Ruski portal o NIS-u: Pronađeno rešenje koje bi moglo da zadovolji i Moskvu i Beograd

O čemu je reč i zašto bi ovaj kompromis mogao imati velike geopolitičke posledice za čitavu Istočnu Evropu?

NIS (Naftna industrija Srbije) najveća je naftna kompanija u Srbiji, ukazuje se u tekstu. U njenom sastavu nalazi se jedina velika rafinerija nafte u zemlji, u Pančevu kod Beograda, mreža benzinskih stanica, kao i niz gasnih i naftnih sredstava.

Od te rafinerije zavisi gotovo čitavo srpsko tržište benzina i dizel-goriva. Krajem 2000-ih Srbija je odlučila da privuče velikog stranog partnera kako bi modernizovala nasleđe iz jugoslovenskog perioda. Kontrolni paket u NIS-u prodat je Gaspromnjeftu. Ruska kompanija uložila je milijarde evra u modernizaciju rafinerije u Pančevu: izgrađena su postrojenja za hidrokreking, unapređeni su ekološki standardi i uvedeni evropski standardi goriva.

Dugo je šema rada izgledala ovako: ruska nafta i druge vrste dopremale su se morem do hrvatske luke Omišalj, zatim naftovodom JANAF (Adria) stizale u Srbiju, prerađivale se u Pančevu, a gotova goriva distribuirala širom Balkana.

Posle početka agresije na Ukrajinu i uvođenja širokih sankcija ruskoj energetici, NIS se našao u sivoj zoni.

Formalno, Srbija se nije pridružila sankcijama protiv Rusije, ali su ključni akcionari kompanije – „Gasprom njeft“ i „Gasprom“ – dospeli pod američke i evropske restrikcije.

Banke su postale opreznije, a svaka operacija vezana za udele ruskih kompanija izazivala je dodatna pitanja partnera.

Prelomni trenutak nastupio je 2025. godine. Sjedinjene Države uvrstile su NIS na spisak sankcionisanih subjekata i nekoliko puta odlagale kako bi Beograd i Moskva pronašli izlaz: ili povlačenje ruskog kapitala, ili pomirenje sa obustavom rada rafinerije.

Kada je istekao još jedan „grejs period“, hrvatski operator JANAF obustavio je transport nafte ka Srbiji, a evropske banke prestale su da obavljaju plaćanja. Rafinerija u Pančevu morala je da obustavi rad i pređe u režim čekanja. Za Srbiju je to značilo jedno: zemlja je bila primorana da se hitno prebaci sa sopstvene proizvodnje goriva na uvoz.

Benzinske pumpe nisu ostale prazne, ali su troškovi goriva i logistike naglo porasli, a zavisnost od suseda, pre svega od Mađarske, postala je očigledna.

Pred Beogradom se pojavila dilema: šta dalje?

Ostaviti stanje kakvo jeste značilo bi živeti sa zaustavljenom rafinerijom, skupim uvoznim gorivom i stalnim rizikom problema u energetici.

Nacionalizacija NIS-a, odnosno otkup udela od ruske strane, značila bi potragu u već napregnutom budžetu za milijardama dolara – ne samo za otkup rafinerije, već i za njenu dalju modernizaciju (prilagođavanje neruskim sortama nafte), nabavku same nafte i servisiranje dugova. Pored toga, to se ne može učiniti jednostavnim oduzimanjem ruske imovine.

Srbija mora da poštuje svoje obaveze, naglašavao je predsednik Rusije Vladimir Putin.

Treća opcija bila je pronalaženje novog velikog akcionara iz EU – nekoga koga bi Moskva, Vašington i Brisel smatrali prihvatljivim, a ko bi istovremeno odgovarao Beogradu i ne bi pretvorio Srbiju u dodatak tuđim interesima. Upravo na toj trećoj opciji pojavio se mađarski trag, naglašava ruski portal.

Mađarska opcija: zaštitnik unutar EU, i nije neprijatelj Rusije

Opcija da mađarska naftna kompanija MOL, koja se pojavila u novembru, preuzem ruski udeo u NIS-u za Srbiju izgleda gotovo idealno.

Pre svega, reč je o velikoj regionalnoj kompaniji iz zemlje EU koju je teško svrstati u „neprijateljski tabor“. Za Vašington i Brisel to je sasvim prihvatljiv kupac: ruski udeli odlaze, NIS prestaje da bude „ruska imovina“ – i sankcioni pritisak može da se ublaži.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je 17. decembra da se proces pregovora između ruske strane i „jedne velike kompanije“ o prodaji kontrolnog paketa akcija NIS-a „približava kraju“. Teško je ne videti u toj izjavi direktan nagoveštaj na MOL.

Drugo, Mađarska i Srbija već dugo imaju posebne odnose. Orban i Vučić javno pokazuju bliskost stavova, a Budimpešta očigledno nije raspoložena da Beograd pretvori u izlog antiruske politike. To je važno za Srbiju: ona želi da se oslobodi sankcionih rizika, ali da ne spali mostove ni sa Moskvom ni sa Briselom.

MOL ume da upravlja rafinerijama, da ih modernizuje i uklopi u regionalnu mrežu snabdevanja. Za NIS je to šansa ne samo da opstane, već i da se uključi u veći klaster. I konačno, Mađarska je za Srbiju i svojevrsni „zaštitnik unutar EU“.

Budimpešta se tradicionalno sukobljava sa Briselom, ali ostaje u Uniji i ume da izbori posebne režime. Istovremeno, Mađarska se ne pretvara u otvorenog protivnika Rusije – što znači da Srbija može da nastavi svoju višesmernu politiku.

Da bi se razumelo šta Mađarska dobija ovim dogovorom, treba se podsetiti kako je organizovan njen naftni sektor.

U središtu sistema nalazi se kompanija MOL i dve ključne rafinerije: Danube refinery u Sazhalombati kod Budimpešte (oko 8 – 9 miliona tona prerade godišnje) i Slovnaft u susednoj Slovačkoj, u Bratislavi (još oko šest miliona tona godišnje).

Obe rafinerije su istorijski prilagođene ruskoj nafti tipa Urals, koja stiže južnim krakom naftovoda Družba. Dodatne količine i neruska nafta stizale su preko Jadrana istim sistemom JANAF/Adria, ali je ruski cevovod bio osnovni.

Mađarska sama proizvodi malo nafte, ali zato aktivno prerađuje i sopstvenu i uvoznu sirovinu i trguje proizvedenim naftnim derivatima. Rafinerije Danube i Slovnaft snabdevale su ne samo domaće mađarsko tržište, već i izvozile dizela i benzina u susedne zemlje: Slovačku, Rumuniju, Srbiju, delimično Ukrajinu i druge države regiona.

Posle početka invazije punog obima na Ukrajinu, EU je uvela embargo na rusku naftu i naftne derivate koji se dopremaju morem.

Za zemlje koje zavise od naftovoda „Družba“ napravljen je izuzetak: Mađarska i Slovačka dobile su pravo da i dalje kupuju rusku naftu putem cevovoda, uz ograničenja u pogledu reeksporta proizvoda.

Budimpešta veoma ceni taj izuzetak. Orban je otvoreno blokirao i razvodnjavao pakete sankcija EU, izboreći odlaganja i posebne režime za Mađarsku, uz obrazloženje da zemlja nema izlaz na more, a prilagođavanje rafinerija drugim vrstama nafte je skupo i dugotrajno.

Međutim, problemi su se ipak gomilali. Politički pritisak se pojačavao. Svaki novi paket sankcija pokretao je rasprave: da li je došlo vreme da se obustavi i cevovodna nafta? To mađarski model čini hronično rizičnim. U takvim uslovima logično je tražiti način za diversifikaciju i sirovina i tržišta. Kupovina NIS-a gotovo savršeno se uklapa u tu strategiju.

Šta Mađarskoj donosi kupovina NIS-a?

Ako MOL dobije značajan udeo u NIS-u i uticaj na Rafineriju nafte Pančevo, Mađarskoj se otvara nekoliko novih mogućnosti.

1. Novo tržište umesto problematičnog ukrajinskog

Poslednjih godina Mađarska je aktivno isporučivala naftne derivate Ukrajini. Međutim, politički odnosi se pogoršavaju: Kijev se oštro sukobljava sa Budimpeštom i oko jezičkih pitanja i oko odnosa prema Rusiji. Istovremeno su se pojavili i drugi dobavljači, a konkurencija raste.

Tržište Srbije i Balkana, naprotiv, postaje sve zavisnije od spoljnog snabdevanja. Dok rafinerija u Pančevu stoji ili radi smanjenim kapacitetom, Srbija i susedne zemlje prinuđene su da uvoze više goriva iz Mađarske i drugih država.

Ako MOL uđe u vlasničku strukturu NIS-a, deo mađarskog dizela i benzina može se stabilnije usmeriti ka Srbiji, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori. Uz to, moguće je postepeno premeštanje fokusa sa ukrajinskog pravca ka jugu – tamo gde su politički rizici za Orbana manji, a mađarski uticaj veći (koji će se s rastom isporuka dodatno jačati).

2. Gorivni klaster od tri rafinerije

Danube, Slovnaft i Pančevo, pod kontrolom jedne grupe, formiraju povezani klaster. Unutar njega moguće je fleksibilno raspoređivati sirovinu između rafinerija.

Otvara se prostor za njihovu delimičnu specijalizaciju (gde proizvoditi više dizela, gde benzina, a gde avio-kerozina). Remonti i modernizacije mogu se planirati tako da uvek postoji dovoljno slobodnih kapaciteta za snabdevanje regionalnih tržišta.

3. Novi smisao za jadranske i balkanske naftovode

Razgovori o izgradnji dodatnih pravaca sa Jadrana i o direktnom naftovodu Mađarska -Srbija vođeni su i ranije. Sada dobijaju jasnu ekonomsku logiku. Nafta koja stiže u hrvatski Omišalj može se usmeravati ne samo za potrebe Mađarske, već i ka rafineriji u Pančevu.

Novi cevovod Mađarska- Srbija više ne bi radio za apstraktnu buduću potražnju, već za konkretno postrojenje koje kontroliše isti MOL.

4. Perspektiva „povratka“ na druga tržišta

Čim NIS u potpunosti obnovi rad, MOL-ov klaster moći će agresivnije da ulazi i na druga tržišta: Bosnu i Hercegovinu, deo bugarskog tržišta, a možda i grčko i albansko tržište putem pretovarnih kapaciteta. Nije nužno da se gorivo doprema iz jedne tačke – ključno je to što se proizvodnja i logistika sada mogu planirati na nivou čitavog regiona.

Naravno, Orbanove planove tek čeka provera u praksi. Evropska komisija i Sjedinjene Države pažljivo će pratiti da li se ova transakcija pretvara u način zaobilaženja duha sankcija: formalno će NIS postati „evropska“ kompanija, ali sirovina bi i dalje mogla da bude ruska nafta koja stiže preko Mađarske.

Hrvatska, koja kontroliše JANAF, takođe nije oduševljena perspektivom mađarskog uticaja na srpski naftni sektor. Da bi šema uspela, Budimpešta i Beograd moraće da ubede Zagreb da to ne predstavlja pretnju  interesima Hrvatske.

Nacionalistička opozicija u Srbiji takođe lako može da iskoristi temu „rasprodaje nacionalnih bogatstava Mađarima“.

Vučić će morati da objasni zašto je partner iz EU bolja opcija od beskonačne sankcione krize ili usamljene nacionalizacije bez sredstava za razvoj.

Kako Orbanu pomažu veze i s Putinom i s Trampom?

U ovoj priči važan je još jedan detalj: Orban ima prilično dobre odnose i sa Vladimirom Putinom i sa Donaldom Trumpom, koji sada po drugi put obavlja dužnost predsednika SAD.

Sa Moskvom Budimpešta može da pregovara o dugoročnim cenama i obimima isporuka nafte, koliko god je to uopšte moguće u uslovima sankcija.

Za Rusiju je prodaja udela u NIS-u bolna odluka, ali ipak bolja od potpune obustave rada rafinerije i gubitka tržišta. Za Mađarsku je to šansa da sačuva pristup relativno jeftinoj sirovini.

Sa Vašingtonom Orban može da razgovara o uslovima pod kojima bi se dogovor oko NIS-a doživljavao kao korak ka „čišćenju“ Balkana od direktne ruske kontrole, a ne kao još jedan pokušaj njenog vraćanja na mala vrata. U administraciji Donalda Trumpa, koja se oslanja na tvrd, ali pragmatičan pristup, takva argumentacija može imati efekta.

Ako Budimpešta uspe istovremeno da se ne posvađa ni sa Moskvom ni sa Vašingtonom, Mađarska dobija jedinstvenu poziciju posrednika i u nafti, i šire u energetici. U optimističnom scenariju za Orbana, u kojem MOL preuzima značajan udeo u NIS-u i stvarno učestvuje u upravljanju, a politički i tehnički problemi budu rešeni, otvara se povoljna perspektiva.

Mađarska se pretvara u regionalni hab za naftne derivate u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi. Klaster od tri rafinerije (Sazhalombata, Bratislava, Pančevo) i pristup nafti sa Jadrana čine MOL ključnim snabdevačem čitavog luka zemalja – od Slovačke i Rumunije do Srbije i Balkana.

Jača se ekonomski i politički uticaj Mađarske na susede. Onaj ko kontroliše benzin i dizel dobija dodatne poluge u pregovorima i o tranzitu, i o investicionim projektima, i o političkim pitanjima.

Pojavljuje se i „opcija za budućnost“ nakon eventualnog ukidanja antiruskih sankcija. Ako jednog dana ograničenja na rusku naftu budu ukinuta ili ublažena, Mađarska će se naći u dobitnoj poziciji: imaće i uspostavljene odnose sa Moskvom, i infrastrukturu, i prerađivačke kapacitete. To znači mogućnost dodatne zarade zahvaljujući jeftinijoj sirovini nego kod mnogih konkurenata u EU.

Akademska razmatranja politikologa koja su se povremeno mogla čuti o hipotetičkoj mogućnosti da, u slučaju slabljenja Brisela i ozbiljne krize u Evropskoj uniji, na prostoru Centralne Evrope nastane neko novo udruživanje država, donedavno su delovala kao prilično zabavne konstrukcije.

Ali događaji oko NIS-a predstavljaju jedan od onih koraka koji razgovore o „Austro-Ugarskoj 2.0“ mogu pretvoriti iz metafore u opipljiviju političko-ekonomsku realnost, zaključuje autor Skvorcov.