„Diktatorov gambit“: Šta govori oslobađanje opozicionara Sergeja Tihanovskog iz beloruskog zatvora?

Tihanovski, popularni bloger, uhapšen je dok se spremao da izazove Aleksandra Lukašenka na predsedničkim izborima pre pet godina.

Osuđen je na 18 godina zatvora po politički motivisanim optužbama i postao jedno od najprepoznatljivijih lica ugušenog demokratskog ustanka.

Njegova supruga, Svetlana, kandidovala se umesto njega i široko se veruje da je pobedila na izborima. Danas predvodi demokratske snage Belorusije u egzilu.

Njegovo puštanje usledilo je nakon petočasovnog sastanka u Minsku između Lukašenka i generala Kita Keloga, specijalnog izaslanika predsednika predsednika SAD Donalda Trampa za Ukrajinu, ukazuje u analizi za CEPA.org Katia Glod, zamenica direktora za spoljnu politiku u Centru za strategije nove Evroazije (New Eurasian Strategies Centre).

Ali, ovo nije bio čin dobre volje. Bio je to poslednji taktički potez u sporoj i proračunatoj igri čiji je cilj da se povrati legitimitet, postigne ukidanje sankcija i obezbedi prostor za manevrisanje u sve asimetričnijem odnosu s Kremljom.

Za američku administraciju, oslobađanje se uklapa u narativ pravljenja dogovora.

Iako se Trampovo obećanje da će okončati rat u Ukrajini pokazalo kao izuzetno teško za ispuniti, njegov tim je stvorio reputaciju u takozvanoj „taoc-diplomatiji“ — obezbeđujući oslobađanja u Venecueli, Gazi, a sada i u Belorusiji.

Slučaj Tihanovski može se predstaviti kao još jedan uspeh. Za Lukašenka, ovakvi potezi predstavljaju put ka ponovnom sticanju političke važnosti.

Međutim, 70-godišnji diktator ne popušta. On pokušava da simbolične, ograničene gestove pretvori u stratešku prednost.

Oslobađanje Tihanovskog dešava se u kontekstu neumoljive represije: skoro 1.200 političkih zatvorenika i dalje je iza rešetaka, među njima i dobitnik Nobelove nagrade za mir Aleš Bjaljacki.

Hapšenja se nastavljaju svake nedelje. Zatvorenici su često držani u izolaciji u nehumanim uslovima. Svedočenje Tihanobvskog opisuje upravo to — duge periode hladnoće, gladi, bolesti i izolacije, bez pristupa advokatima, kontaktima s porodicom ili medicinskoj nezi.

Oslobađanje Tihanovskog stoga nije znak liberalizacije. Lukašenko ispituje koliko lako se zapadne vlade mogu navesti na ponovno angažovanje.

Spreman je da ponudi male, reverzibilne gestove — povlačenje trupa sa granice EU, pozivanje NATO posmatrača na vojne vežbe Zapad 2025 u septembru, pa čak i da sugeriše ulogu u mirovnim pregovorima o Ukrajini, pozivajući se na svoju raniju ulogu u neuspešnom Minskom procesu.

Ništa od ovoga ne znači prekid s Kremljom, ali bi mu moglo kupiti vreme i prostor — naročito ako se Zapad pokaže željnim da proglasi napredak.

To bi umanjilo delotvornost sankcija i sprečilo dalja oslobađanja političkih zatvorenika.

Sankcije su teško pogodile Belorusiju. Nekada drugi najveći svetski izvoznik veštačkih đubriva na bazi kalijuma, Belorusija je pala sa 20 na ispod 10 odsto svetskog tržišnog učešća.

Ta industrija je ranije donosila petinu ukupnog izvoza i skoro 10 odsto BDP-a. Danas se beloruski izvoz gotovo u potpunosti oslanja na Rusiju, sa zavisnošću do 90 odsto od ruske infrastrukture ili tržišta.

Sankcije ostaju jedno od retkih sredstava pritiska koje Zapad ima.

EU ispravno zadržava čvrst stav: nema ublažavanja sankcija bez potpunog oslobađanja političkih zatvorenika i vidljivog kraja represije.

Ali mogla bi da ide i dalje i da postavi jasne uslove za postepeno ublažavanje sankcija, vezane za stroge, proverljive kriterijume, sa automatskim vraćanjem sankcija ako se represija nastavi.

Bez takvih mehanizama, diplomatija rizikuje da postane simbolična, ostavljajući Lukašenku ustupke bez stvarnih promena na terenu.

Rizik nije samo u onome što Lukašenko dobija, već i u onome što bi Zapad mogao da izgubi.

Preuranjeno angažovanje može demotivisati belorusku iscrpljenu, ali otpornu opoziciju. Podriva solidarnost sa onima koji su i dalje iza rešetaka. I jača percepciju i u Minsku i u Moskvi da se represija može „otkupiti”.

Oslobađanje Tihanovskog nije početak promene u Belorusiji. Lukašenko igra na vreme, status i opstanak.

Nerazrešena trauma protesta iz 2020. godine oblikovala je njegovu vlast, koja sada u potpunosti zavisi od prinude.

Belorusija je i dalje represivnija od Rusije, njeno civilno društvo je još temeljnije uništeno, dok je njeno stanovništvo snažno protiv rata u Ukrajini.

Zapad ne sme zameniti signale za stvarne promene. Lukašenkov režim razume samo jedan jezik: snagu. On se ne reformiše. On pregovara.