Sagovornici Dojče velea objašnjavaju: Čemu uopšte služi Ćacilend i do kada će da postoji?

U poslednje vreme, prostor koji zauzima oko 3,6 hektara površine, postao je ključno mesto. Dvostruka metalna ograda, podmazana tovatnom mašću, na obodima „Ćacilenda“ deli dva ključna tabora u političkom životu Srbije.

Sa jedne strane je Dijana Hrka, majka poginulog Stefana, jedne od 16 žrtava pada nadstrešnice u Novom Sadu. Hrka štrajkuje glađu, zahtevajući procesuiranje optuženih, kao i prevremene parlamentarne izbore. Uz nju je i grupa građana koji je podržavaju.

Sa druge strane, iza kordona policije, su pristalice Srpske napredne stranke. Odatle dopire glasna muzika. Nedavno je, prema navodima Hrke, odatle bačen topovski udar u pravcu učesnika protesta. Istraživački mediji upiru prstom u ovaj šatorski kamp kao mesto okupljanja kriminalaca bliskih režimu.

Dijana Hrka, majka mladića koji nastradao u padu nadstrešnice u Novom Sadu, duže od deset dana štrajkuje glađu ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu. Pravdu za svoje dete traži kroz tri zahteva. pic.twitter.com/FzsUbqL4gU

— DW Balkan BHS (@dw_balkan) November 12, 2025

Čelnici vlasti, koji ne beže od naziva „Ćacilend“, tepaju mu da je „simbol slobode“. Svrhu je objasnio predsednik Srpske napredne stranke i bivši premijer Miloš Vučević, koji je rekao da je taj prostor postao „simbol otpora i pokazatelj da nije cela Srbija blokirana“, te da postoji taj „mali deo koji ne može da se okupira već devet meseci“.

Sa tom izjavom se delimično slažu i sagovornici DW.

Bastion režima

Vojni analitičar Aleksandar Radić za DW objašnjava da Beograd, za razliku od drugih evropskih gradova, ne poseduje velike površine na kojima bi se dešavali masovni skupovi, među kojima su i protesti. Ipak, prostor koji zauzima „Ćacilend“ je od drugog značaja.

„Mnogo je važno gde su koncentrisani državni objekti. Ako ih držite u centru grada, zapravo kontrolišete Beograd i zemlju. Neugodan momenat za vlast je zapravo rizik da narod preuzme taj pojas centra grada. Jer, ako drže tu poziciju, onda drže glavne pravce kretanja kroz Beograd. Svi putevi vode ka centru“, objašnjava Radić.

On dodaje, da svrha „Ćacilenda“ nije u pristalicama režima, već da oni služe kao paravan za prisustvo policije.

„Ako se gleda iz bezbednosnog ugla, režim mora da drži centar na ovaj ili onaj način. Nepraktično je tamo držati policiju bez povoda, zato ‘Ćacilend’ i postoji kako bi držali policiju, a u tome je i poenta. Nije ni bitno koliko ljudi ima u ‘Ćacilendu’, važno je da ima policije“, kaže Radić.

Promena svrhe

Već je devet meseci prošlo od kada je prvobitno prijavljen kamp studenata koji žele da uče, 6. marta ove godine – samo devet dana pred protest 15. marta koji je, prema brojanju Arhiva javnih skupova, sa 325.000 okupljenih bio najveći u istoriji zemlje.

Kampovanje u Pionirskom parku je najpre prijavio student medicine Miloš Pavlović. Granice šatorskog naselja su sve do 12. aprila bile samo u okviru parka.

Tada se održao skup Pokreta za narod i državu, što je i proširilo šatorsko naselje na kolovoz, blokirajući ulicu gde je smešten institucionalni trougao Narodne skupštine Srbije, zgrade Predsedništva, kao i Uprave grada Beograda.

Na upit DW čemu služi ovo naselje, do objave ovog teksta nisu odgovorili ni Pavlović ni Darko Glišić, ministar za javna ulaganja koji je prijavio dalji skup.

Sociolog iz Centra za politike emancipacije Vladimir Simović za DW objašnjava koliko je značajnu ulogu igrao „kamp studenata koji žele da uče“ pred veliki protest.

„Pred 15. mart, koji je bio velika nepoznanica za sve strane i sa neizvesnošću se iščekivao, režimu je bilo važno da utvrdi i zaštiti svoje pozicije i institucionalne izvore moći. I na kraju se sve dobro završilo po režim. Da nije bilo kampa u Pionirskom parku, vrlo je moguće da bi učesnici protesta zauzeli tu stratešku tačku, a onda bi i pritisak na institucije bio veći, vidljiviji i fizički mnogo osetniji od, recimo, blokada fakulteta“, objašnjava Simović.

On dodaje da je „Ćacilend“ iz funkcionalne uloge postepeno išao ka simboličkoj jer je režim bio u „defanzivi“.

„U narednom periodu ovo mesto je služilo za konsolidaciju pristalica vlasti. Sve do tada, režim je bio u defanzivi. Pionirski park bio je prostor okupljanja i pregrupisavanja i na neki način simboličkog vraćanja kontrole u ruke režima, što je bila važna poruka pristalicama vlasti“, kaže Simović.

Stvaranje paralelne realnosti

Danas, mnogo događaja kasnije, čelnici vlasti ovo mesto nazivaju simbolom slobode. Ovaj izraz se najviše ustalio nedugo nakon obeležavanja godišnjice pada nadstrešnice, prvog novembra ove godine.

Nakon incidenta sa pirotehničkim sredstvima oko „Ćacilenda“, obratio se predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je izjavio da je to reakcija protivnika vlasti, nakon „debakla u Novom Sadu“, te da su oni napali „simbol slobode i otpora i svim pritiscima, simbol postojanja Srbije“.

Ovakve rečenice Dragan Popović, iz Centra za praktičnu politiku, tumači kao obraćanje sopstvenim biračima i pokušajem pravljenja crno-bele slike društva.

„Vučić se pričom i narativom da je Ćacilend prostor slobode obraća svom biračkom telu koje je izolovao od realnih informacija i drži ga u mehuru gde je crno predstavljeno kao belo, a belo kao crno. To je paralelna realnost, ali nažalost nemali broj ljudi živi u njoj“, smatra Popović.

Dodaje da korišćenje nacionalističkih simbola služi jednom cilju – da se napravi jasna podela koja služi Vučiću.

„Vučić nije predsednik jedne stranke ili pripadnik jedne stranke, nego je on država, on je nacija. To je narativ koji pokušavaju da šire, zato koriste u ovolikoj meri nacionalističku ideologiju, zato pumpaju mržnju među ljudima. Pokušavaju da zaštite sopstvenu vlast, tako što će svaku kritiku iste predstaviti kao napad na narod i državu“, zaključuje Popović.

U kuloarima je bilo mnogo nagađanja kada bi šatorski kamp konačno mogao biti uklonjen. Među analitičarima sada vlada ubeđenje – možda tek posle izbora, kad god oni bili.