Stručnjak za špijunažu: Zašto bi iko trebalo da EU shvati ozbiljno?

Sve se može desiti, od iznenadnog odlaska sa sastanka do predaje. Ali pobednici i gubitnici su već jasni, ukazuje Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Pre svega, Komunistička partija Kine – nije pozvana, ali je svima na pameti. Donosiocima odluka u Pekingu nije se dopao nepromišljeni ilegalni rat Rusije, ali im se još manje dopala ideja da ga ona izgubi. Zato je KPK pomogla Putinovom režimu da nastavi da se bori. Takođe je kočila njegovo zveckanje nuklearnim oružjem.

KPK je ne samo uspostavila nepokolebljivu dominaciju u kinesko-ruskim odnosima. Kina je sada ima veliki politički uticaj širom evroazijskog kopna na način koji bi bio nezamisliv pre samo deset godina – nagoveštaj uticaja koji će KPK ostvariti i na drugim kontinentima.

Drugo, decenijski status parije Kremlja je završen. Daleko od toga da bude uhapšen zbog otmice dece i drugih zločina koji proizilaze iz njegovog ubilačkog rata protiv Ukrajine, ruski lider će biti tretiran kao VIP osoba kada sleti na američko tlo.

Gotovo smo se vratili u eru „resetovanja“, kada je predsednik Barak Obama vodio navodno liberalnog novog ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva u njegov omiljeni restoran čizburgera.

Sve zapadne zemlje su sada manje bezbedne. Multilateralne organizacije koje navodno garantuju njihovu bezbednost pokazale su se kao nemoćne i nebitne.

Jasno je da su samo velike države važne (zajedno sa šačicom izuzetno sposobnih šaptača Trampa, poput finskog predsednika Aleksandra Stuba).

Zašto bi iko trebalo da shvati Evropsku uniju ozbiljno? Ili, štaviše, NATO?

Ukrajina možda izbegne formalno rasparčavanje na samitu, ali činjenica da se uopšte govori o „razmeni teritorija“ – okupirane za neokupiranu – ističe neuspeh tih arogantnih institucija u njihovim blistavim sedištima u Briselu.

Još jedan veliki gubitnik je međunarodno pravo, a posebno Sporazum o neširenju nuklearnog oružja.

Budimpeštanski memorandum iz 1994. godine trebalo je da označi veliki korak ka oslobađanju sveta od nuklearnog oružja. Neuspeh SAD, Velike Britanije, Francuske i Kine da pozovu Rusiju na odgovornost za njegovo kršenje čini sporazum ne samo beskorisnim, već i štetnim.

Zašto bi bilo koja zemlja sada pristala da se odrekne nuklearnog oružja u zamenu za obećanja? Zašto bi bilo koja zemlja koja se plaši nuklearne ucene oklevala da dobije ovo oružje za sebe? Ovo nije način da se obeleži 80. godišnjica Hirošime i Nagasakija.

Ono što ostaje su detalji. Kako će se borbe završiti, i gde, i sa kakvim praćenjem, sprovođenjem ili garancijama?
Možda to nećemo saznati na Aljasci ove nedelje, ali već bi trebalo da postavljamo mnogo veća pitanja. Gde i kada će rat ponovo početi? I šta ćemo učiniti povodom toga?

Zapad je imao mnogo šansi, još od ranih 1990-ih, da se suprotstavi Rusiji, sve u vremenima kada je transatlantsko jedinstvo bilo daleko jače nego sada. Nismo uspeli.

Ne zato što je neko učinio da ne uspemo, već zato što nam je bilo dosadno, što smo bili umorni i uplašeni. Imali smo šansu da se suprotstavimo Rusiji sa jakom, ujedinjenom Ukrajinom na našoj strani. Ni u tome nismo uspeli.

Nismo bili spremni da damo Ukrajincima oružje i novac koji su im bili potrebni kada su imali šansu za pobedu i da rizikujemo da poražena Rusija propadne ili napadne.

Prvo, pretnja je bila previše nejasna i udaljena. Onda je bila previše ozbiljna. Oni koji su na Zapadu donosili političke odluke bili su podeljeni i samoživi.

Evropskim liderima se možda neće svideti najnovija intervencija predsednika Trampa. Ali gde je bila njihova?