Šta je neophodno za evropsku bezbednost?

Time bi se izgubila jedna od glavnih strateških prednosti Evrope: njeno značajno vođstvo u tranziciji ka ekonomiji sa niskim emisijama štetnih gasova.

Ova prednost nije samo luksuz za mirnija vremena ili odvraćanje pažnje od potrage za bezbednošću i ekonomskom otpornošću. Na kraju krajeva, energija je u srcu evropskog bezbednosnog izazova.

Pokazalo se da je zavisnost od ruskog gasa kritična ranjivost 2022. godine, što je izazvalo ekonomske i političke šokove koji još uvek odjekuju.

Veći troškovi energije ograničili su fiskalni kapacitet mnogih država članica EU – a time i njihovu sposobnost da više ulažu u odbranu.

Tokom tri godine otkako je ruski predsednik Vladimir Putin započeo svoju invaziju na Ukrajinu u punom obimu, Evropa je napravila pozitivne korake u odvikavanju od ruskog gasa. Ali dok je tečni prirodni gas (LNG) od drugih dobavljača pružio kratkoročno olakšanje, on ne nudi trajnu energetsku sigurnost.

Niže temperature ove zime su ponovo podigle cene gasa, naglašavajući kontinuiranu ranjivost Evrope. Ulaganje u više LNG infrastrukture neće rešiti ovaj problem. Tržište LNG-a, koje je stalno podložno naglim zahlađenjima, prekidima u snabdevanju i povećanoj potražnji iz drugih regiona, inherentno je nestabilno.

Jedini put ka istinskoj energetskoj bezbednosti vodi kroz prelazak na čist, domaći energetski sistem zasnovan na obnovljivim izvorima energije, baterijama i srodnim tehnologijama. Takav sistem bi stabilizovao cene za domaćinstva i preduzeća, istovremeno izolujući Evropu od spoljnog pritiska.

Evropa je već napredovala na ovom frontu. Obnovljivi izvori energije su proizveli 47 odsto električne energije u Evropskoj uniji 2024. godine, nadmašivši fosilna goriva, koja su pala na 29 osto – njihov najniži udeo u istoriji.

Ali moramo zadržati ovaj zamah. Nijedna energetski intenzivna industrija – uključujući veštačku inteligenciju – ne može se nadati da će investirati i povećati se u Evropi ako ostane izložena nestabilnosti fosilnih goriva.

Evropska komisija se s pravom fokusira na jačanje čiste industrijske baze Evrope: dizajn i proizvodnju materijala i tehnologija koje će pokretati i ekonomsku konkurentnost i dekarbonizaciju.

Rad EU ka Sporazumu o čistoj industriji predstavlja šansu da se Evropa pozicionira kao globalni lider, a ne samo učesnik, u ekonomiji budućnosti.

Ali s obzirom na budžetska ograničenja, sva nova sredstva moraju biti mudro raspoređena. To znači naglašavanje novih čistih tehnologija kao što su baterije – tržište za koje se predviđa da će rasti za 30 odsto godišnje do 2030.

Dok Kina ima prednost sa svojim vertikalno integrisanim lancima snabdevanja baterijama i naprednom ekspertizom, Evropa još uvek ima šansu da se takmiči i uspostavi jaku poziciju. Zaista, Poljska je već drugi najveći svetski proizvođač litijum-jonskih baterija.

Evropska strategija mora da bude u skladu sa našim vrednostima. Sporazum o čistoj industriji biće test sposobnosti EU da osigura da nijedan region ili zajednica ne budu ostavljeni.

EU je u najboljem izdanju kada pomaže državama članicama da ojačaju socijalnu i regionalnu koheziju. Ima jake rezultate u upravljanju ekonomskom integracijom, ublažavanju negativnih strana globalizacije i podsticanju regionalnog razvoja putem alata kao što su kohezioni fondovi.

Sada mora da osmisli hrabru socijalnu politiku i politiku zapošljavanja (uključujući prekvalifikaciju) da bi stvorila visokokvalitetna radna mesta u svim regionima – posebno u onima sa industrijama koje intenzivno koriste ugljenik.

Ovo će zahtevati snažnu saradnju među državama članicama. Besplatna državna pomoć i industrijska politika za sve produbili bi regionalne podele. Prošlogodišnji Leta izveštaj o jedinstvenom tržištu EU predložio je da zemlje članice doprinose fiksnom procentu svoje državne pomoći u zajednički fond.

Doprinosi u rasponu od 5-15 odsto mogli bi da generišu 8,5-51 milijardu evra (8,9-54 milijarde dolara) godišnje, od čega bi neki deo mogao da bude dodeljen za čistu industrijalizaciju.

Smanjenje klimatskih ambicija Evrope u ime konkurentnosti bila bi teška greška. Kompanije širom kontinenta se bore da obezbede udeo na globalnom tržištu čiste tehnologije za koji se predviđa da će premašiti dva biliona dolara do 2035.

Zeleni dogovor EU ostaje centralni deo ove vizije, pružajući sigurnost preduzećima garantujući rastuće tržište za njihove proizvode.

Sadašnja promena kursa bi značajno zakomplikovala stvari, izbacila iz koloseka nebrojene poslovne modele i ostavila Evropu iza sebe. Stoga su neke evropske kompanije javno upozorile na povlačenje i mnoge druge, uključujući nekoliko izvršnih direktora sa kojima sam razgovarao, privatno izražavaju istu zabrinutost.

Okvir održivog finansiranja EU je važan deo njene strategije. Kao što je naglašeno u prošlogodišnjem Dragijevom izveštaju o konkurentnosti EU, evropski problem nije nedostatak kapitala, već neefikasnost u načinu na koji se njena obilna ušteda raspoređuje.

Investitorima su potrebna visokokvalitetna, pouzdana i uporediva korporativna otkrića, uključujući uvid u klimatske rizike. Okvir održivog finansiranja možda nije moderan, ali je od suštinskog značaja za pružanje ovih informacija.

Kako su nedavno upozorile grupe investitora koje upravljaju imovinom od oko 6,6 biliona evra,  svako značajno nazadovanje rizikuje da evropskim kompanijama uguši pristup finansijama. Hiljade preduzeća koja planiraju i ulažu u ekonomiju sa niskom emisijom ugljenika bi bile potkopane.

Jačanje evropske strateške autonomije ne zahteva izolaciju već međuzavisnost. Iako Zakon EU o ključnim sirovinama s pravom ima za cilj povećanje domaćeg rudarstva, prerade i recikliranja materijala neophodnih za zelenu tranziciju, Evropa će i dalje zavisiti od uvoza.

Umesto da juri iluziju potpune samodovoljnosti, EU bi trebalo da se fokusira na produbljivanje saradnje sa pouzdanim međunarodnim partnerima.

Bez obzira na razvoj događaja u Sjedinjenim Državama, mnoge zemlje i dalje veruju u zajednički rad na zajedničkim izazovima. Kao što tvrde Olivije Blanšar i Žan Pisani-Feri, EU, koja oličava multilateralizam, u dobroj je poziciji da sa partnerima koji imaju isto mišljenje organizuje efikasan kolektivni odgovor na klimatske promene i energetsku nesigurnost.

Obavezujući se na ambiciozni cilj smanjenja emisija do 2040. godine od 90 odsto, EU može biti primer i pregovarati o novim klimatskim sporazumima sa trećim zemljama kao što su Japan, Brazil, Kina i (eventualno) Indija.

Kina, posebno, ima ogroman udeo u izgradnji zelene ekonomije, ne samo zato što su joj potrebna izvozna tržišta za svoj ogroman proizvodni sektor čiste tehnologije.

Evropsko liderstvo u klimi nije teret, već strateški adut. Udvostručenje zelene tranzicije će pomoći da se obezbedi njena ekonomska prednost, ojača energetska bezbednost i ojača njen globalni položaj.

Izbor je jasan: možemo da vodimo sa samopouzdanjem ili rizikujemo da zaostanemo u svetu koji nas neće čekati.

Autor je bivši francuski ambasador pri Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, generalni je direktor Evropske klimatske fondacije i profesor na École Normale Supérieure.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org