Sovjetski Savez je okupirao Istočnu Evropu nazivajući to „oslobođenjem“: Ruski pisac o zločinima Rusije u Ukrajini

Takav narativ se obično fokusira samo na unutrašnja sovjetska dela: prisilnu kolektivizaciju, veliki teror 1930-ih, sistem Gulaga i tako dalje, smatra Sergej Lebedev, ruski pisac u egzilu koji od 2018. živi u Potsdamu u Nemačkoj, u članku za Gardijan koji je adaptiran iz završnog obraćanja pisca na Helsinškoj debati o Evropi, 18. maja 2025.

Neke od ovih stvari su nominalno prepoznate kao zločini, ali nije učinjen pokušaj da se počinioci pozovu na odgovornost. Ruske perestrojke demokrate su se generalno protivile tranzicionoj pravdi.

Međutim, politički najosetljiviji sovjetski zločin je skoro uvek izostavljen iz diskusije. A neuspeh Rusije da se pozabavi ovim konkretnim zločinom je daleko opasniji i utiče na sudbinu mnogih nacija.

Taj zločin je sovjetska okupacija centralne i istočne Evrope, koja je trajala decenijama i rezultirala mnogim mrtvima i uhapšenima, uništavanjem društvenog i kulturnog života i uskraćivanjem slobode. Nepravda je bila ogromna.

Unutrašnji sovjetski zločini, koji su ostali nekažnjeni, barem su pravno priznati, a njihove žrtve obeležene. Spoljna agresija i okupacija nisu bili. Čak ni ruski disidenti i liberali nikada nisu rizikovali da pokrenu to pitanje.

Zbog toga, u odnosu na centralnu i istočnu Evropu, postoje dva koncepta sećanja i istorije koji inače ne mogu koegzistirati, koji se sukobljavaju i protivreče jedan drugom. Oni su potpuno suprotstavljeni, ne mogu se pomiriti diplomatijom: sovjetsko oslobođenje naspram sovjetske okupacije.

Tek kada su se sovjetske trupe konačno povukle iz istočne i centralne Evrope 45 godina nakon završetka Drugog svetskog rata, došlo je do pravog oslobođenja, kada se Sovjetski Savez raspao i okupirane nacije su pronašle put do nezavisnosti.

Bilo je lakše obnoviti ili uspostaviti državnost i nezavisnost nego ostvariti suverenitet istorijskog pamćenja.

Progresivni imidž Sovjetskog Saveza u njegovim poslednjim danima, velike nade u ovom trenutku, zaštitili su Moskvu od ozbiljnih kritika i optužbi u vezi sa okupacijom istočne Evrope.

Ova uzdržanost bila je rezultat preteranog poverenja ili, možda, samo upozoravajućeg pragmatizma – želje da se ne iritira Moskva i ne potkopa njena dobra volja, da se gubitnici Hladnog rata ne opterećuju previše. Ali najvažnija zaštita koju je Moskva uživala bila je, naravno, zasnovana na statusu pobede nad nacizmom.

Rusija, kao samoproglašena država naslednica SSSR-a, izgradila je svoj međunarodni politički profil na sovjetskom mitu o oslobođenju, koji daje moralni kapital i propisuje dug zahvalnosti bivšim okupiranim teritorijama za njihovo „oslobođenje“ od nacizma.

Da, sovjetski gubici su bili stvarni. Pa ipak, zaista je tragično što su ovi gubici pomogli da se potčine narodi željni slobode, zamenjujući jednu diktaturu drugom. Sovjetski vojnik, obeležen u statuama koje još uvek obeležavaju pejzaž Evrope od Berlina do Sofije, nije bio oslobodilac. Bio je porobnik.

I nikakva količina krvoprolića od strane Sovjeta da bi porazili naciste ne može opravdati sopstvenu ulogu Sovjeta kao okupatora.

Nije slučajno što su Sovjeti oklevali da priznaju čak i postojanje Pakta Molotov-Ribentrop. U savremenoj Rusiji, izjednačavanje uloga SSSR-a i nacista je kriminalizovano.

Godine 1939. i 1940. Sovjetski Savez je okupirao Litvaniju, Letoniju i Estoniju, kao i delove Poljske, Finske i Rumunije. Tokom 22 meseca, bio je verni saveznik nacističke Nemačke. Ovaj prvi talas sovjetskih okupacija nikako se ne može prikriti kao „borba protiv nacizma“: on je otkrio pravu nameru Sovjeta.

Ono što je usledilo bila je, zapravo, geografski proširena reokupacija. To je bio zaseban cilj rata, koji nije nužno bio povezan s ciljem poraza nacista.

Nažalost, razumevanje sovjetske okupacije kao zločina nije postalo ključni deo savremene evropske istorije.

Ono je geografski ograničeno na istok, zamućeno, nedovoljno predstavljeno, deo je istorija pojedinih nacija, ali ne čini snažnu međunarodnu naraciju koja je zajednička celom kontinentu. Ipak, ovo razumevanje ima dubok uticaj na savremeni evropski život i ključno je za evropsku bezbednost.

Tek kada u potpunosti shvatite surovost i posledice sovjetske okupacije, možete razumeti zabrinutosti suseda koji su najbliži Rusiji, njihove istorijski utemeljene strahove i potrebu za bezbednošću.

Istočni delovi Ukrajine sada su pod okupacijom ruskih trupa. Prvi put od 1989. veliki delovi evropskog kontinenta, koji su dom za milione ljudi, nalaze se pod kontrolom invazijske države. Međutim, čini se da je previše Evropljana već zaboravilo šta znači okupacija.

Rusko državljanstvo se nameće silom. U stvari, ovo je masovni program proterivanja, jer će oni koji se ne slažu biti tretirani kao stranci i prisiljeni da odu. Rusija sledi isti put kao i SSSR, na primer, u odnosu na baltičke države, sa ciljem da rusifikuje osvojeni region, preuredi njegovu nacionalnu strukturu i učini ga delom svog državnog aparata.

Imovina se oduzima i redistribuira. „Naseljenici“ se dovode kako bi formirali kičmu okupacionog režima. Politika sećanja je preokrenuta, spomenici koji označavaju sovjetske zločine nestaju, ulice ponovo dobijaju svoja sovjetska imena kao simbol ruske dominacije. Sve ovo je deo napada na nacionalni identitet, pokušaj da se on izbriše.

Ruske državne bezbednosne službe široko koriste tehnike filtriranja, a svako ko se smatra politički nepouzdan može biti zatvoren.

Teške torture i seksualno nasilje su rašireni. Ukrajinski vojnici koji su pušteni iz zatočeništva izveštavaju o istim torturama, zlostavljanju i namernom gladovanju koje ima za cilj da ih fizički i mentalno slomi.

Svako ko poznaje istoriju iza gvozdene zavese odmah prepoznaje obrazac. Sve ovo je bila mračna stvarnost za Poljsku i Litvaniju, Istočnu Nemačku, Rumuniju i druge. Masovna deportacija, brutalna vladavina tajne policije, oduzimanje imovine i građanskih prava ali nikada nije postalo stvarna sramota za SSSR, a kasnije ni za Rusiju.

Nikada nije postalo nešto od čega se nacija stidi, nešto što zahteva pravdu i kaznu, priznanje i pokajanje.

I ovo je sadašnjost: okupator je ponovo tu. I okupator vodi rat baš kao što su to radili Sovjeti.

Vojska Vladimira Putina ima jezivu prednost u odnosu na zapadne armije, koje su uložile velika sredstva u čuvanje svog osoblja od opasnosti. Može da pretrpi gubitke koji bi bili apsolutno neprihvatljivi za bilo koju zapadnu zemlju. Ali takođe je tehnički dovoljno napredan da se suprotstavi zapadnim vojnim tehnologijama.

Zapadna nauka je bila prva koja je „dronizovala“ ratovanje, kako bi minimizirala učešće trupa na terenu i koristila mašine za nove zadatke.

Putinova vojska, iako takođe koristi prave dronove, dronizuje i ljudska bića. Pretvorila je vojnike u nezamenljive jedinice za jednokratnu upotrebu.

Sa punom invazijom Rusije ušli smo u eru globalnih moralnih klimatskih promena. Baš kao što jedan zemljotres može imati posledice širom sveta, ili jedna vulkanska erupcija može da zagadi nebo iznad nekoliko kontinenata, ruska agresija menja političku klimu širom sveta.

Ovo je još jedan vrlo stvaran, ali još ne u potpunosti priznat, ishod rata. To je možda najopsežniji od svih ishoda. Sa hiljadama vojnika poslatih u bitku i ubijenih od strane Ukrajinaca koji se brane, Putin ne dobija samo neke delove ukrajinske teritorije on erodira politički pejzaž širom sveta, uznemiruje saveze, iscrpljuje strpljenje glasača u zemljama NATO-a i vuče nas dole u ​​pakao moralnog relativizma.

Šta se može učiniti tim povodom?

Zapadna i jugozapdna Evropa, koje se nikada nisu suočile sa realnošću sovjetske okupacije, sada mora slušati glasove onih koji su to iskusili iz prve ruke.

Teško je reći da li će Rusija uskoro odgovarati za zločine protiv Ukrajine. Ali da bismo uopšte izgradili budućnost, pravu budućnost, biće najvažnije razviti kulturni i istorijski koncept koji će se suprotstaviti pokušaju Rusije da zavadi i vlada.

Na inicijativu Vaclava Havela, Joakima Gaucka i drugih istaknutih bivših disidenata, 23. avgust, datum potpisivanja pakta Molotov-Ribentrop, je Dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma u EU, ili Dan crne trake.

Razumevanje značaja ovog dana moglo bi i trebalo bi se produbiti kako bi uključilo širu perspektivu ruskog imperijalizma, koji je bio deo sovjetske komunističke politike, ali ga je nadživeo.

Moramo da ovaj dan učinimo fokusom dugoročne i koordinisane politike sećanja, da ojačamo postojeće institucije kao što je ENRS – Evropska mreža sećanja i solidarnosti, koja uključuje uglavnom zemlje istočne Evrope.

Takođe moramo da gradimo nove, širom kontinenata, suprotstavljajući se i levičarskim i desničarskim narativima koji nastavljaju da traže izgovore za Rusiju.

SSSR se raspao jer je njegovo veštačko jedinstvo nametnuto nasiljem i ugnjetavanjem. Izdržljivost EU zavisi od istrajnosti njenog dobrovoljnog jedinstva. Ali jedinstvo nije dato. To je proizvod međusobnog poznavanja i saosećanja, mnogih kulturnih mostova koji povezuju ljude.

Vreme je da počnemo da gradimo.