„Kremlj strahuje od jedne stvari, a za Putina je to još jedan razlog da ne okonča rat“: Sajmon Tisdal analizira za Gardijan

Ljudi u Britaniji koji misle da njima upravljaju budale trebalo bi da pobliže pogledaju predsednike Rusije i SAD.

Vladimir Putin sistematski uništava svoju zemlju. Njegov rat po izboru u Ukrajini predstavlja ekonomsku, finansijsku, geopolitičku i ljudsku katastrofu za Rusiju koja se iz dana u dan pogoršava. Iz svojih mutnih razloga, Donald Tramp, još jedna nacionalna pretnja, ponudio mu je prošle nedelje slamku spasa. Ipak, Putin ju je odbacio. Ova dvojica zaslužuju jedan drugoga.

Na stolu u Moskvi bio je „mirovni“ sporazum koji je, u suštini, nagrađivao rusku agresiju predajom velikih delova ukrajinske teritorije, potkopavao nezavisnost Kijeva i slabljenjem njegove odbrane od budućih napada. Trampov dogovor, da je bio proguran, podelio bi SAD i Evropu, možda fatalno razorio NATO, oživeo rusku izolovanu ekonomiju i verovatno srušio vladu Volodimira Zelenskog.

To su ključni ruski ratni ciljevi. Ali Putin, vođen neoimperijalnim fantazijama i opsesijom sopstvenim nasleđem, rekao je „ne“.

Veruje da može dobiti sve to, i još više, nastavljajući borbu. Ubedio je naivnog Trampa da je ruska pobeda neizbežna, i da su spletkarci Evropljani pravi ratni huškači. Ipak, njegova pretpostavka je fundamentalno pogrešna.

Tvrde činjenice ga demantuju. Gotovo četiri godine kasnije, on je i dalje zarobljen u donbaskom blatu i ledu. A kod kuće se sve raspada, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.

Posle dve godine rasta, veštački podstaknutog velikim izdvajanjima za odbranu, ruski prihodi od nafte i gasa, koji čine do 50 odsto državnih prihoda, pali su za 27 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a recesija se nazire.

Inflacija raste, na osam odsto, kamatne stope prelaze 16 odsto. Budžetski deficit raste, više od polovine ruskog likvidnog državnog fonda potrošeno je od 2022, državni monopoli suočavaju se sa ogromnim dugovima, strani investitori su nestali, troškovi uvoza strateških proizvoda porasli su za 122 odsto, a porezi na potrošače rastu, sve kako bi se finansirao Putinov rat.

Rusi čak moraju više da plate i da utope tugu: cena votke porasla je za 5 odsto.

Bol samo raste. Ukrajina je identifikovala slabu tačku: ruske rafinerije, naftovode i „flotu iz senke“ tankera koji prevoze ilegalni izvoz.

Treći tanker je prošle nedelje zapaljen u Crnom moru tokom napada pomorskih dronova. Kijev redovno gađa energetska postrojenja duboko u Rusiji, izazivajući paniku i nestašice goriva. U međuvremenu, ruski energetski giganti Rosneft i Lukoil teturaju se dok azijski kupci, uključujući i one na ključnom kineskom tržištu, žurno izbegavaju sekundarne američke sankcije.

Putinovo ekonomsko razaranje Rusije, iako još u toku, podudarno je s padom njenog geopolitičkog uticaja.

Zaokupljena Ukrajinom, Moskva je mogla samo da posmatra kako Sirija, dragoceni saveznik na Bliskom istoku, okreće leđa Rusiji i traži podršku Zapada, dok je Iran pod američkim i izraelskim napadima. Sada i Venecuela uzalud traži rusku pomoć.

Odnosi s Kinom preokrenuti su, pa je ponižena Rusija svedena na ulogu zavisnog mlađeg partnera. Tokom posete Indiji prošle nedelje, Putin je delovao kao neko kome je pomoć preko potrebna, u zemlji koja, pod pritiskom SAD, sada bojkotuje rusku naftu.

Narativ o „ruskoj pobedi“ počiva na navodnim uspehima na bojnom polju. Jurij Ušakov, jedan od Putinovih saradnika, tvrdio je da su nedavni teritorijalni dobici „pozitivno uticali“ na moskovske pregovore, što znači da su ojačali rusku pregovaračku poziciju.

To je iluzija. Dobici su marginalni. Uprkos iznenadnoj, punoj invaziji i ogromnoj nadmoći u ljudstvu i materijalu, Putin nije uspeo da pokori Ukrajinu, neuspeh koji se meri šokantnim ruskim žrtvama: više od 280.000 poginulih ili ranjenih u prvih osam meseci 2025, a oko milion ukupno.

Koliko će dugo ruski narod trpeti svog masovnog ubicu, diktatora-predsednika, trovača iz Solsberija, optuženog ratnog zločinca koji, odbijajući sve mirovne ponude, sada preti ratom Evropi?

Ovo pitanje je ključno. Putinova spremnost da rizikuje živote i dobrobit običnih Rusa je očigledna, simbolizovana ciničnim novčanim naknadama i beneficijama koje se nude dobrovoljcima iz siromašnih ruralnih područja, čiji je prosečan životni vek na frontu 12 dana. Da stvar bude gora, isplate su smanjene zbog budžetskih rezova.

„Vojna potrošnja privremeno maskira decenije zanemarivanja, nudeći društvenu pokretljivost kroz pokolj. Ove ‘krvave isplate’ odražavaju duboku ravnodušnost prema ukorenjenim problemima siromaštva i demografskog kolapsa“, tvrdi nezavisni novinar Aleksej Kovalev.

Kada se borbe jednog dana završe, može uslediti „ogromna društvena kriza“, sugeriše on, a Kremlj i te kako strahuje zbog toga, pa zato guši svaki oblik javnog i onlajn neslaganja. Za Putina je to još jedan razlog da ne okonča rat. Njegovi zločini protiv sopstvenog naroda možda će ga na kraju koštati svega.

Novi izveštaj stručnjaka sa LSE-a, „Protiv vremena: Zašto ratna ekonomija Rusije ostaje bez daha“, otkriva da je rat „dramatično poboljšao“ prihode 20 odsto Rusa, ali da je istovremeno duboko društveno razoran.

„Za većinu Rusa, realni prihodi pali su između 16 i 42 odsto“, navodi se. Pozivajući se na pobunu grupe Vagner iz 2023, izveštaj predviđa da bi pogoršanje ekonomskih uslova moglo intenzivirati „untra-elitne i unutar-režimske“ tenzije.

Najnoviji pregovarački fijasko u SAD ponovo je razotkrio Trampovu besmisleno izvitoperenu „strategiju“ za Ukrajinu.

Od početka umiruje Rusiju, potkopava Ukrajinu napadima na Zelenskog i blokiranjem isporuka oružja. Trumpova egoistična želja da glumi mirotvorca i brzo profitira, izbor nesposobnih rođaka i prijatelja kao amaterskih izaslanika, i pokušaji da marginalizuje i napadne Evropu – sve to pomaže i ohrabruje Putina.

Trampovo mešanje produžava rat. Trebalo bi da se povuče pre nego što nanese još veću štetu – a Evropa (i NATO) mora da se umeša sa više oružja za Ukrajinu, zajmovima za reparacije koristeći zaplenjenu rusku imovinu, potpuno sprovedenim energetskim sankcijama, oštrijim kinetičkim reakcijama na sabotaže i sajber-napade, i odlučnijim i ujedinjenijim naporima da se okonča Putinovo doba terora.

Ruska nacija je prevelika da bi propala. Njena ponosna istorija borbe pokazuje da je ne može biti poražena. Ali Putina može. Gubi, a ne pobeđuje. I pre ili kasnije, poput careva i totalitarista iz prošlosti, ista ta večna Rusija čije ime on veliča, sažvaće ga i ispljunuti.