„Rusi će se vratiti“: Mirovni dogovor za Ukrajinu i šta se može naučiti iz primera Gruzije i Čečenije?

Međutim, čak i ako bi se postigao trajan mirovni sporazum, Kijev ostaje obeshrabren još jednim činjenicom: gledajući prošle mirovne sporazume Moskve, vidi se niz prekršenih dogovora.

Strah koji pokreće ukrajinsko razmišljanje jeste da Rusija jednostavno može ponovo da izvrši invaziju ako Kijevu ne budu date adekvatne zapadne bezbednosne garancije.

Stručnjaci su za Moskovski tajms (The Moscow Times) rekli da, čak i ako se postigne mirovni sporazum, ruski obrazac zaobilaženja ili direktnog kršenja uslova dogovora treba da izazove sumnju da će poštovati bilo kakav budući sporazum.

Čečenski ratovi

Istorija moderne Rusije i njenih kontroverznih mirovnih sporazuma počinje u haotičnim godinama nakon pada Sovjetskog Saveza.

Kada je Čečenska republika Ičkerija proglasila nezavisnost u zimu 1991. godine, Moskva se iznenada suočila sa krizom blizu svoje teritorije, u strateški važnom regionu Severnog Kavkaza.

Nakon tri godine neuspelih pokušaja da suzbiju pokret tajnim metodama, predsednik Boris Jeljcin je naredio kopnenu i vazdušnu kampanju da bi neutralisao separatiste.

Prema rečima Marata Iljasova, profesora na Koledžu Svetog Krsta i stručnjaka za čečenske ratove, upravo je tokom ovog sukoba Rusija uvela brutalnu strategiju suzbijanja percipiranih bezbednosnih pretnji, koja danas pokreće njen rat u Ukrajini.

„Kao što su to uradili sa Gruzijom anektirajući teritorije isto su učinili i sa Ukrajinom, ali sve vodi nazad do Čečenije na početku“, rekao je Iljasov za The Moscow Times, osvrćući se na druge međunarodne sukobe u kojima je Rusija učestvovala.

Iljasov je živeo u Čečeniji 1990-ih, kada je Rusija granatirala regionalnu prestonicu Grozni i poslala 40.000 vojnika „da uspostave ustavni poredak, zakon i mir u Čečenskoj Republici“.

Kada je rat završen posle dve godine, poginulo je više od 50.000 ljudi, od čega su većina bili civili.

Dva dokumenta označavaju kraj Prvog čečenskog rata: Kasavjurtovski sporazum iz 1996. i Mirovni sporazum Rusija- Čečenija iz 1997. godine.

Oba sporazuma sadržala su dogovor da se sporovi neće rešavati nasiljem. Prvi, posebno, zabranjivao je upotrebu ili pretnju upotrebom oružane sile u rešavanju svih pitanja.

U početku je izgledalo da bi ovi sporazumi mogli biti dovoljni da okončaju glavne razmirice između dve strane. Međutim, pitanje čečenske nezavisnosti ostalo je otvoreno, i tri godine kasnije, pod rukovodstvom novoimenovanog premijera Vladimira Putina, Rusija je ponovo izvršila invaziju, pravdajući to tvrdnjom da je region izvor terorizma koji se širi širom zemlje.

Prema rečima Marata Iljasova, invazija iz 1999. godine, koja je označila početak Drugog čečenskog rata, bila je kršenje prethodnih sporazuma.

„Rusija je prekršila uslove mirovnih dogovora, to je sigurno“, rekao je Iljasov za The Moscow Times. „Da, bilo je bezbednosnih problema, ali ništa što nije bilo rešivo – a ti problemi nisu bili toliki da bi opravdali drugi rat“.

Umesto pregovora sa tadašnjom čečenskom vladom, Kremlj je pokrenuo desetogodišnju ofanzivu, koja je odnela još hiljade života, a završila se uspostavljanjem vlasti porodice Kadirov, lojalne Moskvi.

Za Iljasova, iskustvo Čečenije ukazuje na jednostavnu istinu: ako Moskva proceni da postoji bezbednosna pretnja, nijedan sporazum je neće sprečiti da ponovo izvrši invaziju na neki region.

„Ako je njihov cilj da očuvaju svoju zemlju kako jeste, nijedan mirovni sporazum im to neće osigurati“, rekao je, misleći na nespremnost Rusije da vrati anektiranu ukrajinsku teritoriju.

A čak i ako se postigne mirovni sporazum sa Ukrajinom, dodaje, „možda će proći nekoliko godina, ali Rusi će se vratiti“.

„Ako Rusija proceni da može nekažnjeno da prekrši sporazum, to će i učiniti“.

Rusija još nije bila završila vojne operacije u Čečeniji, kada je izbio novi sukob na Kavkazu.

„Nije bilo mnogo opcija na stolu“

U avgustu 2008. godine, gruzijski predsednik Mihail Sakašvili naredio je trupama da potisnu proruske snage u otcepljenoj oblasti Južne Osetije.

Rusija je reagovala slanjem trupa u region, a tadašnji predsednik Dmitrij Medvedev izjavio je da je to učinjeno kako bi se „sprečio genocid“ – retorika slična onoj koju će Moskva kasnije koristiti da opravda invaziju na Ukrajinu.

Nakon pet dana borbi, rusko-gruzijski rat završen je ne sveobuhvatnim mirovnim sporazumom, ne kakav Tramp i Putin sada pokušavaju da promovišu u vezi s Ukrajinom, već na brzinu dogovorenim prekidom vatre, poznatim kao Šest tačaka mirovnog plana.

Među odredbama tog plana bile su: prekid vatre, omogućavanje humanitarne pomoći i povlačenje ruskih trupa na položaje koje su zauzimale pre izbijanja sukoba u Južnoj Osetiji.

Međutim, gruzijski eksperti tvrde da je Moskva prekršila ključne tačke tog plana, naročito petu tačku, koja zahteva da se ruske snage vrate na pozicije pre sukoba.

Da bi to uradila, Rusija bi morala da se povuče iz većeg dela Južne Osetije, što bi značilo gubitak ključne poluge moći nad Tbilisijem.

Šota Utiašvili, visoki zvaničnik Ministarstva unutrašnjih poslova Gruzije tokom sukoba, rekao je za The Moscow Times da je Šest tačaka bio najbolji mogući sporazum koji je Gruzija tada mogla da dobije, iako nije imao mehanizme da spreči nastavak ruske okupacije teritorije.

„Nije bilo mnogo opcija na stolu“,  rekao je Utiašvili. „Bilo je jasno da će Rusi zadržati teritorije koje su zauzeli“.

U roku od nekoliko godina, pažnju međunarodne zajednice sa Gruzije odvukla je eskalacija sukoba u Donbasu i neuspeh više međunarodnih sporazuma da spreče punu invaziju Ukrajine 2022. godine.

Američki i evropski zvaničnici sada guraju ideju bilateralnog samita Putina i Zelenskog kao sledećeg koraka u mirovnom procesu.

Utiašvili, koji je nadgledao i mirovne pregovore sa Rusijom posle rata, kaže da je najvažnija lekcija iz Gruzije danas – značaj jakih bezbednosnih garancija sa Zapada, iako su ruski zvaničnici već iskazali skepsu prema takvim garancijama.

„Ključna stvar sada nije formulacija sporazuma, jer ako Rusija proceni da može bezbedno da ga prekrši – ona će to i učiniti“, rekao je. „Ključna stvar su snažne bezbednosne garancije za Ukrajinu“.

„Ukrajinski narod mora da zna da, ako Rusija ponovo napadne“, dodao je, „da će pomoć stići i da neće biti prepušteni sami sebi“.