„Život postaje sve teži“: Kakva je atmosfera u Rusiji na četvrtu godišnjicu rata sa Ukrajinom

Ali u ovom gradu, 350 km južno od Moskve, osećaj iz bajke je prolazan.

Na obali reke uočavam bilbord za vojnu regrutaciju. Na njemu se obećava jednokratni iznos ekvivalentan 15.000 funti svakome ko se prijavi za borbu u Ukrajini, piše za BBC Stiv Rozenberg, dopisnik iz Moskve, koji se bavi generalno pitanjima o Rusiji.

U blizini je poster ruskog vojnika koji nišani kalašnjikovim.

„Tu smo gde treba da budemo“, glasi prateći slogan.

Kremlj je pokrenuo svoju invaziju na Ukrajinu u punom obimu 24. februara 2022. godine. Van Rusije to je bilo naširoko shvaćeno kao pokušaj da se Kijev vrati u orbitu Moskve i da se preokrene cela posthladnoratovska bezbednosna arhitektura u Evropi.

Rusko rukovodstvo je predvidelo kratku i uspešnu vojnu operaciju.

Nije išlo po planu.

Četiri godine kasnije, ruski rat protiv Ukrajine se nastavlja. Traje duže od brutalnog rata nacističke Nemačke protiv Sovjetskog Saveza, ovde poznatog kao Veliki otadžbinski rat.

I u ovom gradu možete videti neke od posledica.

Džinovski mural ispunjava jednu stranu devetospratne stambene zgrade u Jelcu. Na njemu su prikazana lica petorice ruskih vojnika, lokalaca, poginulih u borbi u Ukrajini.

Na vrhu je napisano „Slava herojima Rusije!“.

Ruske vlasti ne objavljuju broj žrtava u takozvanoj „specijalnoj vojnoj operaciji“. Ali poznato je da je Rusija pretrpela ogromne gubitke na bojnom polju. Mnogi gradovi i sela koje sam posetio u poslednje dve godine imaju muzeje i spomenike posvećene vojnicima poginulim u Ukrajini, kao i posebne delove za nedavno poginule u ratu na lokalnim grobljima.

„Muž moje prijateljice je poginuo boreći se tamo. Sin moje rođake takođe. I unuk“, kaže Irina, koja je stala da popriča sa mnom preko puta murala.

„Mnogo ljudi je poginulo. Žao mi je ovih momaka“.

Irina je kondukterka na autobuskoj stanici. Jedva sastavlja kraj s krajem.

„Računi za komunalije nas guše. Cene nas lome. Veoma je teško preživeti“.

Iako je novca malo, Irina pomaže u pripremanju paketa pomoći za ruske vojnike na frontu. Ona ne kritikuje rat u Ukrajini. Međutim, zbunjena je njime.

„U Velikom otadžbinskom ratu, znali smo za šta se borimo“, kaže Irina. „Nisam sigurna za šta se sada borimo“.

Granica sa Ukrajinom je udaljena 250 km. Ali ponekad se linija fronta čini mnogo bližom. Ovaj deo Rusije, Lipecka oblast, kao i mnogi drugi, bio je meta ukrajinskih dronova. Oko Jelca vlasti su postavile skloništa za hitne slučajeve. Vidim jedno na autobuskoj stanici, drugo u parku.

Ove betonske konstrukcije stoje kao spomenici „specijalnoj vojnoj operaciji“ predsednika Vladimira Putina. Pre potpune invazije Kremlja na Ukrajinu nije bilo potrebe za skloništima jer nije bilo napada dronova na Rusiju.

Zgrade u Jelcu takođe imaju određena skloništa u podrumima.

„Sirene se oglašavaju skoro svake noći“, objašnjava Irina. „Ali ja ne napuštam svoju zgradu. Samo idemo u hodnik gde nema prozora“.

U Jelcu ćete naći znakove rata na neočekivanim mestima. Primetio sam da naziv lokalne palačinkarnice sadrži latinična slova V i Z – simbole „specijalne vojne operacije“.

U natpisu napolju je dodato: „Uzmi palačinku, pa ceo svet“.

Zatečen sam. Onda se setim nekih stvari koje je Vladimir Putin rekao.

„Gde noga ruskog vojnika kroči, to je naše“, izjavio je u Sankt Peterburgu prošle godine.

Pre dve godine u Moskvi video sam elektronski bilbord sa ovim Putinovim citatom: „Granice Rusije se nigde ne završavaju“.

Ratovi finansijski iscrpljuju. Sa rastućim budžetskim deficitom Rusije i stagnirajćom ekonomijom vlada je povećala PDV sa dvadeset odsto na 22 odsto. Ministarstvo finansija kaže da će dodatni prihodi biti potrošeni na „odbranu i bezbednost“.

Ruska državna televizija podstiče javnost da ima razumevanja.

„Živimo u ratu – ratu koji nam je Zapad nametnuo“, rekao je gledaocima TV voditelj Dmitrij Kiseljov. „Moramo da pobedimo, a ne možemo bez ratnog budžeta“.

Mala preduzeća osećaju teret. U pekari u Jelcu miris sveže pečenog hleba sa grožđem, pogačica i kremastih kolača je opojan. Ali radnju je pogodio ekonomski pad u Rusiji i povećanje poreza.

„Morali smo da podignemo cene“, kaže vlasnica Anastasija Bikova, „jer su nam računi za komunalne usluge, zakupnina i porezi porasli. A povećanje PDV-a znači da su nam sastojci skuplji“.

„Zamislite da svi moramo da zatvorimo – našu pekaru i restoran preko puta. Trudimo se da naš grad izgleda dobro. Ali ako se zatvorimo, šta ostaje? Samo tamno siva mrlja“.

Na sat vremena vožnje od Jelca, u regionalnom centru Lipecku, vidim još podsetnika na rat – još vojnih postera, još skloništa.

Ali na stepeništu svoje zgrade trenutno je Ivan Pavlovič više zabrinut zbog curenja cevi. Na zidu je led, a lift ne radi.

Penzioner je besan što ga niko nije popravio. On se takođe žali na visoke cene i rastuće račune za komunalije.

Da li misli da je rat kriv?

„Da sam mlađi, otišao bih i borio se tamo“, kaže mi Ivan. „Specijalna vojna operacija je odlična. Samo što cene stalno rastu. Penzije rastu, ali onda cene rastu još više. Pa, šta dobijam? Ništa“.

„Naravno, živeli bismo udobnije da nema specijalne operacije“, dodaje. „Troše mnogo novca na to. Ljudi takođe daju koliko mogu. Moramo da pomognemo. Ne žalim se“.

Rusi osećaju da život postaje sve teži. Malo ko veruje da imaju moć da to promene. Kako rat ulazi u petu godinu, optimizma je malo. Mnogi ljudi ovde samo sede i čekaju, nadajući se boljim vremenima.