Prvi znakovi borbe za Trampovog naslednika: „Izbor između pit bula i pudle“

Verovatno. To je dan kada će demokrate iskupiti Kamalin katastrofalni neuspeh 2024. godine. Moguće. To je dan kada će američka demokratija biti ponovo rođena. Nadamo se, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator za Gardijan.

Razgovori o nasledstvu zaintrigirali su Vašington. Gejvin Njusom, guverner Kalifornije, dao je najjasniji znak do sada da će se kandidovati, dok Kamala Haris, zanemarujući prošle greške, smatra da zaslužuje drugu šansu.

Ipak, najveća pažnja je usmerena na Republikance, nakon što je Tramp, star 79 godina, ponovo zapretio da će zanemariti ustav i kandidovati se za treći mandat.

„Voleo bih da to učinim“, rekao je prošle nedelje. Kasnije se povukao, mada neubedljivo. „Videćemo šta će se desiti“, zadirkivao je. Ovaj nedostojanstveni narcisoidni izborni ples će se vući beskonačno.

Od praktičnijeg interesa su dva imena koja je Tramp izdvojio kao svoje najverovatnije naslednike: Džej Di Vens i Marko Rubio, potpredsednik i državni sekretar.

Tramp je predvideo trku „dve konjske snage“ za republikansku nominaciju 2028. iako njegovi favoriti često padnu, što mogu da potvrde Majk Pens, Reks Tilerson, Majk Pompeo, Džon Bolton i mnogi drugi.

Njegova mišljenja takođe nisu mnogo prihvaćena izvan njegove baze. Vens i Rubio već su pokazali da nisu nešto naročito za visoke funkcije.

Ipak, u trenutnoj situaciji, mogućnost da jedan od ovih prosečnih „srećnika“ preuzme mantiju MAGA i osvoji krunu mora se ozbiljno shvatiti.

To je izbor između pit bula i pudle. Agresivan, bučan, neprijatan i povremeno neverovatno neuk, Džej Di Vens (41), je brat koji se mora pobediti, naslednik i prestolonaslednik Kralja Donalda. On vodi sa ogromnom razlikom u ranim anketama u republikanskim primarnim državama.

Njegov jezik je vulgarn, njegovi pogledi jednostavni. Kada je sugerisano da bi vanpravna likvidacija navodnih krijumčara droge u SAD mogla biti ratni zločin, napisao je na X: „Ne zanima me kako to zoveš“. Šarmantno.

Vens redovno koristi društvene mreže da brani Trampa i da satanizuje „ludilo levičarskih radikala“. U jednom zloglasnom slučaju pokušao je da opravda rasističke, homofobične i mizogine komentare o „majmunima“, Hitleru i silovanju, izrečene u republikanskoj online grupi.

Kada je suočen sa okrutno uvredljivim AI videom koji je ciljao crnog demokratskog kongresmena, a koji je Tramp ponovo podelio, Vens je rekao: „Mislim da je smešno. Predsednik se šali i mi se dobro zabavljamo“.

Suprotno tome, nakon ubistva svog saveznika sa krajnje desnice, Čarlija Kirka, Vens je zahtevao nacionalni obračun sa „krajnje levim“ neslaganjima – što u praksi znači sa stavovima koji mu se ne dopadaju. Ovaj prikaz dvostrukih standarda podsećao je na njegov bedni debi u inostranstvu u Minhenu u februaru, kada je licemerno držao predavanja Evropi o slobodi i cenzuri, dok je istovremeno udvarao nemačkoj liderki krajnje desnice, Alis Vajdel.

Vens je potom potvrdio svoj ugled kao zbunjenog, nekontrolisanog „napadačkog psa“ tako što je žestoko kritikovao ukrajinskog lidera, Volodimira Zelenskog, koji zna više o odbrani slobode nego što će on ikada znati.

Ako se Vens kandiduje, moraće jasno da iznese svoja uverenja. Problem je što on sam ne zna. Nekada je Trampa nazivao „idiotom“ koga nikada ne bi podržao.

Kao senator iz Ohaja, protivio se stranim ratovima. Kao potpredsednik, podržavao je jednostrane napade na Iran, Jemen i Venecuelu. U svojoj samopromotivnoj knjizi „Hillbilly Elegy“ „Kritikovao je bele radničke zajednice što svoje probleme svaljuju na Kinu, migrante i ‘woke’ elite. Sada on sam radi upravo to, i to stalno“.

Rubio je potpuno drugačija, tiha i nekako pasivna figura, i verovatno najslabiji državni sekretar u poslednje vreme. Dok Tramp vodi igru i preuzima svetla reflektora po pitanju Izraela, Ukrajine i Kine, 54-godišnji Rubio deluje kao rekvizit, navijač i „majstor za popravke“. Njegov zadatak: da smisli Trampove nepromišljene, prenaglašene dogovore – nemoguća misija koju svakodnevno ne uspeva da ispuni.

Njegova opasna tromost u sprovođenju bezbednosnih elemenata „mirovnog plana“ za Gazu je ilustrativan primer.

Rubio nije uvek bio toliko slab. Kao kandidat za predsednika 2016. godine, u trci protiv Trampa (koji ga je rugao nazivajući ga „Mali Marko“), zastupao je tradicionalne američke saveze, ljudska prava i spoljnu pomoć.

Govoreći o Rusiji, osudio je napore „velikih sila da potčine svoje manje susede“. Međutim, otkako je preuzeo Trampovu politiku, njegovi principijelni stavovi misteriozno su iščezli.

Budžeti za američku pomoć u inostranstvu su drastično smanjeni, promocija demokratije i ljudskih prava je stavljena u drugi plan, a direktna američka podrška Ukrajini svedena na minimum.

Njegov mandat kao državnog sekretara je u početku bio u senci Elona Maska, koji je smanjio broj zaposlenih u State Departmentu i programe „meke moći“, dok je Rubio gledao u stranu. A novije i u senci Stiva Vitkofa, Trampovog saradnika nazvanog „izaslanik za sve“.

Ipak, u jednoj političkoj oblasti, ovaj sin anti-Kastro migranata je dosledan: njegova antipatija prema levim režimima na Kubi, u Venecueli i Nikaragvi. U svojoj drugoj ulozi, kao savetnik za nacionalnu bezbednost, Rubio predvodi sve militarizovaniju kampanju da sruši Nikolasa Madura u Karakasu.

Praveći opravdanje za smrtonosne pomorske napade na navodne krijumčare droge iz Venecuele i Kolumbije, Rubio je u septembru izjavio da zakonita zaplena ne funkcioniše.

„Šta će ih zaustaviti je kada ih raznesete. I to će se ponovo dogoditi“, upozorio je. Što se, uistinu, dešavalo iznova i iznova. Rubio takođe igra ulogu glavnog lica u Trampovim grubim kampanjama pritiska protiv Paname, Brazila i Meksika, masovnim deportacijama migranata u zatvore koje vodi represivni režim Salvadora, kao i u opštem pokušaju da se Latinska Amerika ponovo svede na polukolonijalno dvorište SAD.

Iako sve ovo može doneti Rubiu podršku na desnici, postoji rizik da se otuđe nezavisni glasači. Njegovo ponašanje ima smisla samo ako on, poput Vensa, planira da se kandiduje za predsednika kao drugo-generacijski „MAGA mini-ja“.

Ova dva uvek prilagodljiva Trampova sledbenika izgledaju spremno da upravo to učine 2028. godine. Poput svog šefa, oni ne znaju ništa o državničkoj veštini niti o višem pozivu. Pratioci, a ne lideri, ujedinjeni u neograničenoj ambiciji – i nesposobni da vladaju.

Sigurno SAD mogu bolje od ovoga. Ups! To su rekli o Trampu 2016.