tada, 1992., imao 22-23 godine, bio je vrlo mlad. Vidjeli smo ga na snimkama u civilu, bio je sa Šešeljem i ne vjerujem da je imao ikakvu važnu ulogu na Palama. Ono što je danas, ne treba učitavati u ono što je bio tada – tada nije bio ni ugledan ni moćan, već samo jedan od ljudi oko Šešelja, a takvih je bilo mnogo. U to vrijeme za ono što se događalo na Palama puno su više bili odgovorni Šešelj, Radovan Karadžić, Ratko Mladić i drugi, nego jedan momak od 22-23 godine“, kaže Švarm.

Švarm podseća i na priču da je Vučić tada bio kod „vojvode Aleksića, nekakvog paravojnog zapovednika u to vreme, pa zatim prešao raditi kao novinar“.

„On sam kaže da je bio novinar zato što je znao engleski. Na Palama je tada bilo prilično kaotično, razni su se ljudi pojavljivali. Među njima je i Vučić imao neku ulogu, malu, ne znamo kakvu – možda je stvarno bio novinar, možda je prevodio agencijske vijesti ili razgovarao i prevodio kada bi dolazili stranci. Ali moram priznati da o njegovu angažmanu u Republici Srpskoj u to vrijeme – a nije dugo trajalo, samo nekoliko mjeseci – ne znam ništa konkretno. Vjerojatno, da je bio važniji ili utjecajniji, nešto bismo saznali najkasnije krajem 90-ih, kada je bio ministar informiranja ili glavni tajnik Srpske radikalne stranke. No tada ga nitko nije shvaćao ozbiljno“, objašnjava Švarm.

„Bio je tamo“

Sonja Biserko, osnivačica Helsinškog odbora za ljudska prava, organizacije koja se još od ratova bavi suočavanjem sa zločinima, kaže da se „prošlost koja se relativizuje ili potiskuje uvek vrati u nekom obliku“.

I njoj je zanimljivo zašto se baš sada vratila priča o snajperima, „o kojoj smo svi mi koji smo to tada pratili nešto čuli, videli ili gledali razne snimke“:

„Samo treba podsetiti na snimku s (ruskim piscem) Eduardom Limonovom – dolazili su i sa ruske strane, sa svih strana. A domaćini su im bili – Srbi!“, kaže ona.

„Jevrejsko groblje“, nastavlja Biserko, „bilo im je posebno omiljena lokacija s koje su gađali građane Sarajeva. To se sada vratilo kao bumerang, pre svega podsećajući na ulogu radikala, a samim tim i Vučića, koji je bio dobrovoljac i tamo se kretao. Je li pucao, ne znam, ali nije ni bitno – bio je prisutan. Ovo je neka vrsta prozivanja i moralne diskreditacije. Uloga radikala u ratovima ostala je nedovoljno istražena, jer je Šešelj osuđen samo za Hrtkovce i nepoštovanje suda – nije se bacilo svetlo na sve ono što su radikali radili u Hrvatskoj i Bosni“, zaključuje ona.

Dženana Karup Druško, sarajevska novinarka koja je ceo rat provela u opsednutom gradu, ocenjuje da je priča o safariju ponovno aktuelizovala temu opsade Sarajeva koja je bila potisnuta.

„Srpski mediji sada uporno prebacuju priču na strance, da Vučić nema veze s tim, a ja ponavljam da se zna ko je držao opsadu Sarajeva – Vojska Republike Srpske; da je Srbija u tome imala glavnu ulogu; da nije normalno da Vučić 1993. bude na Jevrejskom groblju. On je bio strana u sukobu; presuđeno je da je Srbija bila agresor“, kaže Karup Druško za „Slobodnu“.

Podseća i da u haškim presudama postoji mnoštvo iskaza o snajperskim gnezdima i obuci srpskih snajperista.

„Priča o safariju je monstruoznа, ali ne znam tko je gori – oni koji su dolazili ili oni koji su to organizovali. Jutros sam se nasmejаlа – nisam znala da nam je glava vredila 300.000 evra ili maraka, ne znam čega. To je tada bila ogromna svota.“

Kaže i da je objavila imena snajperista koja je Hag 2004. poslao Tužilaštvu BiH, ali da po tome tada ništa nije učinjeno.

„Kad sam objavila imena nekih snajperista po haškoj dokumentaciji, javili mi se ljudi, znaju ih. Neki žive slobodno u Beogradu i aktivni su na Fejsbuku“, kaže ona.

„Regija je potpuno poludela“

„Dakle, imate imena obučеnih snajperista; imate njihove zapovednike, zapovednike brigada, komandante korpusa – celu vojnu vertikalu – i sada se priča prebacuje na neke strance. Naravno, strašno je, i istražiće se u Milanu, ali što ćemo s ostalimа? Sarajevsko-romanijski korpus imao je 20.000 vojnika – a presuđena su dvojica! To je ironija zbog koje sam reagirala. A Vučić kaže: ‘Ja nisam imao pušku‘. Pa je li to amnestira jarane? Neće moći“, naglašava Karup Druško.

Kao nekoga tko je bio pod snajperskom vatrom, pitamo je li moguće dokučiti što je u glavi čoveka koji cilja civile.

„Ne mogu shvatiti šta je u glavama ljudi koji su nas držali na nišanu. Nakon rata sam zakleti pacifist – ratovima se ništa ne rešava. A opsada Sarajeva bila je nešto najmonstruoznije. Ja se sećam, redakcija Dana bila je na levoj strani Miljacke, a mi smo s desne strane morali prelaziti čuveni most Čobaniju, koji su pokrivali s Trebevića, sa Jevrejskog groblja ili ko zna odakle. Sećam se tisuću situacija kada sam, želeći ići na posao, morala stati i sakriti se kod Narodnog pozočošta te čekati, jer bi snajper gađao ljude. I čujete – jer to su bili prigušivači – samo trenutak kada metak udari u metalni deo mosta, dobijete rikošet… samo znate da ne smete preći. To je nama bio normalan… mislim nenormalan… zapravo normalan nenormalan način života tri i po godine!“, prisjeća se ona.

„I onda, nakon 30 godina… Meni ovo otvara sve rane, a pogotovo ranu činjenica da su stranci dolazili i to radili, a da se Srbija i dalje pere i negira sve to. Pa znate što – besnim, ali stvarno besnim na te laži, na negiranja, na Vučića i ceo režim u Srbiji, kao i na veterane koji su nas ubijali, a sada brane studente i proteste! Mislim, stvarno… Regija je potpuno poludela. Zapravo, Srbija je izvor svega i kad bi se Srbija smirila, svi bismo u regiji bili mirni!“, zaključuje Dženana Karup Druško.