„Vučićev režim pravi sve smešnije greške“: Ruski insajder o protestima u Srbiji

Mesecima su novosadske ulice svedoci iste scene: tačno u 11.52. vreme kada se 1. novembra srušila betonska nadstrešnica na železničkoj stanici grad staje na 15 minuta tišine. Kolaps je odneo 15 života, uključujući i dete.

Protesti su prvobitno počeli na univerzitetima, ali su se ubrzo proširili širom zemlje, ujedinjujući ljude izvan akademske zajednice.

„Dosta nam je da nas gase“, kaže muzičarka i di-džej Marina Đorđević, jedna od učesnica protesta. Živeći u Beogradu, prisustvovala je masovnim demonstracijama, uključujući i 27.januara kada je blokirana Autokomanda na 24 sata.

„Predugo smo gledali kako nesposobnost i korupcija nagrizaju naše institucije do tačke u kojoj je ljudski život izgubio svoju vrednost, a vladavina prava prestala da postoji. Novosadski incident bio je samo vrh ledenog brega. Svaki drugi dan u Srbiji je kao dan žalosti“, nastavlja Marina.

Na pitanje da li ljudi iz njenog okruženja podržavaju proteste, Đorđević je nedvosmislena: nije srela ni jednog prijatelja ili poznanika koji im se protivi.

„Vladajući režim pravi sve smešnije greške“

U razgovoru za Insajder, Miloš, student privatnog univerziteta, objašnjava da su u zemlji u kojoj se uticaj vladajuće partije proteže na gotovo sve aspekte života, protesti postali jedan od najznačajnijih događaja poslednjih godina.

„Kao student privatne ustanove koja, nažalost, još nije ušla u blokadu, zadivljen sam podrškom koju dobijaju moje kolege sa državnih univerziteta. Gledajući ih kako se efektivno igraju sa vladajućom strankom i ostavljaju ih zbunjene, daje mi nadu da se situacija može bar malo popraviti“, kaže on.

Prema Miloševim rečima, aktuelni protest je veliki, ali istinski decentralizovan pokret. „Prvi put ljudi podržavaju cilj, a ne lične ambicije“, kaže on. „Tačnije, bore se za kolektivne ciljeve koji će dugoročno koristiti svima“.

Drugi student, Petar, sa državnog univerziteta, veruje da će broj učesnika protesta samo rasti: „Nijedan od osnovnih zahteva nije ispunjen, tako da nam je sada glavni prioritet da obezbedimo da oni budu ispunjeni“.

„Ljudi koji danas protestuju bore se za pravdu, kaže on“. „Nadam se da će ovaj pokret konačno promeniti Srbiju na bolje i pokazati korumpiranim funkcionerima da korupcija nije vredna toga“, dodaje Petar.

On opisuje proteste kao „masovni festival“: „Na protestima su ogromne gužve. Neki donose hranu, piće i šatore, dok drugi igraju fudbal i košarku“.

Miloš takođe veruje da protesti neće uskoro utihnuti: „Oni samo dobijaju na zamahu – vladajući režim svakim danom pravi sve smešnije greške i svaka izaziva oštru reakciju. Zahtevi učenika su jasni i sažeti i moraju se čvrsto podržati. Čini se da upravo sada kult ličnosti konačno puca“.

„Ljudi su voljni da protestuju čitavu godinu“

U početku je studentski pokret imao četiri glavna zahteva, podseća Insajder. Nakon blokade Autokomande, predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio je da su ovi zahtevi ispunjeni. Međutim, učesnici protesta nisu bili ubeđeni.

Politički analitičar Aleksandar Đokić ranije je u razgovoru za Insajder primetio da će studenti nastaviti da protestuju jer „režim jednostavno ne može dobronamerno da ispuni njihove zahteve“.

Posle blokade Autokomande, premijer Srbije Miloš Vučević i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić podneli su ostavke. Cela vlada je sledila njihov primer, iako je Vučević izjavio da će nastaviti da funkcioniše u svojstvu privremene dok se ne održe novi izbori.

Na pitanje Insajdera kako bi protesti trebalo da promene Srbiju, studentkinja Tamara je odgovorila da „ljudi jednostavno traže od vladinih agencija da rade svoj posao… Posle tri meseca ljudi postaju samo motivisani da učestvuju. Do sada su to bili čisto studentski protesti, ali sada su evoluirali u pokret pola studenta, pola građana“.

Kao i ostali studenti sagovornici, Tamara ne očekuje da će protesti uskoro prestati.

Po njenom mišljenju, oni će prestati tek kada se ispune svi zahtevi – a ljudi su „voljni da protestuju čitavu godinu“ u znak podrške tom cilju.

Ona opisuje Srbiju kao „praktično mestom koje nije za život“, navodeći probleme životne sredine, visoku inflaciju, rastuće troškove, nedovoljno finansiran obrazovni sektor i široko rasprostranjeno prisustvo neregistrovanog vatrenog oružja zaostalog iz ratova u Jugoslaviji.

„Kako možete izgraditi porodicu u ovakvoj zemlji?“ pita ona.

„Zato su ljudi voljni da protestuju čitavu godinu. Ali ako bi vlada potrošila godinu dana rešavajući ove probleme, to bi bilo previše za njih. Neki ljudi su spremni da žrtvuju svoje vreme. I to nije samo nekoliko – to je većina, jer jednostavno ne mogu više da žive ovako“.