„Doček za kralja koga često glumi“: Kakve utiske će Tramp poneti iz Britanije i zašto Starmer igra opasnu igru?

Bio je to dan ispunjen zlatnim sjajem – na kraljevskoj kočiji kraljice Viktorije, koja je prevezla predsednika do Vindzor dvorca i za stolom za državnu večeru – više nego što je Tramp ikada „pozlatio“ po Mar-a-Lagu i Ovalnom kabinetu.

Predsednik, poznat kao zvezda rijalitija, obožava pompu i da bude u centru pažnje. A britanska kraljevska porodica priredila mu je možda i više svečanosti nego što je ikada video.

Stražari u krznenim šeširima marširali su u njegovu čast, a na večeri je sedeo između kralja Čarlsa Trećeg i buduće kraljice (Ketrin, princeze od Velsa) u najveličanstvenijem imanju u kraljevskoj nekretninskoj kolekciji.

„Ovo je zaista jedna od najvećih počasti u mom životu“, rekao je Tramp, odgovarajući na kraljevu zdravicu.

Od svih laskavosti koje su mu strane zemlje priredile, ovo možda jeste najimpresivnije.

Britanska monarhija vešto vlada „umetnošću dogovora“ još od davnina, mnogo pre nego što je Tramp rođen.

Vlada Njegovog Veličanstva želi zaštitu od Trampovih najnestalnijih impulsa, bolje carinske stope, ulaganja u svoju ekonomiju sporog rasta i novac za izgradnju nove moćne baze za veštačku inteligenciju.

Takođe se nada da će Trampa ubediti da ne prepušta Ukrajinu svom prijatelju Vladimiru Putinu.

Ipak, Trampov kraljevski doček bio je i svojevrsna zapanjujuća bajka. Način na koji se države predstavljaju na ovakvim prilikama može otkriti ne baš laskavo stanje njihovog zdravlja.

Rituali kojima su odavali počast Trampu pripadali su nestaloj imperiji. On želi da ponovo učini Ameriku velikom. Britanija je nekada bila velika, ali sada duboko zavisi od Sjedinjenih Država za odbranu i ekonomsku stabilnost.

Može da priredi vojnu pompu na travnjacima Vindzora, ali bi imala problema da rasporedi efikasnu vojsku u Evropi ako bi Rusija izvršila invaziju. U 21. veku prodaje slavu 19. veka.

Ali nikada nije bilo američkog predsednika tako podložnog kraljevskom laskanju kao što je Tramp, ocenjuje CNN u analizi.

Čarls je sa osmehom podsetio na zavet Džordža Vašingtona da nikada neće kročiti na tlo Britanije. Pre više od dva veka, Džon Adams, Otac osnivač i budući predsednik, pisao je svojoj porodici o svom neodobravanju poklona – kao prvi ambasador svoje zemlje u Britaniji – pred kraljem protiv kojeg je pomogao da se digne ustanak.

Tramp ne bi prepoznao takvu rezervisanost i samosvest. Ipak, aktuelni suveren nije delovao kao da želi da bude ironičan kada je rekao:“Ne mogu a da se ne zapitam šta bi naši preci iz 1776. pomislili o ovom prijateljstvu danas“.

Diplomatija je često neprijatna. Ali Trampova druga državna poseta Britaniji bila je najnoviji podsetnik da je veliki deo sveta odlučio da je jedini način da se ukroti njegov bahati stav jeste da se igra na njegovu sujetu.

Težak politički test

Sa druge strane,  Trampova poseta Velikoj Britaniji predstavljala je ozbiljan izazov za vladu britanskog premijera Kira Starmera, koji je prošle godine ostvario ubedljivu izbornu pobedu ali se sada nalazi u dubokoj političkoj krizi.

Starmer je dobio pohvale zbog načina na koji je pregovarao sa Trampom. Britanija je uspela da izbegne veće carine i zadrži nivo od 10 odsto na izvoz u SAD – što je niže od stope za Evropsku uniju, koju Tramp ne voli.

Takođe, Starmer je vodeći akter u „koaliciji voljnih“ koja se nada da će ponuditi sigurnosne garancije Ukrajini nakon mirovnog sporazuma, ali za to je potrebna Trampova podrška. Takođe je pristao da poveća izdvajanja za odbranu kako bi ispunio zahteve SAD, iako niko nema pojma kako će to finansirati.

Ali nepopularni Starmer igra opasnu igru. Mnogi Britanci gledaju na Trampa kao na korumpiranog nasilnika i veruju da su njegove vrednosti suprotne onima Zapada.

Ipak, iako je možda prezren, njegova populistička politika sve više jača uticaj u Velikoj Britaniji. Antiimigrantska Reformistička partija, na čijem je čelu njegov prijatelj Najdžel Faraž, vodi u anketama i mogla bi da razbije višedecenijsku dominaciju Laburista i Konzervativaca na sledećim izborima.

Trampova administracija često deluje kao da se meša u britansku politiku. Potpredsednik SAD Džej Di Vens uživa u odmoru u slikovitom regionu Kotsvoldsa, ali kritikuje Britaniju zbog slobode govora.

Starmerov balansirajući položaj postao je još teži kada je morao da smeni britanskog ambasadora u Vašingtonu, Pitera Mendelsona, koji je pomagao u planiranju državne posete, zbog njegove veze sa seksualnim prestupnikom Džefrijem Epstinom.

Ova afera je dodatno skrenula pažnju na neuspeh američkog predsednika da se distancira od svoje prijateljske veze sa Epstinom. I kraljevska porodica nije imuna na skandale. Princ Endrju, drugi sin kraljice Elizabete II, udaljen je sa službenih dužnosti zbog svojih veza sa osuđenim seksualnim prestupnikom nad decom.

Kada su demonstranti u utorak uveče na bedemima Vindzor dvorca projektovali slike Trampa i Epstina, govorili su u ime mnogih Britanaca koji smatraju da Tramp uopšte nije trebalo da bude pozvan.

Njihova netrpeljivost pomaže da se objasni zašto je Vindzor – koji je prvobitno izgrađen kao tvrđava – bio pogodno mesto za predsednikov boravak.

Gradonačelnik Londona, Sadik Kan, dugogodišnji Trampov protivnik, napisao je u utorak za Gardijan da Velika Britanija, umesto da laskа predsedniku, treba da govori istinu moćnima.

„Predsednik Donald Tramp i njegov krug verovatno su najviše doprineli podgrevanju plamena krajnje desničarske politike širom sveta u poslednjim godinama“, napisao je Kan, član vladajuće Laburističke partije.

Politička veština decenijama se gradi

Osetljivosti Trampove posete zahtevale su pažljive diplomatske poteze. Kralj Čarls je veći deo života u Velikoj Britaniji bio predmet sažaljenja i sprdnje, dok je čekao da postane kralj u sedamdesetim godinama.

Mnogi njegovi privatni stavovi, poput potrebe za borbom protiv klimatskih promena u suprotnosti su sa stavovima njegovog gosta. Ipak, britanska monarhija je po ustavnoj konvenciji obavezna na službenu nepristrasnost.

A od kako je stupio na presto, Čarls je pokazao izvrsne političke veštine koje prevazilaze one njegove javno apolitične majke.

Kako bi ublažio tenzije posle Bregzita, tečno je govorio nemački u Berlinu i francuski u Parizu. Dok je kralj Engleske stajao pored Trampa na balkonu u Vindzoru, teško je bilo ne setiti se da je kao kralj Kanade u maju posetio Otavu kako bi potvrdio suverenitet zemlje nakon ponovljenih zahteva američkog predsednika da Kanada postane 51. savezna država.

Tramp će danas zameniti veličanstvenost Vindzor dvorca strogošću moćne politike kada krene u Čekers, zvaničnu seosku rezidenciju britanskih premijera u Bakinhemširu, severozapadno od Londona.

Očekuje se da će Trampu biti prikazani arhivski materijali vezani za premijera Vinstona Čerčila, istorijsku ličnost koju on izuzetno poštuje.

Predsednik je u svom govoru na državnoj večeri posebno istakao da je bista velikog vođe iz Drugog svetskog rata — koju britanska štampa, često sklona senzacijama, smatra pokazateljem “specijalnog odnosa” kroz različite predsedničke mandate — vraćena u Ovalni kabinet.

Fokus na Čerčila ima veliki značaj. Nekadašnji britanski premijer, obeshrabren vojnim porazima na početku Drugog svetskog rata, večerao je sa američkim ambasadorom u Velikoj Britaniji, Džonom Gilbertom Vinantom, i specijalnim izaslanikom predsednika Frenklina Ruzvelta, Averelom Harimanom, jedne hladne decembarske večeri 1941. godine u Čekersu.

Nakon što je otkucao 21 čas, posegao je za radijom da čuje vesti na BBC-u i uhvatio je poslednje delove izveštaja da je Japan bombardovao američke ratne brodove na Havajima. Nekoliko trenutaka kasnije, batler je požurio da potvrdi vest o Perl Harburu, napadu koji je uvukao Sjedinjene Države u Drugi svetski rat.

Čerčil, koji je znao da samo angažman SAD može poraziti naciste i imperijalni Japan, napisao je u svojim memoarima da je te noći “spavao kao spašen i zahvalan”.

Prisećao se da nikada nije verovao pesimistima koji su predviđali da će politička nesloga, česti izbori, oprez prema stranim ratovima i tendencija da Amerika bude “nejasna figura na horizontu, bilo za prijatelje ili neprijatelje” značiti da Amerikanci — “udaljen, bogat i pričljiv narod” — nikada neće priteći u pomoć starom svetu.

Njegov opis američkog izolacionizma pre rata sada zvuči kao upečatljiv rezime Trampove politike “America First”.

„Poseban odnos“ se često u Londonu shvata ozbiljnije nego u Vašingtonu. Ali nakon što je kralj Čarls u sredu primetio da „tiranija ponovo preti Evropi“, Tramp je pod budnim okom da pokaže da zaista misli ono što tvrdi — reč „poseban“ ne može u potpunosti opisati njihov odnos.

Britanija se nada da će se on vratiti kući sa stavovima koje je predsednik Ruzvelt izrazio Čerčilu preko škripavog telefonskog linijskog signala u noći Pearl Harbor-a.

„Sada smo svi u istoj čamcu“.