Srbija je nadahnuće pronašla u Titu 1

Malo je regiona u svetu koji su u kulturnom i političkom smislu složeniji od Balkana. A možda nema bolje ilustracije opterećene prošlosti i sadašnjosti regiona od života i zaostavštine jednog od njegovih izuzetnih sinova – fizičara i pronalazača Nikole Tesle.

Rođen u pravoslavnoj srpskoj porodici 1856. u mestu koje je sada u Hrvatskoj, Teslina nacionalnost je i dalje predmet rasprave u regionu. Tesla je verovao da napretke u domenu nauke treba koristiti za izgradnju mostova između zemalja i na kraju za uspostavljenje univerzalnog mira. Ali ima pojedinih i u Hrvatskoj i u Srbiji koji žele da prisvoje njegovu zaostavštinu na načine koji je prikazuju pogrešno.

Čak i Teslini doprinosi fizici podsećaju na komplikovanu političku dinamiku njegovog rodnog kraja. U Međunarodnom sistemu mernih jedinica tesla je mera za gustinu magnetnog fluksa. Kako je Federika Mogerini, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, ukazala pre nekoliko meseci, „Balkan može lako da postane jedna od šahovskih tabli na kojoj može da se igra igra velikih sila“. Region je zapravo uvek bio smešten između rivalskih polova, pri čemu svaki od njih projektuje moć kroz međusobno isprepletene ekonomske, političke, istorijske i kulturne veze.

Ratovi koji su usledili nakon raspada Jugoslavije 1990-ih za EU su značili potpuni neuspeh. Pošto je nasilje utihnulo, EU je pokušavala da upotrebi sopstvenu magnetnu silu privlačenja i združi bivše jugoslovenske teritorije preko rekonstrukcije i pomirenja. Ali ta strategija je dala nejednake rezultate.

Iako su neke istočnoevropske zemlje s većinskim pravoslavnim stanovništvom – Grčka, Bugarska i Rumunija – pristupile EU, jedine postjugoslovenske zemlje koje su se pridružile Uniji – Hrvatska i Slovenija – imaju većinsko katoličko stanovništvo, što je činjenica koja doprinosi kontraproduktivnom narativu. Kada su Nemačka i Vatikan na brzinu priznali Hrvatsku i Sloveniju 1991. i 1992, osnažili su osećaj onoga što je pokojni politički stručnjak Semjuel Hantington posledično nazvao „sukobom civilizacija“. Prema Hantingtonu, jugoslovenski ratovi se savršeno uklapaju u njegovu pojednostavljenu paradigmu sa zapadnjačkim hrišćanstvom – katoličanstvom i protestantizmom – na jednoj strani i sa ostalim evropskim religijama na drugoj.

I Hrvatska i Slovenija su zahtevale da se i „Zapadni Balkan 6“ – Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i Srbija – pridruže EU. Ali je napredak osujećen skupom bilateralnih političkih sporova između Zapadnog Balkana i zemalja EU, slično onome kada je Slovenija, koristeći članstvo u EU, privremeno blokirala pristupanje Hrvatske.

Štaviše, okolnosti u samoj EU – ekonomske krize i uspon ksenofobičnih političkih partija u poslednjih nekoliko godina – odložile su njenu politiku proširenja – pri čemu je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker saopštio 2014. da nijedna nova država-članica neće biti primljena pre 2019.

Istovremeno, demokratske norme i institucije postepeno slabe na Zapadnom Balkanu. Ostale zemlje s jakim uticajem u regionu, naročito Rusija, Turska i Mađarska, gde EU nije uspela da spreči tendenciju ka autoritarizmu pod vlašću premijera Viktora Orbana, nude zemljama Zapadnog Balkana da slede alternativne političke modele.

Razmotrimo odnos između Srbije i Rusije. Ruski predsednik Vladimir Putin je tokom posete Beogradu 2014. otišao toliko daleko da je rekao da „će Rusija, baš kao i u prošlosti, uvek u Srbiji videti našeg najbližeg saveznika.“ Pored svojih dugogodišnjih kulturoloških veza s Rusijom, Srbija zavisi od ruskih energetskih zaliha kao i od prava Rusije na veto kao stalne članice Saveta bezbednosti UN. Dok god Srbija bude bila u milosti Rusije, ona može da blokira Kosovo da se pridruži UN.

To objašnjava zašto se Srbija nije pridružila sankcijama EU Rusiji nakon njene aneksije Krima u martu 2014. Bosna i Makedonija su takođe odlučile da ne učestvuju u sankcijama EU, dok su članice NATO Albanija i Crna Gora odlučile da učestvuju.

Ipak, balkanske zemlje nisu čestice koje pasivno privlače magnetna polja oko njih. Srbija, na primer, nadahnuće pronalazi u zaostavštini maršala Tita, koji je bio predsednik Jugoslavije tokom većeg dela Hladnog rata. Daleko od toga da je bio najbliži saveznik Sovjetskog Saveza, Tito je bio jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih i odlično se pokazao u svađanju Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza.

Slično tome, Srbija je danas zvanično označena kao neutralna država. Ali blisko sarađuje s NATO preko njegovog Partnerstva za mir, dok je istovremeno domaćin vojnih vežbi s ruskom vojskom. Slično tome, iako predsednik Srbije Aleksandar Vučić tvrdi da je nepokolebljivo za evropske integracije, ne pokazuje spremnost da se distancira od Rusije.

Naravno, pored Rusije, priznanju Kosova se suprotstavlja i Kina. Kroz inicijativu „Pojas i put“ Kina je pokazala zube, investirajući milione dolara u infrastrukturne projekte u Srbiji i drugim delovima regiona. Jedna inicijativa jeste uspostavljanje brze pruge između Beograda i Budimpešte, što ima za cilj povezivanje grčke luke Pirej s Centralnom Evropom.

Evropska komisija trenutno istražuje vezu između Beograda i Budimpešte zbog mogućih kršenja pravila EU o tenderu. Istraga navodi na jedan skriveni trend – iako Kina ne štiti remetilačke ambicije Rusije, zbog njenih delovanja Zapadni Balkan možda može da preispita svoju motivaciju da se uklopi u institucionalni model EU i pravila koja idu s njim.

Uprkos tim izazovima, EU održava naklonjenost u odnosu na Zapadni Balkan. Izuzev Hrvatske, 74 odsto ukupne trgovine zemalja Zapadnog Balkana je sa EU, dok je samo šest odsto s Kinom, pet odsto s Rusijom i četiri odsto s Turskom. U tom kontekstu EU ne treba da dozvoli da aktuelni izazovi oslabe njenu celokupnu strategiju za proširenje. Prošlomesečni samit o Zapadnom Balkanu je bio pozitivan korak pod uslovom da zemlje koje žele da se pridruže EU ne gube iz vida da je potrebno sprovesti duboke reforme.

Evropskoj uniji ne smeju da manjkaju očekivanja koja bi Tesla u vezi s tim nesumnjivo imao. Svim Evropljanima treba pružiti priliku da učestvuju u evropskom projektu i profitiraju od svog potencijala za transformaciju. Upravo je to ono što ogroman deo stanovnika Balkana i dalje želi. Lideri EU ne mogu da garantuju da će proces pridruživanja bloku biti brz i lak. Ali samo oni mogu da omoguće da taj put bude vredan toga.

Autor je bio visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, generalni sekretar NATO i šef diplomatije Španije

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.