Ruske lažne vesti o Ukrajini – cilj izazvati sumnje, ne i ubediti

Lažne vesti kojima se služi Kremlj postaju legendarne, a nedavne priče koje je Moskva “prodavala” uklapaju se u dugo nasleđe ruskih dezinformacija, ukazuje u članku za Kijev post Džejson Džej Smart, politički analitičar koji je živeo i radio u Ukrajini, Moldaviji, Kirgistanu, Kazahstanu, Rusiji i širom Latinske Amerike. Zbog svog rada sa ruskom opozicijom Smarta su ruske vlasti proglasile doživotnom personom non grata 2010. Uprkos tome, njegova saradnja sa ruskom opozicijom traje do danas.

Obično se to, kaže, radi kroz ciklus nagovaranja “korisnog idiota“ (nekog koji nije povezan sa Kremljom, na primer Ukrajinac) da objavi glasinu koja je korisna za Kremlj. Nakon što su informacije “isprane“ preko ovog izvora koji nije iz Kremlja, njegove veze sa Kremljom više nisu očigledne. Nakon toga, kremaljski spin doktori mogu da vode priču, citirajući originalnu priču koju je prodao korisni idiot, a javnost ne shvata pravo poreklo vesti iz Kremlja.

Druga taktika, često viđena u poslednje vreme, jeste da Rusija jednostavno ponavlja naizgled neobične narative u nadi da će uneti zabunu u javnosti i navesti ljude da sumnjaju u zvanične izvore. To se može videti u danima i satima pre invazije na Ukrajinu kada je Rusija ponovila da ne planira “bilo kakav“ napad na Ukrajinu, što je navelo mnoge stanovnike Ukrajine da ne preduzmu dalje mere predostrožnosti, nadajući se da će napeta situacija uskoro proći.

Tokom ruskih dezinformacija o poreklu rata u Ukrajini, narativ Moskve da su njene akcije bile defanzivne bio je dosledan, ali ono što je Rusija branila često se menjalo. Rusija je i dalje tvrdila da je nastojala da oslobodi narod Ukrajine od “nacista“ vlade Volodimira Zelenskog; ili da su Ukrajinci “vršili genocid“ nad narodom Ukrajine koji govori ruski, posebno onima u Donbasu; ili da je NATO pretio Rusiji planirajući da uskoro uvede Ukrajinu u svoje krilo; ili da je Ukrajina nastojala da stvori biološko ili nuklearno oružje; i druge priče koje se lako razotkrivaju o tome da Rusija preduzima “odbrambene“ akcije u invaziji na Ukrajinu.

Darius Jurgelevicius, stručnjak za međunarodno pravo koji je bio litvanski diplomata i zamenik direktora njihove obaveštajne službe, slaže se oni oni koji poznaju Ukrajinu lako mogli da dokažu da teško da je bastion nacističkih simpatije jevrejski predsednik Ukrajine, koji je osvojio 73 odsto glasova u drugom krugu izbora.

Isto tako, uprkos više od dve decenije u NATO-u, nijedna od baltičkih država, koje se sve graniče sa ruskom teritorijom, nije opremljena nuklearnim oružjem. Štaviše, nema potrebe: SAD imaju nuklearne podmornice koje patroliraju Severnim morem, čineći upotrebu Ukrajine nepotrebnim poligonom za nuklearno oružje.

Međutim, nije u tome poenta.

“Moskva shvata da jednostavno napad na zemlju zbog logike koja je ljudima na Zapadu nerazumljiva komplikuje stvari za sebe. Dakle, Kremlj traži načine da legitimizuje svoju vojnu intervenciju. Iako vi ne verujete u ono što kaže ruska TV, to ne znači da milioni drugih ne smatraju da je to uverljivo“, kaže Jurgelevićus.

Neki na Zapadu, čim čuju da neku stranu vladu podržavaju “nacisti” ili da se vrše gonicidne radnje nad manjinskim delom stanovništva, na kolena reaguju da odmah podrže protivničku vladu, u ovom slučaju Rusiju.

Jurgelevicijus kaže da je “Rusija morala da pronađe casus belli. Upamtite: Rusi su tvrdili da Ukrajinci vrše genocid nad ruskim govornicima Donbasa i da su Ukrajinci želeli da „izbrišu Donbas s lica zemlje“, nadajući se da će “zamutiti prikaz“ u tome ko je “dobar momak“ protiv “lošeg momka“ u trenutnom sukobu.

Endru Fink, stručnjak za ruske dezinformacije, kaže da ima nekoliko ciljeva. “Jedna je da Rusi pokušavaju da pridobiju i aktiviraju radikale. Svrha nije ubediti normalne ljude, već dobiti prednost pre normalnih ljudi.

Takođe, postoje aktivisti – poput divljih proruskih ljudi na Zapadu koji bi mogli da veruju u ono što Moskva govori. Takođe moramo zapamtiti ko je meta za bilo koji proizvod dezinformacija, kaže Fink. “Morate razmišljati o tome prema referentnom okviru ciljane publike: iako nam izgleda ludo, ova vrsta dezinformacija prati dugu liniju sovjetske propagande. Ako je neko proveo ceo život slušajući ove mitove – vrlo je podložan da im veruje“, objašnjava on.

U stvari, nedavna istraživanja javnog mnjenja u Rusiji pokazuju da podrška javnosti invaziji na Ukrajinu premašuje 65 odsto – dokaz da čak i najbizarnija dezinformacija ima “kupca“ koji je možda “na tržištu“ da je čuje.