Slabljenje ruskog uticaja na Južnom Kavkazu otvara prostor za nove aktere

Premijer Jermenije Nikol Pašinjan i predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev sastali su se u Abu Dabiju 10. jula kako bi razgovarali o potencijalnom mirovnom sporazumu i to bez ikakvih posrednika, uključujući i Rusiju.

Iako nije postignut nikakav proboj, zajednička izjava potvrdila je posvećenost obe zemlje bilateralnim pregovorima i nastavku „mera za izgradnju poverenja“.

Međutim, pre samo pet godina, dinamika je bila sasvim drugačija.

Nakon 44-dnevnog rata između dve zemlje 2020. godine oko Nagorno-Karabaha, pretežno armenske regije međunarodno priznate kao deo Azerbejdžana i dugo u središtu međusobne netrpeljivosti, ruski predsednik Vladimir Putin posredovao je u primirju, čime je ojačao tradicionalnu ulogu Moskve kao glavnog posrednika u regionu.

Međutim, to primirje je, prema rečima Raufa Mirgadirova, analitičara lista Ayna-Zerkalo iz Bakua, doprinelo onome što on naziva „istorijskim zaokretom“.

„Dve zemlje, nakon više od 30 godina sukoba oko Karabaha, sada su bliže jedna drugoj i udaljavaju se od Rusije“, rekao je za RSE. „Obe žele da se oslobode ruskog uticaja i ovo im je prilika jer je Rusija veoma zauzeta ratom u Ukrajini.“

Ruben Mehrabian, analitičar Instituta za međunarodne odnose i bezbednost iz Armenije, slaže se da Jerevan trenutnu situaciju vidi kao šansu da oslabi ruski stisak nad zemljom.

„Rusija je želela da Jermenija ostane u večnom sukobu kako bi nas stalno ‘spašavala’ i time opravdavala svoje neograničeno prisustvo“, rekao je. „Međutim, Jermenija želi rešiti te sporove i ukloniti bilo kakvo rusko prisustvo iz naše zemlje. Sada se to Rusiji ne sviđa.“

Rastuće tenzije i optužbe

Prema mišljenju nekih analitičara, odnosi između Jerevana i Moskve počeli su se se pogoršavati još 2016. godine, tokom kratkog oružanog sukoba između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha.

Sukob je završen primirjem uz posredovanje Rusije i određenim teritorijalnim dobicima za Azerbejdžan, što je izazvalo frustracije u Jermeniji zbog ograničene podrške Moskve svom tradicionalnom savezniku.

Prema rečima Ričarda Giragosiana, osnivača i direktora Centra za regionalne studije u Jerevanu, taj trenutak je označio „početak erozije jermenskog poverenja u Rusiju kao bezbednosnog partnera“.

„Ruski stav i politika od rata 2016. godine počinju da se okreću ka Azerbejdžanu“, rekao je.

Odnosi su dodatno pogoršani nakon sukoba 2020. godine, kada je Baku vratio kontrolu nad Nagorno-Karabahom, a Rusija ponovo nije pružila podršku Jerevanu.

Nedavni događaji dodatno su istakli koliko su se odnosi između dve zemlje zategli.

Rusko-jermenski milijarder Samvel Karapetian uhapšen je 17. juna pod optužbom da je pozivao na nezakonito preuzimanje vlasti.

Prema Giragosianovom mišljenju, hapšenje je bilo „potez jermenske vlade kako bi preduhitrila moguće rusko mešanje“ u parlamentarne izbore naredne godine.

„Međutim, istovremeno se radilo i o pokušaju da se potisne ruski uticaj unutar same Jermenije“, dodao je. „Taj čovek je proizvod Moskve; široko se doživljava kao proruski i proputinovski.“

Samo nekoliko dana kasnije, 25. juna, jermenske vlasti uhapsile su arhiepiskopa Bagrata Galstaniana, istaknutog sveštenika Jermenske apostolske crkve, optužujući ga za planiranje rušenja vlasti.

Rusija je reagovala oštro. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov pozvao je na prestanak „neopravdanih napada“ na crkvu, nazivajući je „jednim od ključnih stubova jermenskog društva“.

Na to je reagovao jermenski šef diplomatije Ararat Mirzojan, optuživši Moskvu za mešanje u unutrašnje poslove Jermenije.

Azerbejdžan se takođe okreće od Moskve

Promene se ne dešavaju samo u Jermeniji. Odnosi između Bakua i Moskve takođe su se naglo pogoršali ovog leta.

Krajem juna, predsednik Ilham Alijev suspendovao je sastanke na visokom nivou, zabranio posetu ruskog zamenika premijera Alekseja Overčuka i otkazao ruske kulturne događaje u Bakuu.

Ove mere usedile su nakon smrti dvojice etničkih Azerbejdžanaca tokom policijske racije u Ekaterinburgu u Rusiji, uz optužbe za mučenje.

Zangezurska dilema Rusije

Pre pet godina, Rusija je imala drugačije planove za očuvanje uticaja u regionu – prvenstveno kroz vojno prisustvo.

Sporazum o primirju iz 2020. godine, koji su potpisale Rusija, Jermenija i Azerbejdžan, predviđao je ponovno otvaranje ekonomskih i transportnih ruta.

Takođe je uključivao obavezu Jermenije da omogući siguran tranzit između glavnog dela Azerbejdžana i njegove eksklave Nahčivan preko takozvanog Zangezurskog koridora, uz nadzor ruske Federalne službe bezbednosti (FSB).

„Možda je Zangezurski koridor jedina realna opcija za Rusiju da zadrži prisustvo u regionu“, rekao je Kirill Krivošev, ruski analitičar pri Carnegie fondaciji, za Azerbejdžanski servis RSE 2023. godine.

Međutim, Jermenija taj koridor vidi kao pretnju svom suverenitetu.

I dok pregovori i dalje traju, ostaje nejasno da li će nadzor FSB-a biti dio bilo kakvog konačnog dogovora.

U martu je premijer Pašinjan izjavio da neće biti stranih trupa duž granice između Jermenije i Azerbejdžana nakon potpisivanja sporazuma, a prema rečima Vadima Dubnova, dopisnika RSE, ni Azerbejdžanu ta ideja više nije naročito privlačna.

„Postavljanje FSB snaga možda je imalo smisla za Azerbejdžan prije rešavanja sukoba u Karabahu“, rekao je. „Međutim, sada su direktni pregovori s Jermenijom – bez ruskog uplitanja – korisniji Bakuu.“

Kontrola nad Zangezurskim koridorom dio je šire geopolitičke slike: Srednji koridor, ruta koja povezuje Kinu i Evropu zaobilazeći Rusiju.

„Zangezur je deo Srednjeg koridora“, objasnio je Mirgadirov. „Rusija ne želi samo da kontroliše Zangezur. Ona želi da dominira svim kopnenim i vazdušnim rutama na Južnom Kavkazu. Ali mislim da je Turska dobro pozicionirana da preuzme vodeću ulogu u regionalnoj bezbednosti.“

Novi regionalni akteri

Iako se analitičari slažu da ruski uticaj slabi, upozoravaju da se duboke ekonomske i istorijske veze ne mogu prekinuti preko noći.

Ipak, od početka ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, ta ekonomska zavisnost takođe se počela menjati, ističe ruski analitičar Kiril Krivošev u intervjuu za Azerbejdžanski servis RSE 2023. godine.

„Turska je postala ključni uvozni partner Rusije. Mnogi proizvodi se transportuju preko Turske i Azerbejdžana“, rekao je. „Istanbulski moreuzi su od presudne važnosti, a Azerbejdžan je sada ključna tačka za ruski gas. Mi prodajemo naftu i gas Azerbejdžanu, a on ih potom prodaje Evropi. To je legalno i ne krši sankcije.“

Paul Goble, viši saradnik Jamestown fondacije, istakao je sve veći značaj Azerbejdžana.

„Alijev je konačno shvatio da je Moskvi potreban Azerbejdžan barem isto koliko je Azerbejdžanu potrebna Rusija“, rekao je. „Kad shvatite da drugoj strani trebate više nego ona vama, to menja način na koji donosite odluke.“

U međuvremenu, Jerevan obnavlja veze sa Istanbulom dok se sve više distancira od Moskve.

Odnosi između dve zemlje dugo su bili zategnuti zbog sukoba u Nagorno-Karabahu, u kojem je Turska podržala Azerbejdžan i zatvorila granice s Jermenijom 1990-ih, kao i zbog istorijskih prijepora.

Ipak, ti se odnosi sada oprezno popravljaju.

U junu je premijer Pašinjan posetio Tursku i sastao se s predsednikom Redžepom Tajipom Erdoğanom – što je bila prva politička radna poseta s ciljem bilateralnih pregovora.

„Jermenija je ekonomski zavisna od Rusije jer većina naše komunikacije sa spojnim tržištima ide preko Gruzije do ruskog tržišta“, rekao je Mehrabian. „Naša granica sa Iranom je otvorena, ali ograničenog kapaciteta. Otvaranje turske granice omogućilo bi Jermeniji pristup evropskim tržištima.“

Ipak, Jermenija ne polaže sve nade u Tursku.

Mehrabian kaže da Jerevan takođe jača odnose sa Sjedinjenim Državama i Evropskom unijom.

„Radimo sa EU i SAD na unapređenju saradnje“, istakao je. „Sa SAD smo već potpisali povelju o strateškom partnerstvu. Sa EU smo usvojili zakonodavstvo koje je usklađeno s potencijalnim članstvom – iako znamo da je to dug put pred nama.“