„Studenti nisu samo do kraja ogolili Vučićev režim, nego i izbrisali opoziciju“: Đurđić za Index

Šestomesečna pobuna naroda zaokružena je inicijativom sa novosadskog univerziteta da se akademska zajednica organizuje i nastupi na predstojećim izborima, kao i početkom komunikacije između Vlade Srbije i rektorskog kolegijuma.

Ideja da se izađe na izbore je direktna posledica neispunjavanja većine sadržaja studentskih zahteva, permanentne medijske satanizacije studenata i njihovih profesora, kao i osnovane sumnje na korišćenje zabranjenog zvučnog oružja od 15.marta, čiju su upotrebu predstavnici evropskih institucija proteklih dana, u dva navrata, implicitno potvrdili.

Takođe, oni koji pre 35 godina nisu mogli da žive sa autonomijama Vojvodine i Kosmeta, otvoreno najavljuju obračun sa autonomijama pravosuđa i Univerziteta. Iako svakodnevno prozivaju policiju i pravosuđe zbog „preblagog postupanja prema teroristima blokaderima“ potpuno je jasno da tužilaštva ali i deo sudova „ igraju kako gazda svira“.

Ključni slučaj „Nadstrešnica“ vodi se na tako katastrofalan način da je advokat Vladimir Gajić, inače predsednik Narodne stranke, podneo pritužbu Evropskom udruženju tužilaca, ukazujući da je slučaj trpeo nedopustiva kašnjenja u postupanju, protivzakonite radnje u uslovima namerno stvorene konfuzije, kao i negativne posledice raspoređivanja istog predmeta na tri novosadska i beogradska tužilaštva.

On osnovano sumnja da se radi o pokušaju izbegavanja suštine zločina i stvaranju košmarne kontroverze nadležnosti, u procesu čiji je cilj pre da zaštiti nego da kazni odgovorne za tragediju. Ingeniozniji politički analitičari procenjuju da je režimski napad na pravosuđe izraz potrebe da se odvrati posmatračka javnost od skandaloznoznog ponašanja tužilaštava.

S druge strane, niko od privedenih i navodno uhapšenih Vučićevih lojalista od novembra meseca nije bar prvostepeno osuđen iako su dela, počinioci i svedoci jasni i dostupni. O tome da je jednoj važnoj svedokinji, studentkinji iz Crne Gore koja se školuje u Beogradu zabranjen ulazak u Srbiju, dok se identifikovani siledžija kreće slobodno i u obezbeđenju predsednika na mitinzima, da i ne govorimo.

U najavi izlaska na izbore studenti su naglasili da će se jasno i oštro distancirati od zatečene opozicije koja je potrošila sve svoje kredite kod građana ne uspevajući da ostvari bilo koji od deklarisanih ciljeva političke borbe. Za razliku od devedesetih kada je omladina, organizovana u Otpor, naivno prepustila opoziciji rezultate svoje borbe, ova generacija mladih ne misli da ponovi tu fatalnu grešku.

Sticajem neobičnih okolnosti studentski pokret je delegitimizovao i u biračkom telu „počistio“ pre svega parlamentarnu opoziciju, uz procene analitičara da ona, već u ovom momentu, teško da bi mogla preći izborni cenzus.

Naravno da se postavlja pitanje kakva nas demokratija čeka bez ključnog učešća političkih stranaka u političkom životu? Izgleda da su predstojeći izbori, ma kada bili održani, iz ugla pobunjenika viđeni kao „nulti“ izbori, oko kojih bi i pre i posle trebali da budu stvoreni uslovi za normalne izbore, nakon njih, na kojima bi, kako Bog zapoveda, učestvovale ideološki i programski profilisane političke stranke.

Od opozicije se očekuje da se uzdrži od nultih izbora i logistički podrži snagu koja treba da joj stvori uslove za buduće regularne izbore. Čini se da su to prvi razumeli pokreti Gorana Ješića i Sava Manojlovića. U tom kontekstu, koji podrazumeva stvaranje regularnog društvenog ambijenta, izuzetno je važno vraćanje izbora Saveta REM-a, kao regulatnornog medijskog tela, na početak procesa.

Zato se ovo postignuće, izboksovano blokadom RTS, uz ranije obaranje Vlade Miloša Vučevića, može smatrati najvećom konkretnom pobedom studenata i građana u borbi protiv režima. Ono što najviše zbunjuje javnost jeste odnos predsednika i njegovih medija prema direktnim stranim investicijama koje je Srbija dobila zahvaljujući domaćim izdajnicima.

Iako je potpuno jasno da je vrtoglava carinska politika Trampa, od inauguracije u januara dovela do opšteg pada i uzdržavanja od investicija, Vučić je za pad ulaganja optužio studente blokadere, iako nijedna proizvodna firma zbog njih u međuvremenu nije prestala da radi?! Pritom je ustvrdio da je iz inostranstva u „Obojenu revoluciju“ uloženo tri milijarde evra!

Sarkastični cinici su odmah naručili novi gem komnentarišući da bi predsednik trebao biti srećan i zahvalan studentima što su obezbedili Srbiji najveću direktnu investiciju do sada“. 3.000.000.000 eura !! Doduše ne u železare, litijum ili puteve, već u projekat „Obojene revolucije“.

Ali, projekat je projekat, investicija je svaka dobrodošla, daj šta daš, pare su pare, poklonu se u zube ne gleda. Preteći će, nadajmo se, i nešto da se sponzoriše i njegov obećani bestseler radnog naslova „Kako sam pobedio obojenu revoluciju.“

Pa onda prevodi na ruski, kineski, severno-korejski, iranski, mađarski, turski, slovački… Milionski tiraži. Košta to. Treba pomoći čoveku, izaći u susret. Takođe je čudno što režimski mediji stalno ponavljaju pitanje: odakle blokaderima pare da sve to organizuju? Ako baš i nisu poverovali u one tri milijarde zapadne, mogli bi bar da prihvate predsednikovo stalno podsećanje da se u Srbiji živi bolje nego ikada! Ima se, može se.

Aj, zajebavanje na stranu: divna je vest da protivnici režima u Srbiji po prvi put nemaju podršku ni sa Zapada ni sa Istoka. Nenadjebivo dobro osećanje!

U šestomesečnom sučeljavanju dve grupe studenata, još jedan parametar – kao fenomen nemoći i inferiornosti – obeležio je odnos studenata u protestu i onih koji žele da uče. Ovi drugi su, uvek bili „drugi“, dakle jadni i nedostojni pokušaji kopiranja prvih.

Danas kada smo poplavljeni bedastoćama „porno-kosovskog ciklusa“, koktelima estrade, realitija, režima i crkve, setimo se epske narodne pesme „Uroš i Mrnjavčevići“ iz pretkosovskog ciklusa. Parafrazirajući tek jedan od njenih stihova lako ćemo potvrditi kako i danas stoje stvari u Srbiji. U prevodu na sound postvučićevskog ciklusa to bi moglo da glasi: „Što Srbiji do koljena beše, Ćacilendu po zemlji se vuče.“