Stiven Roač: Američka kinofobija - jedino čega se moramo plašiti jeste sam strah 1Foto: Beta/CHINA GLOBAL TELEVISION NETWORK CORPORATION

Aktuelni talas antikineskog raspoloženja u Sjedinjenim Državama se gradi godinama. Počelo je početkom 2000-ih, kada su američki kreatori politike prvi put izneli zabrinutost po nacionalnom bezbednošću u vezi sa Huawei.

Kineski nacionalni šampion u tehnologiji, lider na tržištu u razvoju nove 5G telekomunikacione opreme, optužen je za postavljanje digitalnih ‘backdoor’ koji bi mogli omogućiti kinesku špijunažu i sajber-napade. Sankcije koje su predvodile SAD tokom 2018/2019 zaustavile su Huawei.

Ali Huawei je bio samo početak. SAD su od tada prešle u potpunu epidemiju kinofobije – jake reči koju ne koristim olako. Oksfordski rečnik engleskog jezika definiše fobiju kao „ekstremni ili iracionalni strah ili strah koji izaziva određeni predmet ili okolnost“.

Zaista, izgleda da se pretnje iz Kine sada pojavljuju svuda. Američka vlada je uvela kontrolu izvoza kako bi Kini prekinula pristup naprednim poluprovodnicima – deo njenih zajedničkih napora da zaustavi ambicije ove zemlje u vezi sa veštačkom inteligencijom.

Ministarstvo pravde je upravo optužilo kinesku hakersku grupu koju sponzoriše država zbog navodnog ciljanja na kritičnu američku infrastrukturu. Mnogo je napravljeno i od navodnih rizika kineskih električnih vozila (EV), građevinskih i dizalica za utovar, a sada i TikTok-a.

Stiven Roač: Američka kinofobija - jedino čega se moramo plašiti jeste sam strah 2
Foto: Project Syndicate

Niti su strahovi ograničeni na tehnologiju. Pre nekoliko godina pisao sam o američkom poremećaju trgovinskog deficita, pri čemu je američka vlada pogrešno dijagnostikovala multilateralni problem – trgovinski deficit sa više od 100 zemalja – kao bilateralni problem i kaznila Kinu carinama.

Drugi su upozorili da su preuveličane tvrdnje Vašingtona o kineskoj vojnoj pretnji, povremeno, graničile sa histerijom dok rastu tenzije u Južnom kineskom moru i Tajvanskom moreuzu.

Naravno, sve ovo je samo pola priče. Kina je podjednako kriva za sopstvenu vrstu „amerifobije“ – demoniziranje SAD zbog optužbi za kinesku ekonomsku špijunažu, nepoštene trgovinske prakse i kršenje ljudskih prava.

Obe fobije su povezane sa obiljem lažnih narativa kojima se bavim u svojoj najnovijoj knjizi, „Slučajni sukob“ (Accidental conflict). Bez obzira na ovu igru okrivljavanja zub za zub, moja poenta je sada drugačija: postoji dobar razlog za zabrinutost da će sve virulentniji soj ove fobije izmaći kontroli u SAD.

Još od maltretiranja ‘crvenih’ ranih 1950-ih Amerika nije toliko ocrnila neku stranu silu. Tada je dvosmerni kongresni pristup, predvođen američkim senatorom Džozefom Makartijem iz Viskonsina i Komitetom za neameričke aktivnosti Predstavničkog doma (HUAC), predvodio napad na navodne simpatizere komunista pod maskom zaštite Amerikanaca od sovjetske špijunaže i uticaja.

Danas je još jedan političar iz Viskonsina, predstavnik Majk Galager, predvodio optužbu kao predsedavajući Komisije za izbor Predstavničkog doma za Komunističku partiju Kine, koja je, u jezivoj paraleli sa mračnim danima HUAC-a, iznela niz nepotkrepljenih optužbi protiv Kine.

Dok će se Galager povući iz Kongresa u aprilu, njegovo nasleđe će živeti, ne samo kao ko-sponzor zakona koji bi mogao da dovede do potpune zabrane TikToka, već i kao vođa kongresnih napora koji su bacili dugu senku na oni koji podržavaju skoro svaki oblik angažovanja sa Kinom.

Litanija američkih navoda je manifestacija nedokazanih strahova umotanih u neprobojni plašt nacionalne bezbednosti. Ipak, ni u jednom od ovih slučajeva nema „pištolja koji se puši“. Umesto toga, sve se radi o posrednim dokazima o sve agresivnijoj Kini. Na delu je nepogrešiva dvostranačka politizacija deduktivnog zaključivanja.

Na primer, američka sekretarka za trgovinu Đina Raimondo, vodeća demokratkinja, traži od nas da „zamislimo“ šta bi se moglo desiti ako bi kineska električna vozila bila naoružaju američke autoputeve.

Direktor FBI Kristofer Vrej, imenovan za vreme Donalda Trampa i član konzervativnog federalističkog društva, upozorava da bi kineski malwer mogao da onesposobi kritičnu američku infrastrukturu „ako ili kada Kina odluči da je došlo vreme za napad“.

A bivši američki kontraobaveštajni oficir uporedio je senzore u kranovima kineske proizvodnje sa trojanskim konjem. Postoji mnogo „šta ako“ i mitskih paralela, ali nema čvrstih dokaza o nameri ili radnji koja se može proveriti.

Šta je to u Kini što je izazvalo ovu žestoku reakciju SAD? U „Slučajnom sukobu“, naglasio sam da su SAD dugo bile netolerantne prema konkurentskim ideologijama i alternativnim sistemima upravljanja.

Tvrdnja o „američkoj izuzetnosti“ nas naizgled primorava da nametnemo svoje stavove i vrednosti drugima. To je bilo tačno u Hladnom ratu, a tako je i danas.

Takođe sam tvrdio da preterani strah od Kine prikladno maskira mnoge probleme koje Amerika sama sebi izaziva. Bilateralni trgovinski deficiti možda odražavaju nepoštene trgovinske prakse pojedinih zemalja – Kine danas, Japana pre 35 godina – ali široki multilateralni trgovinski deficiti potiču više od hroničnih budžetskih deficita SAD koji dovode do nedostatka domaće štednje.

Slično, tehnološka pretnja nije samo rezultat navodne kineske krađe intelektualne svojine SAD, to takođe predstavlja, kao što sam naglasio u „Slučajnom sukobu“, nedovoljno ulaganje Amerike u istraživanje i razvoj i nedostatke u visokom obrazovanju zasnovanom na STEM.

Umesto da se dugo, pažljivo pogledaju u ogledalo, politički je korisno da američki političari okrive Kinu.

Kako se kinofobija hrani sama sobom, strah počinje da poprima auru činjenica, a opasnosti od slučajnog sukoba sa Kinom se pojačavaju. Delujući na ove zabrinutosti, Amerika rizikuje da podstakne sam ishod koji želi da odvrati. Strahovi od kineske agresije na Tajvanu su primer za to.

SAD mogu i moraju bolje. Umesto da opravdavaju eksces kinofobije kao opravdanu reakciju na pretnju Kine, američki lideri treba da više razmišljaju o tome da budu odrasli u prostoriji. Globalno liderstvo ne zahteva ništa manje.

U svom prvom inauguracionom obraćanju 1933. godine, američki predsednik Frenklin Ruzvelt je podvukao krajnji rizik od ove opasne patologije nezaboravnom rečenicom: „Jedino čega se moramo plašiti je sam strah“. Usred današnjeg kinofobičnog ludila, ta poruka je vredna pamćenja.

 

Autor je član fakulteta na Univerzitetu Jejl i bivši predsednik Morgan Stanley Asia. Autor je više knjiga, od kojih je poslednja „Slučajni sukobi: Amerika, Kina i okršaj lažnih narativa“ (Univerzitet Jejl, 2022)

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari