Između rovova je „zona smrti“: Reporter Danasa otkriva kako je putovati duž linije ukrajinskog fronta

Železničku stanicu čuva vojna policija koja proverava dokumente svih putnika koji pristižu. Dug bulevar vodi do mosta na reci Psel i potpuno pustog Trga Nezavisnosti. U središtu trga posteri prikazuju fotografije nekoliko stotina vojnika iz Sumija koji su poginuli na frontu; desno je zgrada regionalnog štaba u socijalističkom stilu, koju su tri puta pogodili ruski projektili. Prozori su prekriveni šperpločom, a zgrada deluje slepo i gluvo, prepuštena sama sebi. Levo od trga nalazi se nekoliko privatnih zgrada, neke još uvek delimično naseljene, koje nose sirove i nemilosrdne ožiljke brutalnih bombardovanja ruske vojske.

Na suprotnoj strani, gde se završava Trg nezavisnosti, počinje Saborna ulica, koja vodi do najživljeg i centralnog dela grada. Subotnje je jutro, samo mali broj ljudi je u prolazu; u Sumiju vlada ista atmosfera neizvesnosti i iscrpljujućeg iščekivanja kao i u svim gradovima blizu fronta, posebno u Harkovu. Zatišje je privremeno; već danas posle podne, ako ne večeras, ili najkasnije sutra, Rusi će ponovo napasti Sumi dronovima i raketama.

Znakovi ruskih napada su svuda, ali duž Petropavlovske ulice, koja nije ništa drugo nego nastavak Saborne, još uvek su vidljivi tragovi gnusnog bombardovanja od 13. aprila, kada je ruska raketa ubila najmanje 35 ljudi, ranila 129 i uništila dve zgrade. Zgrada je u potpunosti uništena, a asfalt je izbrazdan gelerima koji su leteli posvuda nakon eksplozije. Drveće je pocrnelo, neka su bez grana, ostala su samo stabla. Nije postojao nikakav vojni razlog za napad na ovaj deo grada i ubijanje nevinih građana koji su išli u centar grada ili na liturgiju u obližnju pravoslavnu crkvu, s obzirom na to da je bila Cvetna nedelja, ona koja prethodi Uskrsu. Bio je to pravi teroristički čin Kremlja, primer čiste i neopravdane zlobe.

Na nekoliko desetina metara od oštećene zgrade nalazi se zgrada Filharmonije u neoklasičnom stilu. Unutra se održava koncert kamerne muzike. Publika, koju čini oko dvadeset ljudi, pažljivo sluša sopranistkinju koja, zajedno s violinistkinjom i pijanistkinjom, izvodi muziku Debisija i drugih francuskih romantičnih kompozitora. Sumi i Ukrajina se ne predaju; život se nastavlja po svaku cenu, uprkos tome što su Rusi na gradskim vratima. Već je veče. Koncerti se obično održavaju u 17 sati, tako da svi mogu stići kući do sumraka, pre policijskog časa u 23 sata, kada Rusi počnu slati dronove iznad grada.

Već je hladno. Jesen stiže preko noći u ove kontinentalne delove Ukrajine. Duž Petropavlovske ulice neko šeta svog psa. Jedna žena uređuje cvetnjak ispred svoje kuće. Na klupama grupe tinejdžera razgovaraju međusobno i glasno se smeju. U vreme kada gradska buka utihne, čuju se udaljeni odjeci borbi na frontu, koje će se nastaviti tokom cele noći. U proseku se jasno čuju najmanje tri udara u minuti.

Stariji čovek, koji šeta pod ruku sa suprugom, kaže mi: „Ovako već četiri godine. Videćeš, navići ćeš se i ti na ove zvukove.“ Gospodin je u pravu. Kad se vratim u hotel već oko ponoći zaspim, gotovo uljuljkan tupim zvukovima sa fronta. Oko 4 ujutro iznenada me budi glasniji prasak. Pogledam kroz prozor: nebo je puno zvezda, jedva nazirem zvonik katedrale, svetla grada su pogašena. Na zidu zgrade preko puta vidim bljeskove svetlosti: dron je udario u jedno skladište u gradu i izbio je veliki požar.

U zoru, po savetu nekih prijatelja iz Harkova, odlučujem da odem: previše je opasno ostati u Sumiju, samo je pitanje vremena, mogućnost da me pogodi raketa ili dron je vrlo velika. Krećem pešice prema stanici. Sviće, zvezde polako blede; stižem na stanicu, tačku u gradu koja je najbliža frontu. U daljini se vidi dim, a jasno se razlikuju zvukovi granata i oni glasniji, prigušeniji zvukovi projektila.

Da bih bolje razumeo šta se dešava na frontu, vraćam se u Kijev, gde me čekaju prijatelj Điđi, italijanski novinar i prijateljica Oksana, koja je izuzetno talentovan i inteligentan prevodilac i aktivistkinja. Zajedno ćemo otići u sedište startapa Soko (ime je izmišljeno), koji se bavi dronovima i novim računarskim sistemima za ratovanje.

Kijev, u sedištu kompanije Soko

Igor i Aleksandar, osnivači Sokoa (izmišljeno ime), dočekuju nas u jednoj kancelariji u centru Kijeva. To nije sedište startapa, već prostorija iznajmljena posebno za ovaj sastanak. Igor objašnjava svrhu Sokovog istraživanja: „Sistem koji razvijamo sastoji se od mini-radara, veličine ranca, koji se postavljaju na frontu kako bi zbunili neprijateljske dronove. Do sada su se koristile ogromne antene, koje je bilo lako otkriti i samim tim pogoditi. Sada, zahvaljujući ovim mini-radarima koje postavljamo duž linije fronta, uspevamo da zbunimo neprijateljske dronove i da vodimo naše bezbedno i dugo, a da neprijatelj ne može da uništi kontrolne sisteme.“

Aleksandar, pilot dronova, informatičar i vojnik, objašnjava šta se dešava na frontu. „Tokom Prvog svetskog rata, neprijateljski vojnici pozicionirani u suprotstavljenim rovovima mogli su međusobno razgovarati i čuti disanje neprijatelja. Tokom Drugog svetskog rata, duž linije fronta bili su tenkovi s obe strane i pucali su jedni na druge iz mesta. „Sada, nakon ruske invazije, sve se promenilo“, kaže Aleksandar s pedagoškom sigurnošću nekoga ko zaista shvata situaciju.

„Imamo rovove, s jedne strane su Rusi, s druge Ukrajinci. Između njih je takozvana „zona smrti“, područje koje, u zavisnosti od broja oružja i vojnika prisutnih na bilo kojoj strani, može varirati od nekoliko stotina metara do 40 km. U ovom području leti sve i svašta – dronovi, rakete – i nemoguće je zadržavati se tamo. Rusi pokušavaju preći ovo područje na motociklima, ali teško prodiru do neprijateljskih linija. Eto, to je „zona smrti“, gde se odvija tehnološki rat. Moramo delovati u ovom području i zbuniti neprijateljske dronove pre nego što stignu do rovova i ubiju naše vojnike. Naš startap izmišlja nove sisteme za ometanje i zbunjivanje pri kontroli dronova.”

Igor dodaje veoma važnu činjenicu: „Ono što vi novinari vidite, na primer borbe na frontu, samo je vrh ledenog brega. Iza svega stoji kolosalna organizacija, koja uključuje fundamentalnu i preciznu koordinaciju između države, vojske, vojnika i startapova. Mnogo je kompanija poput naše koje rade na toj tehnologiji; nismo u konkurenciji, već u simbiozi, svako od nas je specijalizovan za određeni sektor. Mi radimo na komunikacionim sistemima i radio senzorima koji imaju za cilj da nadmaše GPS, neko drugi radi na dronovima, neko treći na eksplozivima… Svaka tehnološka inovacija, čak i one osmišljene u SAD-u ili Japanu, testira se ovde u Ukrajini, na frontu. Cilj je nadmašiti neprijatelja u tehnološkom napretku; naša zemlja je trenutno ogroman poligon za testiranje, možda i najveći na svetu, i menja se način ratovanja u potpunosti. Sukob oklopnim vozilima je završen, tehnološki tek počinje. ”

Opraštam se od Igora i Aleksandra. Nastavljam putovanje prema gradu Umanj, zajedno s Điđijem i Oksanom, gde ćemo proslaviti Roš Hašanu, jevrejski praznik, kojem ću posvetiti zasebnu reportažu. Iz Umnja ću se pridružiti grupi volontera koji donose pomoć na front i otići u zabranjeno područje, gde niko ne može ući bez posebne dozvole, a zatim nastaviti prema Dnjepru i Zaporožju.

Vrlo blizu fronta

S volonterima putujem noću. Na ulicama nema automobila jer je policijski čas, samo kamioni prevoze raznu robu do trgovina u gradove širom Ukrajine. U daljini se vide plamenovi od neprekidnih eksplozija. Kao i svake noći, Rusi napadaju infrastrukturu, posebno elektrane i železnice. U jednom trenutku, kombi se isključuje sa glavnog puta, krećemo prema Krivom Rigu, a zatim idemo u nepoznatom smeru. Dugo putujemo seoskim putevima, od kojih su mnogi neasfaltirani i nepovezani. Ne znam gde smo i ne pitam da ne bi mojim saputnicima bilo neprijatno. Sama činjenica da su me poveli sa sobom pokazuje da imaju poverenja u mene i u novine sa kojim sarađujem.

Prolazimo kroz sela sa ugašenim svetlima i kroz polja pšenice i suncokreta. Pšenica je već požnjevena, a uskoro će se brati i suncokret. Nakon nekoliko sati putovanja, stižemo u jedno selo. Na horizontu se pojavljuju prvi zraci svetlosti. Isključujemo mobilne telefone kako bismo izbegli praćenje i stvaranje lokalnog magnetnog polja. Rusi često identifikuju područja pored fronta sa najvišim nivoima elektromagnetnih talasa i bombarduju ih: gde ima mnogo uključenih mobilnih telefona, ima i mnogo ljudi i, najverovatnije, vojnika.

Kombi se parkira ispred jedne kuće, jedine sa slabo osvetljenim prozorima u prizemlju. Izlaze vojnici i istovaraju zalihe koje su doneli dobrovoljci. Kapetan, muškarac srednjih godina koji se ne predstavlja, govori nam čime se bavi ova vojna jedinica: „Mi smo tenkisti, izvodimo vežbe u obližnjem selu. Ovo selo je na meti raketa i dronova, Rusi nisu daleko… Napadi su stalni, sve prolazi ovuda, obaramo šta uspemo.” Kapetan nas poziva na strelište. Penjemo se u džip koji vozi u polja; sa istoka, sunce izlazi i jutarnja svjetlost preplavljuje nebo, a zemlja oko nas poprima jasne, dobro definirane konture. Predeo je blago valovit, sa blagim, gracioznim brdima koja podsećaju na pejzaž u Toskani. Džip se zaustavlja iza polja, na neobrađenom području koje je već stepa. Na vrhu brda, tenk. Vojnici se pripremaju za svoju poslednju vježbu, pre nego što krenu na front. „Tenkovi su prevaziđeni“, kaže kapetan.

„Ovo je tehnološki rat. Napadaju ih rojevi dronova i uništavaju. Zato ih dobro kamufliramo, postavljajući ih u doline, i u tom smislu su i dalje korisni za uništavanje neprijateljskog oružja.“ Kapetan se smeje i dodaje: „Rusi mrze nemačke tenkove jer su izuzetno precizni. Pokušavaju ih odmah uništiti, ali mi znamo kako ih kamuflirati; imamo neke na raspolaganju.“

Prilazim tenku i pozdravljam vojnike, svi su veoma mladi i prijateljski nastrojeni. F. se upravo vratio sa odsustva; dobio je slobodan dan da proslavi prvi dan škole svoje kćerke. F. je upravo taj koji postavlja granatu u top tenka. Kapetan nam kaže da pokrijemo uši. Vozilo puca uz strašnu tutnjavu, obavija ga oblak dima; u daljini, meta, udaljena više od kilometer odavde, nestaje, uništena silinom hica. Još dva puta ću videti tenk u akciji, a zatim vojnici odvoze oklopno vozilo u zaklon. Već sutra, nakon što dopune gorivo, krenuće prema frontu, nedaleko odavde. Opraštamo se i sa kapetanom se vraćamo u selo. Dobrovoljci odlučuju da odmah odu; zadržavati se ovde je opasno; mogli bi nas locirati. Krećemo prema Dnjepru.

Usput nailazimo na razna vojna vozila koja se kreću prema frontu, od kojih mnoga imaju metalnu mrežu spolja radi zaštite: ovo je najefikasniji način da se spreči da dronovi, barem oni manji, unište vozila i ubiju posadu.Nakon što smo proveli neko vreme na seoskim putevima, vraćamo se na glavni put, prema Dnjepru, odakle ću putovanje nastaviti sam.

Dnjepar pod stalnim napadima

Dnjepar je prava metropola, sa preko milion stanovnika. To je jedan veoma prostran grad smešten na reci Dnjepar i pod stalnim je napadima ruske vojske dronovima i raketama. Stižem kasno ujutro i odmah odlazim u sedište Karitasa, u jednoj prigradskoj ulici.

Čeka me otac Vasil Panteljuk, sveštenik Grčke pravoslavne crkve, koja služi pravoslavnu liturgiju, ali priznaje autoritet Pape. Otac Panteljuk je direktor Karitasa u Donjecku i bio je prisiljen pobeći iz grada, kao i mnogi drugi stanovnici, jer je ta regija sada pod ruskom okupacijom, a kuća u kojoj je živeo praktično je na frontu. Otac Panteljuk je poreklom iz zapadne Ukrajine, ali je decenijama živeo i radio u Donbasu.

„Sedište u Dnjepru trenutno uključuje šest organizacija Karitasa koje su se nalazile na sada okupiranim teritorijama. Ruska tajna služba, FSB, nije nam dozvolila da ostanemo i radimo na okupiranim područjima, gde smo zaista potrebni. Nema vode, pomoć koju Rusija šalje je izuzetno lošeg kvaliteta, muškarci se kriju iz straha od regrutacije ili, ako mogu, beže i dolaze u ove krajeve”.

Dnjepar i Donjeck su udaljeni oko 300 kilometara, a između njih se nalazi razoreni i mučenički grad Pokrovsk, kog Rusi bombarduju mesecima, ali ne uspevaju da ga zauzmu. Između 2014. godine (godina kada je počeo sukob na Krimu i u Donbasu) i 2022. godine, Karitas u Dnjepru je pružio pomoć oko 70.000 ljudi. Od 2022. godine, kada je počela velika ruska invazija, najmanje 250.000 ljudi je došlo u Karitas (150.000 iz područja fronta) i obezbeđeno je 250.000 besplatnih obroka. Nakon skoro četiri godine rata, Karitas je takođe u problemu i nije u mogućnosti da pruži pomoć svima kojima je potrebna.

Otac Panteljuk objašnjava situaciju: „Ima mnogo siročadi, udovica i veliki broj ratnih veterana. Njima je potrebna pomoć. Postoje razdvojene porodice: muškarci ovde u Ukrajini, žene i deca u inostranstvu. Govorimo o 300.000-400.000 ljudi. Nema dovoljno psihologa koji bi pružili pomoć svim ljudima koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja. Ne zaboravite da čak i ovde u Dnjepru, iako grad nije pod okupacijom, dronovi i rakete Shahed stižu svaki dan…”.

Otac Panteljuk takođe podseća da su, zbog stresa, onkološke i endokrine bolesti, poput dijabetesa, u porastu među ukrajinskim stanovništvom u ovim krajevima. Cene lekova stalno rastu zbog inflacije, a minimalna penzija je oko 70 evra mesečno. Nije dovoljno za život. I mnogi se obraćaju Karitasu za pomoć. Dnjeprovska filijala nudi mnoge usluge: medicinske testove, igraonice za decu, psihološku pomoć… Međutim, ne može pomoći svima.

U dvorištu Karitasa nalazi se kutak pod nazivom „Raj“, kutak sastavljen od nekoliko klupa okruženih gustim lišćem jednog velikog drveta. LJudi, posebno izbeglice, sednu na jednu od ovih klupa i razmišljaju šta da rade, da li da ostanu u Dnjepru ili da odu na zapad, u Lavov, Mukačevo ili u inostranstvo.

I ja sedim u „Raju“. Vetar miluje lišće drveća, a vazduh je već ispunjen mirisom jeseni. Upravo u „Raju“ odlučujem da idem dalje, u dubinu pakla. Ppraštam se od oca Panteljuka, obećavam mu da ću se vratiti čim budem mogao, i iste večeri odlazim za Zaporožje, uprkos svim suprotnim upozorenjima mojih prijatelja.

Zaporožje i roj ruskih dronova

Oko 70 kilometara razdvaja Dnjepar i Zaporožje. Usput se vide tragovi koje su ostavili ruski dronovi: Kremlj sve češće napada železničku infrastrukturu, a tokom noći dronovi Shahed su pogodili i uništili nekoliko stanica.

Po dolasku u Zaporožje, kao što su desilo i u Sumiju, vojna policija proverava dokumente putnika koji pristižu. Područje je osetljivo. Na nekoliko kilometara odavde nalazi se front, a malo južnije i poznata nuklearna elektrana pod ruskom kontrolom. Ulaz u podvožnjak koji vodi do perona zaštićen je ogradom nasutom zemljom koja se nalazi na prednjem delu stanice, kako bi se smanjila šteta u slučaju napada dronom.

Zaporožje ima surovu lepotu industrijskog sovjetskog grada. Grad je strukturiran oko glavne ulice, Sabornog prospekta, koja se proteže nekoliko kilometara paralelno s rijekom Dnjepar. Zgrade koje se nižu uz šetalište izgrađene su za vreme Staljinove ere i imaju neoklasičan, monumentalni izgled tipičan za zgrade tog perioda. Arhitekte koje su ih projektovale, međutim, dodale su štukature, karniše i brojne druge elemente iz ukrajinskog folklora koji ih čine jedinstvenim.

Međutim, brojne eksplozije projektila i dronova razbile su gotovo sve prozore. Rusi napadaju prvenstveno predgrađe, do kog se može doći nakon što se prođe pola puta niz Sabornu; skreće se desno i stiže se do četvrti koji je nekada bila radnička, a sada je najnaseljenije područje grada. Napadi su svakodnevni. Poslednji, jučerašnji, izveden je rojem dronova, u kojem je ubijeno 12 ljudi.

Na pola Saborne ulice, ispred gradske kuće, nalaze se fotografije vojnika poginulih 2022. godine, kada su Rusi stigli do gradskih kapija. Kao i u Mikolajevu, i u Zaporožju se stanovništvo organizovalo i, uz pomoć redovne vojske, uspelo odbiti tenkove iz Kremlja, koji se svake noći, već tri i po godine, sveti napadima na grad.

Vođen samo intuicijom, ulazim u zgradu s neoklasičnom fasadom, nalik na grčki hram. To je Viša elektrotehnička škola. Duž hodnika srećem samo spremačicu i učenicu mršavog lica i ogromnih okruglih naočara koja žuri prema učionici. Upoznajem Ruslana Košeljuka, direktora škole, mladog i srdačnog čoveka koji ljubazno odgovara na moja pitanja, uprkos mojoj nenajavljenoj poseti i činjenici da je naš susret potpuno slučajan. Zanima me kako se nastava održava i kako škole funkcionišu u gradu poput Zaporožja, koji je stalno pod vazdušnim napadima.

„Časovi se održavaju svake druge nedelje, jednom uživo, a jednom onlajn, kako bi se osiguralo da u školi nema previše učenika. Ako se oglasi sirena, idemo u podzemno sklonište, koje je opremljeno kao učionica, i moramo se brzo i lako spustiti, a to ne bi bilo moguće da su svi učenici tu“, kaže Ruslan.

„Gradska i regionalna uprava su takođe preduzele korake za izgradnju potpuno podzemnih škola kako bi se nastava mogla održavati i u onim školama koje nemaju podrum. “ Pitam ga kako je uopšte moguće da se nastava odvija usred stalnih upozorenja na vazdušne napade i svakodnevne eksplozije.

„Teško je, naravno, ali je neverovatno važno da imamo nastavu, i to uživo. Ne mogu da Vam opišem radost koju osećam kada tokom odmora vidim decu sa blistavim očima, kako razgovaraju jedni s drugima i žive kao što bi sva deca njihovog uzrasta trebalo da žive: u normalnoj školskoj zajednici. Ovo je generacija koja je prvo iskusila izolaciju zbog Kovida, a zatim i rata, tako da su u značajno nepovoljnijem položaju u odnosu na prethodne generacije, samim tim je nastava uživo neophodna.“

Školi su se poslednjih godina priključili brojni učenici: „Imamo mnogo dece koja dolaze iz okupiranih područja, gde ništa nije ostalo i gde se ne ide u školu. Za njih je od suštinskog značaja da dođu ovde, upoznaju svoje vršnjake i uče. Ukrajina je u ratu, a škola je jedan vid otpora: ne odustajemo, obučavamo buduće lidere, buduće tehničare, buduće nastavnike. Bez škole, Ukrajina će umreti.

“Ruslan me pozdravlja, nakon što mi je poklonio privezak za ključeve sa školskim simbolom i flašu sa vodom koju su učenici prečistili i učinili pijaćom tokom praktične vežbe. Direktor se sastaje sa ocem, koji ga čeka ispred škole: on je vojnik koji se bori na frontu nekoliko kilometara odavde i u gradu je na nekoliko dana odsustva.

Izlazim iz škole i šetam Sabornom ulicom. Uveče se hladan vetar sa severa pojačava i trese vrhove stabala divljeg kestena koji krase trotoare u centru grada. Vetar obara ljuske sa grana, koje, pri kontaktu sa asfaltom, ispuštaju tup zvuk i oslobađaju kesten – onaj lepi, sjajni, ali nejestivi. Noć pada, a s njom i dronovi koji svake noći potresaju Zaporožje. Ove noći će, međutim, protivvazdušna odbrana uspeti da ih obori i, za promenu, grad će se probuditi bez mrtvih, ranjenih ili uništenih zgrada.