„Tramp, Netanjahu, Putin, Hegset i sve ostale podsmešljive ubice“: Dobrodošli u naše „doba nekažnjivosti“

Ali Muhamed Ali Abd el-Rahman, vođa ozloglašene, od države podržane milicije Džandžavid, koja je počinila genocid u sudanskoj regiji Darfur od 2003. do 2005. godine, osuđen je prošle nedelje na 20 godina zatvora pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS), podseća Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator u analizi za Gardijan.

Proglašen je krivim po 27 tačaka za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.

Iako su u zločinima učestvovale stotine pripadnika milicije, Abd el-Rahman, poznat i kao Ali Kušajb, prva je osoba osuđena za zverstva u Darfuru, koji je danas ponovo poprište strašnog nasilja u građanskom ratu u Sudanu.

MKS je optužio Omara el-Bašira, tadašnjeg predsednika Sudana, za genocid i ratne zločine. Ahmad Harun, bivši ministar, suočava se sa sličnim optužbama. Međutim, obojica su izbegla hapšenje.

Kada sam, seća se Tisdal, 2011. godine intervjuisao Bašira u Kartumu – on je zbačen u narodnom ustanku 2019, nakon čega je vojska preuzela vlast i izbio je građanski rat – podsmevao se optužbama za genocid.

Njegova vlada i saveznici iz arapskih milicija, tvrdio je Bašir, borili su se protiv pobunjenika, a ne protiv stanovništva Darfura. Zapad, govorio je, primenjuje dvostruke standarde.

Insistirao je da nije učinio ništa pogrešno.

Govoreći 2008. Harun, čija je funkcija bez ikakve ironije nosila naziv „ministar za humanitarna pitanja“, iznosio je gotovo iste tvrdnje.

„Ne kajem se“, rekao mi je, odbacujući nalog za hapšenje MKS-a koji ga je teretio za saučesništvo u do 200.000 smrti u Darfuru kao politički motivisan.

„Ono što sam uradio bilo je zakonito, bila je to moja odgovornost, bila je to moja dužnost“, rekao je Harun.

Arogantne tvrdnje da nisu prekršeni nikakvi zakoni, da nema odgovornosti pred sudom i da se samo obavljala „dužnost“, pogađaju samu srž rastućeg savremenog problema: zvanične nekažnjivosti.

Bili krivi ili ne, ni Bašir ni Harun nisu verovali da će se ikada suočiti sa međunarodnom pravdom – i do sada se pokazalo da su bili u pravu.

U tom uverenju ne razlikuju se od izraelskog Benjamina Netanjahua, američkog ministra odbrane Pita Hegseta i ruskog Vladimira Putina.

Ovaj neugledni trio razne međunarodne institucije – MKS, Ujedinjene nacije i organizacije za ljudska prava – optužuju za zločine.

Svaki od njih se tereti da je nadgledao hladnokrvna ubistva, zlostavljanje ili masovne otmice civila koji nisu učestvovali u borbama.

Sva trojica kategorično poriču krivicu. Svi tvrde da su njihovi postupci opravdani, bez obzira na zakon, javno mnjenje ili elementarnu moralnu pristojnost. I svi samouvereno veruju da su nedodirljivi.

Netanjahu se bori na više frontova kako bi spasao svoju karijeru i izbegao zatvor.

Poput Gaze, i njegova lična reputacija je već u ruševinama. Izraelski premijer želi da se njegovo dugogodišnje suđenje pred Okružnim sudom u Jerusalimu, po optužbama za prevaru i mito, obustavi u „nacionalnom interesu“.

Tvrdi da bi radije dokazao svoju nevinost, ali, kako kaže, u gestu javno-duhovne velikodušnosti i radi izlečenja podela u društvu, spreman je da prihvati pomilovanje.

Kakva drskost! Netanjahu je upravo te iste podele uporno i cinično zloupotrebljavao kako bi se održao na vlasti.

Prepun bezočne smelosti, on se takođe protivi potpunoj, nezavisnoj istrazi o katastrofalnim bezbednosnim propustima njegove vlade koji su prethodili napadima Hamasa 7. oktobra 2023. godine.

Opozicioni političar Avigdor Liberman, među ostalima, optužuje ga da orkestrira „zataškavanje“ kako bi spasao sopstvenu kožu.

Ipak, upravo Netanjahuov prezreni pokušaj da izbegne suočavanje sa Međunarodnim krivičnim sudom (MKS) zbog Gaze gde se njegova vlada tereti za genocid najdramatičnije pokazuje poguban uticaj zvanične nekažnjivosti.

Umesto da se brani pred sudom, Netanjahu se skriva iza skute Donalda Trampa u Vašingtonu ili se šunja kod kuće kako bi izbegao hapšenje. U Gazi, u međuvremenu, gladna deca i dalje pate po njegovim naređenjima.

Ako bi Hegset, novi „GI Džo“ akciona figura Pentagona, zamenio svoje preuske pantalone nečim komotnijim, možda bi bio manje krvožedan.

Nekako je ubedio sebe da je ubijanje desetina neidentifikovanih ljudi na čamcima na Karibima, na osnovu neproverenih sumnji u krijumčarenje droge, poželjno i zakonito a ne neopravdan čin brutalnosti.

Iznose se razna lažna opravdanja. SAD tvrde da su pribavile „obaveštajne podatke“ koji dokazuju njihove tvrdnje (mada ne iz Britanije, koja se protivi vansudskim ubistvima i odbija da pomogne).

Žrtve, za koje se tvrdi da pripadaju „stranim terorističkim organizacijama“, navodno su legitimne mete. Sudije i advokati mogu da govore šta hoće. Za Hegseta, Trampovog nakinđurenog plaćenog ubicu, važno je samo mišljenje jednog čoveka.

I Tramp i on veruju da mogu da rade šta god hoće i da ih niko neće pozvati na odgovornost.

Kada se pojavio snimak koji pokazuje da su preživeli u američkom napadu namerno ubijeni u drugom udaru, članovi Kongresa su sa zakašnjenjem počeli da postavljaju pitanja.

Ali Pentagon je daleko od otvorenog. Koga briga? Ne njegovog šefa. Šta god Hegset uradi, „meni je u redu“, izjavio je Tramp prošle nedelje.

Eto kako izgleda nekažnjivost. To je, upravo tu, kraj vladavine prava.

To je trenutak u kojem najmoćnija država na svetu poručuje da više ne poštuje osnovna pravila koja, iako nesavršeno, ipak presudno drže ljudsko društvo na okupu.

Pred obalama Venecuele, američke snage, ubijajući po volji i zaplenjujući naftne tankere, ponašaju se isto kao somalijski pirati kod Roga Afrike ili jemenski pobunjenici Huti, koji nasumično ispaljuju rakete na brodove u Crvenom moru. Nekažnjivost znači anarhiju.

Nije ni čudo što Putin – još jedan nasilnik u bekstvu od MKS-a – smatra da i on može da se izvuče sa ubistvima.

Zaista, u svom zloglasnom „mirovnom planu“ za Ukrajinu u 28 tačaka, Tramp je tražio imunitet od krivičnog gonjenja za ruskog lidera.

Takođe pokušava da uništi Međunarodni krivični sud uvođenjem sankcija. Kakav primer danas daje SAD? Kako Britanija i Evropa još mogu da se pretvaraju da je to saveznik istih vrednosti, čak i prijatelj?

Pustošeći u inostranstvu kao što to čine i kod kuće, Trampovi bezakoniti i smrtonosni izvršioci postali su novi Džandžavidi.

I poput Alija Kušajba, Tramp, Netanjahu, Putin, Hegset, i svi ostali podrugljive ubice, jednog dana moraju biti pozvani na odgovornost pred sudom.