„Tela neće biti pronađena – tajga će sve sakriti“: Kako je ruski poslanik stvorio najbrutalniju organizovanu kriminalnu grupu u Sibiru

„Bratski“ su se hladnokrvno obračunali sa svakim ko im je stao na put i ometao zaštitu posla. Kolovođa OPS Moljak dobio je 25 godina zatvora za sedam dokazanih ubistava i jedan pokušaj, ali je moguće da za sva njegova krivična dela nisu saznali sudu. Igor Nadeždin, dopisnik Lenta.ru, proučavao je istoriju Bratske grupe.

Naučnici kažu da osoba ne može odmah da posedi – navodno je to nemoguće. Ali primer Vladimira Žukova, stanovnika sibirskog Tajšeta, člana jedne od lokalnih bandi, govori drugačije. „Bratski“ ga je oteo u noći sa 7. na 8. decembar 2002. zajedno sa drugovima. Oteti su mučeni i ubijani četiri sata jedan pred drugim. Na dan otmice, Vladimir Žukov je imao tamno smeđu kosu, a kada je njegovo telo pronađeno, bio je potpuno sed.

U kriminalnoj istoriji Rusije postoje dve grupe koje se zovu Bratsk OPS, što često stvara zabunu. Prvi je OPS „lopova po zakonu“ (što je ruski izraz za grupu lopova koja pljačka po posebnim pravilima) Tjurika, koji je formiran krajem 80-ih i početkom 90-ih.

Ova banda je u to vreme stekla snagu na tradicionalnom reketiranju i iznudi, kao i na podršci osuđenima na izdržavanju kazne u Burjatiji i Irkutsku. Njen prvi vođa bio je „lopov po zakonu“ Aleksandar Moisejev (Masja), kumče čuvenog Vjačeslava Ivankova poznatog kao Japanac.

Moisejev je dignut u vazduh 10. juna 1991. godine u Bratsku, i tada je na čelo OPS-a došao Tjurik, mlad i talentovan autoritet koji se pridržavao tradicionalnih koncepata. Tjurik je objavio rat kavkaskim bandama, i za kratko vreme očistio region od njih, a zatim preuzeo kontrolu nad fabrikom aluminijuma Bratsk.

Za ova dostignuća 1993. godine dobio je titulu „lopova po zakonu“, a među njegovim „kumovima“ bile su prve ličnosti ruskih zločinaca Vjačeslava Ivankova Japanca, Zaharija Kalašova (Šakro Mladoj) i Aslana Usojana (Ded Hasan), koji je bio u Istražnom komitetu Rusije (TFR) i nazvan je vođom podzemlja zemlje.

Sada je Tjurik ugledni biznismen i filantrop, kome ruske agencije za sprovođenje zakona nemaju pritužbi.

Ministarstvo finansija SAD je 2017. godine uvelo lične sankcije Tjuriku zbog umešanosti u pranje novca i aktivnosti kriminalnih grupa. A agencije za provođenje zakona Španije su stavile Tjurika na međunarodnu poternicu, jer ga smatraju vođom međunarodne kriminalne grupe „Bratski krug“ i optužen je za umešanost u mnoga ubistva.

Međutim, Rusija je odbila da ga izruči na zahtev španskog tužilaštva kao državljanina Ruske Federacije.

Danas Tjurik stalno boravi u inostranstvu, pojavljuje se u Rusiji samo kada je to potrebno. Istovremeno, on i njegovi saradnici i dalje aktivno utiču na zločinački svet Bajkalskog regiona i cele Rusije. Do sada nijedna grupa u Irkutsku ne može da radi bez njegovog ličnog pristanka, a deo prihoda od kriminala i dalje ide u zajednički fond Tjurik.

Nedavno, tokom suđenja organizatorima tržišta seksualnih usluga u Irkutsku, izneti su dokazi da je Tjurik zabranio banditima da diraju glavnog makroa grada Alekseja Lenivceva (Kos).

Tjurikova organizovana kriminalna grupa smatra se lopovskom organizacijom koja se pridržava „koncepta“ i izuzetno je oprezna: nikom od njenih članova još nije suđeno po članu 210.1 Krivičnog zakona Ruske Federacije „protiv krađe“ („Zanimanje najvišeg položaja u krivičnoj hijerarhiji“). Druga organizovana kriminalna grupa, čije članove nazivaju i „bratskim“, nastala je u Irkutsku krajem 90-ih.

Okosnicu ove grupe činili su mladi neosuđivani sportisti. Njihov vođa bio je Vadim Moljakov, zamenik gradske dume, predsednik džudo federacije, uticajni trgovac drvetom i, istovremeno, blizak prijatelj Tjurika, njegovog partnera u kriminalnom poslu.

„Tjurik je dao grad Tajšet i okolne teritorije svom bliskom Moljaku. On je, na osnovu svog grupisanja, stvorio moćni OPS, koji je vremenom počeo da se zove i Bratsk“ rekao je izvor Lente iz agencije za sprovođenje zakona.

Moć bandi

Krajem 1990-ih, šef kriminala Dmitrij Šimko, zvani Difenhidramin, brinuo je o Tajšetu. Zatim su ovaj grad između sebe podelile tri grupe. Prvi – „Dimedrol“ ili „plavi“ – pristalice tradicionalnih koncepata lopova.

Druga je grupa Eduarda Larikova, koja je uključivala džokere. Nazvana je „bultiki“ – s jedne strane, zbog snažne građe boraca, a s druge strane, zato što su neki od vođa organizovane kriminalne grupe uzgajali borbene pse (uglavnom bul terijere), i dobro su zarađivali na tome.

Konačno, treća banda Tajšeta bila je „Safarov“, nazvana po vođi Timuru Safarovu.

Upravo se ova banda smatrala najbrojnijom i najmoćnijom – njen vođa Safarov dobijao je značajan deo prihoda od legalnog poslovanja i smatran je velikim trgovcem drvetom. Pored toga, uživao je podršku u kriminalnim krugovima Krasnojarska, gde je u to vreme Anatolij Bikov vodi glavnu reč u ilegalnim poslovima.

Vođe grupa Tajšeta živele su mirno, komunicirali jedni s drugima i čak se družili – u malom gradu bilo je dovoljno prostora za sve. Ipak, ne može se reći da je situacija u Tajšetu bila mirna: mnogi građani su se suprotstavljali kriminalu i sukobljavali se sa banditima, pa su članovi organizovane kriminalne grupe imali dovoljno mračnih dela.

Na primer, 1998. godine, na zahtev vođe Bultik Larikova, Safarovci su spalili privatnu kuću: ubijena je žena i 12-godišnja devojčica. Posle 20 godina uspeli su da privedu počinioce – dvojica su u vreme zločina bila mlađa od 18 godina.

Ispostavilo se da su u spaljenoj kući živeli Romi koji su prodavali drogu, a odbili su da plate banditima.

Dosta je bilo takvih masakra u Tajšetu. Ali stepen nasilja u gradu naglo je porastao krajem 90-ih – početkom 2000-ih, kada se za njega zainteresovao Moljak, vođa OPS-a Bratsk. Od vođa tri lokalne grupe, samo je Difenhidramin odmah počeo da sarađuje sa njima.

„Prema operativnim podacima, Moljak je prvenstveno bio zainteresovan za šumu oko Taišeta: smatrao je perspektivnim mestom za razvoj legalnog poslovanja. Moljak je dobio Tjurikovu saglasnost da kontroliše to područje. Ima razloga da se veruje da je Tjurik dao komandu Dimedrolu da se ne meša u „bratske“. U svakom slučaju, Difenhidramin ih je odmah prepoznao“, rekao je izvor portala Lenta.

Idemo da ga uhvatimo

Pojavom „bratskog“ u Tajšetu počeo je pravi zločinački rat., Moljak je zauzeo grad a, neposredno pre toga preuzeo je kontrolu nad Železnogorskom-Ilimskim, potčinio je lokalnog kriminalnog bosa Igora Abanina (Bašn), a zatim je svojim rukama likvidirao sve konkurente.

Nakon toga, Moljak je počeo sam da prima prihode od svih legalnih i ilegalnih poslova u gradu. A krajem 1999. uhvatio se u koštac sa celim gradom Tajšetom: tamo je poslao veliku grupu militanata i ekonomista – aktivnih učesnika Bratsk OPS. „Grupu za hvatanje“ predvodio je Nikolaj Sultanov (Kolja Sultan), autoritativan i čvrst vođa.

„Bratsk se odlikovao dobrom sportskom obukom i odsustvom kaznenog dosijea. Ali među banditima, koji su u proseku imali 30 godina, isticali su se i stručnjaci u svojoj oblasti“, kaže potpukovnik pravde u penziji, bivši istražitelj za posebno važne slučajeve Istražnog komiteta Irkutske oblasti u Irkutskoj oblasti, Pavel Gojnik. , koji je istraživao slučaj Bratski, u intervjuu za Lenta.ru OPS.

„Na primer, Valerij Zadneprovski (Zubati) je bio dobro upućen u vatreno oružje i tehnička sredstva za uklanjanje informacija. Bio je strateški borac. Prema podacima dobijenim tokom istrage, Zubati je razvio većinu „bratskih“ planova u Tajšetu i ne samo“ rekao je potpukovnik pravde u penziji Pavel Gojnik.

Prema Gojnikovim rečima, Zubati je u Irkutsku oblast došao iz Kazahstana, pa iz niza razloga istražitelji nikada nisu uspeli da dođu do njegovog detaljnog opisa iz njegove domovine – ali se zna da je u Rusiju stigao kao obučena osoba. Među „bratskim“ isticao se i Sergej Pričin, koji je savršeno pucao iz svih vrsta vatrenog oružja.

Sportisti iz grupa Tajšeta ubrzo su se pridružili gostujućim militantima iz Bratsk OPS-a. Tako je do početka 2000. godine formirana militantna grupa Tajšet, koju su, prema istrazi, predvodili Moljak, Dimedrol i Kolja Sultan. Lako su mogli da preuzmu kontrolu nad lokalnim trgovcima. Ali pokušaji „bratskih“ da preuzmu lokalni posao sa drvetom bili su neuspešni: očajnički im se odupirao zločinački autoritet Timur Safarov.

„Postavilo se pitanje: ko bi prvi ubio?“

Tih godina u Tajšetu praktično nije bilo mobilne komunikacije: građani su koristili obične fiksne telefone. „Braća“ su to odmah iskoristila: Zubati je sa sobom doneo veliki broj telefonskih „bubica“ i postavio ih na ulice, u razvodne kutije gradskih telefonskih sistema.

Organizovano je danonoćno dežurstvo: „bratski“ ljudi su danima sedeli u automobilima u blizini mesta stanovanja članova grupe Timura Safarova i snimali sve njihove telefonske razgovore. Safarov je u tom trenutku bio najautoritativniji biznismen u Tajšetu, koji je imao ogroman administrativni resurs na nivou gradskog rukovodstva.

Pored toga, pod njegovom kontrolom su bila dva najveća preduzeća drvne industrije – Krasnojarsk i Tajšet. Naravno, Dimedrol, koji je bio prijatelj sa šefovima lokalnih agencija za sprovođenje zakona, mogao je ozbiljno da ugrozi Safarova, ali je mnogo izgubio u uticaju na lokalnu ekonomiju.

Istovremeno, Safarov je oštro odgovorio na prve pokušaje Moljaka i Dimedrola da mu oduzmu posao. „Braća” su iz prisluškivanja telefonskih razgovora saznala da je Safarov u jesen 2000. godine počeo da planira likvidaciju njihovih lidera.

„Postavilo se pitanje: ko bi prvi ubio? „Bratstvo” je moralo da se pažljivo pripremi da se na njih ne bi pomislilo i da Dimedrol ne bi pao pod sumnju. Tada je Zubati ponudio da likvidira Safarova u Irkutsku, gde je imao svoj stan“, rekao je potpukovnik pravde u penziji Pavel Gojnik.

Trojica pripadnika OPS Bratsk – Dmitrij Korenevski (Koreš), Pričin i Pukaš – pokušali su nekoliko puta da prate Safarova, ali on je uspeo da se sakrije od njih svaki put kada je njegov voz stigao u Irkutsk, tako da banditi nisu mogli da utvrde adresu njegovog prebivališta. A u decembru 2000. Zubati im je naredio da isključe nadzor: razvio je novi plan.

„U to vreme, Safarov je često putovao u selo Čunski, gde je postojala pretovarna baza za drvnu industriju. Novi plan je zahtevao njegovu otmicu. Posle toga je trebalo da nestane bez traga. Zubatijeva ideja je bila jednostavna: Safarovljevo telo neće biti pronađeno – tajga će sve sakriti“, rekao je Pavel Gojnik.

Lov na biznismena

Za zločin je „brat“ kupio automobil UAZ u Irkutsku, a zatim ga odvezao u Tajšet, gde su na krovu jedne od farmi postavljeni farovi, a na vratima zalepljen natpis „Policija“. Izvođači, Korenevski, Pričin i Pukas – obučeni su u uniforme boraca OMON-a. Imali su makete pušaka kalašnjikova i palice saobraćajnog policajca.

Na autoputu su banditi postavili zasedu: jedan od učesnika je pazio na Volgu, koju je vozio Safarov (u to vreme veoma redak i moderan automobil u Irkutskoj oblasti).

Tokom januara, „bratski“ je nekoliko puta izlazio na presretanje, ali bezuspešno: planirana putovanja (za njih su banditi znali iz slušanih telefonskih razgovora) Safarov je ili odlagao ili otkazao. Istovremeno, Korenjevskom, Pričinu i Pukasu je bilo rizično da se dugo pretvaraju da su policajci.

Početkom februara, Safarov je otišao na dugo poslovno putovanje u Moskvu. Prema operativnim podacima, tokom njega je konačno morao da se dogovori oko eliminacije Moljaka i Dimedrola.

Bilo je nemoguće povući dalje: pljunuvši na zaveru, „bratski“ je odlučio da otvoreno „okrivi“ Safarova

Jedan od razbojnika ga je pozvao kući, predstavio se kao vozač svog KamAZ-a i rekao da želi da se zaposli. Žena Safarova ponudila je da dođe 6. marta – tog dana je njen muž trebalo da se vrati u Tajšet.

„To je bio kontrolni udarac“

Pripremajući se za zločin, „bratstvo“ je kupilo staru tojotu karinu sa volanom na desnoj strani, dve podstavljene jakne, dva para filcanih čizama, jorgane, pamučne pantalone, građevinske rukavice i rolnu krovnog materijala. Na dan pokušaja atentata, voz iz Irkutska za Tajšet stigao je oko 06.00,u to vreme ubice su se dovezle do kuće Safarova u ulici Čkalov.

Zahvaljujući višemesečnoj prismotri, „bratski“ je znao da će Safarov biti dovežen ličnom Volgom i ostavljen blizu ulaza. Vozač tojote karine, koji je razbojnike dopremio na mesto i parkirao automobil u pravcu Volge, trebalo je da prijavi prilazak nastradalog.

Pukas i Pričin su išli ulicom prerušeni u radnike. Pričin je u džepu podstavljene jakne držao pištolj Makarov, a Pukas je u ruci držao napunjenu sačmaricu sakrivenu u rolni krovnog materijala. Prema rečima Pavela Goinika, razbojnici su to pogodili tako da kada je Volga stigla do ulaza, Pričin je bio sa njene desne strane, a Pukas sa leve.

„Čim je Safarov počeo da izlazi iz automobila, Pričin ga je dva puta pogodio iz Makarova i oba puta ga pogodio u glavu. Tada je Pukas, odbacivši krovni materijal i time oslobodivši odrezanu sačmaricu, opalio iz pojasa iz dubleta na već ležeću žrtvu – bio je to unapred planirani kontrolni hitac“. priča Pavel Gojnik.

Safarovljev vozač užasnut je dao gas i odjurio. Ubice su oružje bacile u snežne nanose – na njemu nije bilo otisaka, jer su imali rukavice. Oni su mirno odšetali do tojote karine koja ih je čekala i napustili mesto ubistva.

Već u automobilu ubice su se presvukle, ostavljajući uniforme radnika u kabini, a zatim prešle u UAZ. Napuštenu Tojotu karinu, zajedno sa odećom, ubrzo je pronašla policija, ali u njoj nije bilo ničega pogodnog za pregled.

Formalno, ubice su bile čiste pred zakonom, a stručnjaci jednostavno nisu imali materijala za poređenje.

Mesec dana kasnije, 6. aprila, ceo posao sa drvetom ubijenog Timura Safarova došao je pod potpunu kontrolu Dimedrola i Moljaka. Inače, za obavljenu narudžbu ubice od šefova nisu dobile ni pare.