Stari košmar u novom izdanju

Snažnije i jasnije nego ikada ranije od okončanja Hladnog rata, izbile su na videlo američko – evropske nesuglasice, na gotovo identičnoj matrici na kojoj je Evropa bila i pre 30 godina, uoči okončanja Hladnog rata.

U suštini, bila je to polemika o daljim pravcima razvoja evropske i zapadne bezbednosti. Francuski predsednik Makron je postavio njen okvir neposredno uoči obeležavanja godišnjice okončanja Velikog rata, rekavši da Evropa treba da ima svoju bezbednost kako bi se branila od Rusije, Kine i SAD. Tramp je ovo ocenio kao „uvredu“ i tražio da Francuska plati za članstvo u NATO.

Sve što se dešavalo u Parizu, manje – više, povezano je s Trampovom namerom da isključi SAD iz Sporazuma o raketama srednjeg dometa. Time je Evropa dovedena u poziciju duple pretnje: američkih namera da na njenom tlu ponovo instaliraju rakete i mogućnosti da se ponovo nađe na nišanu ruskih raketa.

Francuska je jedna od evropskih zemalja koja ima sklonost da istupa s velikim inicijativama koje se tiču ukupne evropske bezbednosti i koja je sačuvala snažnu tradiciju samostalnog strateškog mišljenja. Zbog toga, francuski predsednik je izabrao krupan povod i globalni auditorijum da plasira svoju filozofiju. I trenutak je podešen prema delimičnom slabljenju unutrašnjih Trampovih pozicija, nakon demokratskog preuzimanja kontrole u Predstavničkom domu.

Francuski domaćini, očigledno, želeli su da ove poruke ne padnu u senku bilo kakvog drugog senzacionalnog događaja, poput susreta i razgovora ruskog i američkog predsednika, pa su od Rusije i Amerike tražili da se već dogovoreni susret otkaže, a da bi bilo sigurno da njihov događaj neće ići u korist publiciteta trećih strana, razdvojili su dvojicu predsednika tokom ručka, iako je prvobitno bilo predviđeno da sede jedan do drugog.

Kada je pre skoro tri decenije, na kraju Hladnog rata, Francuska imala identične ideje i tražila stvaranje evropskog modela odbrane, cenu borbe za premoć između atlantskog i evropskog nadmetanja na monopol bezbednosti u Evropi, platio je Balkan. To bi balkanske zemlje trebalo ponovo da imaju u vidu, ukoliko ne žele da do beskonačnosti ponavljaju tragične lekcije.

Američki predsednik za sebe uporno ponavlja da je nacionalista i traži da ga zovu nacionalistom, ali nije mogao da izbegne da čuje kritiku svoje spoljne politike, koju je tačku po tačku, osmislio francuski predsednik. Nastup francuskog predsednika bio je gotovo nedvosmisleno antiamerički, odnosno antitrampovski.

Američkom predsedniku nije moglo da bude prijatno da po kišovitom danu sluša domaćina kako ga osuđuje tvrdnjama da je „patriotizam upravo suprotno od nacionalizma“ i poredi sa „starim demonima“ koji „isplivavaju na površinu“ i koji su spremni da „seju smrt i haos“, tim pre kada se zna da je Tramp 22. oktobra rekao: „Ja sam nacionalista. U redu? Ja sam nacionalista. Nacionalista. Koristite tu reč“.

Nedelju dana pre pariskog okupljanja, nemački ministar spoljnih poslova, Haiko Mas, tek što se vratio iz Vašingtona, ocenio je da američko napuštanje Sporazuma o raketama srednjeg dometa predstavlja „likvidaciju jednog od najvećih dostignuća u razoružanju“ i ponovnu opasnost od globalne trke u naoružanju. On je obećao da će Nemačka, zajedno sa evropskim saveznicima, tražiti očuvanje ovog sporazuma koji je postignut između sovjetskog lidera Gorbačova i američkog predsednika Regana 7. decembra 1987. čime je postavio osnove za nemačko razilaženje sa SAD u ovoj stvari.

To je potvrdila i kancelarka Angela Merkel pre dva dana, kada su konture američko – evropskih sukoba već definisane Makronovim govorom ispred Trijumfalne kapije. Tramp je, zbog toga, uperio prst u Nemačku, kada je, odlazeći iz Pariza, podviknuo Francuzima da „uče nemački“, insinuirajući da ono što je čuo na francuskom, potiče iz Berlina.

Rusija, naravno, podržava evropsko osamostaljivanje. Ruski predsednik Putin izjasnio se u Parizu u korist evropskog prava na svoju odbranu. Ruski ambasador u EU, Vladimir Čižov, tri dana pre Pariza, gotovo je zapretio da Evropa „treba da zauzme odlučan stav u korist očuvanja Sporazuma o raketama srednjeg dometa“, jer će, inače, da se „suoči s košmarima“ koji su je potresali nekoliko decenija ranije.

Evropska pozicija, mora se reći, nije snažna, jer Tramp pokazuje malo sklonosti da sasluša njene želje. Slična stvar desila se nedavno, prilikom američkog napuštanja sporazuma sa Iranom. Odluka o sudbini sporazuma o raketama, reklo bi se, već je doneta u Vašingtonu. To nije stvar koja je nepoznata evropskim liderima. Sada je u toku preventivna borba protiv ponovnog razmeštanja raketa na evropskom tlu.

Za razliku od vremena Hladnog rata, SAD sada imaju alternative za razmeštanje raketa u Evropi. Tada je krajnja granica NATO na istoku bila Zapadna Nemačka, a danas su to Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka, Rumunija, Crna Gora, Makedonija. Amerikanci će s njima mnogo lakše da se dogovore nego s Berlinom.

Izlazak Vašingtona iz Sporazuma omogućava, recimo, Ukrajini da razvije i razmesti na svojoj teritoriji američke rakete za koje će za dostizanje ruskih ciljeva biti potrebno mnogo kraće vreme od sedam minuta, koliko je trebalo „peršinzima“ da iz Zapadne Nemačke stignu do sovjetskih ciljeva.

Američko napuštanje sporazuma samo će pojačati tendenciju da se na ruskim granicama stvaraju „rusofobske“ države koje mogu „rusku agresiju“ da koriste kao izgovor za svoje naoružavanje. A sve to dovešće do odgovora Moskve, koji, najverovatnije, neće biti ograničen samo na ove zemlje, nego i na mnogo širi evropski prostor.