Analiza Gardijana: Trampov „Dan oslobođenja“ ugrožava i njega i uništenu svetsku ekonomiju

Ako se zanemari buka i nepristojnost koja prati objavu Donalda Trampa da će biti izvršne naredbe koja najavljuje „recipročne tarife zemljama širom sveta“, sa 10 odsto tarifa Britaniji i 20 odsto EU – značaj same predstave je teško ne primetiti, piše u kolumni za Gardijan Martin Kitl.

Bilo da ove tarife predskazuju oslobođenje SAD-a ili pak raspad globalnog trgovinskog poretka, Trampove tarife predstavljaju pokušaj transformacije loše razbijenog ekonomskog modela. A to je nešto što utiče na sve nas.

Trampovo saopštenje bilo je ispunjeno uvredama i besmislicama. Ostatak sveta je pljačkao, silovao i razvalio Ameriku – šokantni navodi ako bi ih izgovorio bilo koji drugi predsednik SAD-a.

Ali suština je ipak bila tu: carine za ceo ostatak sveta. Kapci su bili podignuti.

Ovaj preteći trgovinski rat će izgledati pristalicama – kojih je ove nedelje bilo prilično manje na nekim važnim američkim izbornim takmičenjima – tačno kao što je obećao u svom inauguracionom govoru u januaru, kao velika MAGA bazuka.

„Umesto da oporezujemo naše građane da obogaćuju druge zemlje, mi ćemo tarifirati i oporezovati strane zemlje da bismo obogatili naše građane“, rekao je tada. Nove tarife pretvaraju te reči u stvarnost.

Čak i za Trampove protivnike, međutim, tarife treba posmatrati kao najvažniji dokaz do sada da ima američke radnike na svom dnevnom redu.

Tamo gde je Džo Bajden pokušao sa velikim programima poreza, pozajmljivanja i potrošnje za borbu protiv ekonomske nesigurnosti posle kovida, Tramp primenjuje tarife, navodno u istu svrhu.

Bilo je spekulacija da će to biti samo taktički, da se brzo ukine ili prilagodi. Trenutno, to izgleda daleko. Za Trampa, carine nisu toliko pregovaračka taktika koliko politika, novi tok prihoda i obaveza „napravljeno u SAD“.

Pre objave, tržišta i strane vlade bile su nervozne. Ali neizvesnosti nisu nestale. Slušanje Kira Starmera kako nastavlja da zagovara „smireni pragmatičan pristup“ ne prikriva činjenicu da on zna, kao i mi, da je Trampov pristup potpuno obrnut.

Sada smo u trgovinskom ratu, hteli to ili ne, a Tramp, kao lider najjače ekonomije na svetu, to mnogo voli jer misli da će pobediti SAD.

Međutim, stvari možda neće izgledati tako benigno kada se zaista pokrenu. Neizbežno je da će entuzijazam opasti – bilo među javnošću ili na tržištima – kada neizbežna poskupljenja budu preneta na potrošače, kada inflacija i troškovi hipoteka počnu da rastu, kada realne plate ostanu iste, ili kada investicije stanu i američka ekonomija počne da doživljava Trampov pad.

Međutim, sve ovo je spekulacija o budućnosti, i veliki deo nje odnosi se na relativno dugoročnu budućnost.

Potrebno je vreme da se stvarni ekonomski efekti osete od trgovinskog zida kakav Tramp planira. Tačno je da tarife moraju odmah da se naplate, i da će uzvratne tarife verovatno brzo stupiti na snagu.

Ipak, proći će meseci, ako ne i godine, pre nego što mnoge američke kompanije ili sektori budu stekli poverenje i novac da investiraju na način na koji se pristalice „tvrđave Amerike“ nadaju.

Još duže, možda, pre nego što američki automobilski radnici ili farmeri budu zaista sigurni u otplatu svojih dugova i ponovno trošenje.

Teško je ne osećati ponovo da je deo onoga što je pokrenulo Trampovu odluku bila čista strast koju oseća prema svojoj moći. On uživa u načinu na koji svet visi o svakoj njegovoj odluci, kao što svet mora da bude, kada najveću ekonomiju na svetu kontroliše odrasli dečak sa oružjem koji vlada dekretima.

Ipak, odstupite malo i takođe je očigledno da se Tramp ponaša logičnije od toga. On se ponaša, doduše hotimično i perverzno, jer je međunarodni ekonomski model slomljen.

On reaguje na nešto stvarno, naime na globalnu recesiju koja neposredno proizilazi iz kombinovanog uticaja bankarske krize 2008-9 i pandemije kovida 2020. Ovo nije bilo nešto lažno ili zamišljeno. Niti se to – ili se još uvek – osećalo samo u SAD, ali drugde, svakako uključujući Evropu i Britaniju.

Zajednički koren današnjeg ekonomskog tereta bio je preopterećenost dugovima i kreditima koji su izazvali bankarski krah 2008.

Taj krah je uglavnom bio suočen trošenjem ogromnih količina javnog novca na kvantitativno ublažavanje. Ali, baš kao i pre kraha, ovo je bio novac zasnovan više na kreditima nego na proizvodnji ili robi.

Ovo je pokrenulo pokušaje da se uđe u kvadrat – smanjenje poreza u SAD, štednja u Britaniji, smanjenje penzija u Francuskoj – što je zauzvrat izazvalo takozvane populističke odgovore, kao što su Trampova pobeda na izborima 2016, Bregzit u Velikoj Britaniji, pokret žutih prsluka u Francuskoj. Ali pre nego što je bilo koji od ovih nacionalnih odgovora mogao da se reši, stigao je kovid, izazvavši sveobuhvatne recesije, kolaps berze i porast inflacije.

Suočen sa ovim kontinuiranim problemima, Trampov odgovor ima oblik carina. Veoma je neizvesno da li će one uspeti, čak i za same SAD. Oni takođe mogu izazvati recesiju, kao i dileme u vezi sa porezom i potrošnjom na drugim mestima, na mestima kao što su EU, Britanija, Kanada i Japan.

Pored toga, verovatno će proširiti jaz između SAD i njihovih posleratnih saveznika. Dok Tramp govori o oslobođenju, novi nemački kancelar Fridrih Merc govori o „nezavisnosti od SAD“.

U svojim tarifama Tramp se hvata za slamku. On može da preusmeri prihod od carina SAD u ortodoksno neoliberalno smanjenje poreza za korporacije i bogate, poput njega.

Ali njegov pristup se takođe može posmatrati kao ilustracija ograničenih strateških opcija koje današnji demokratski politički lideri imaju na raspolaganju kada su suočeni sa ekonomskom recesijom ili, još gore, depresijom.

U nedavnom članku u London Review of Books, Peri Anderson je povukao istorijski kontrast sa postdepresivnim 1930-im.

Početkom 1930-ih, piše on, vlade su takođe sledile ekonomsku ortodoksiju sa katastrofalnim posledicama. Tada je njihov neuspeh forsirao programe javnih radova Nju Dila (i nacista), a zatim, nakon izlaska iz ratnog ponora, posleratnog uspostavljanja kejnzijanizma.

I sam Džon Mejnard Kejns, vredi napomenuti, nije bio dogmatski trgovac slobodnim stvarima i ponekad je bio zagovornik carina.

Tokom 2020-ih, vlade se suočavaju sa uporedivom dilemom. I oni su bili ograničeni ekonomskom ortodoksijom koju je sve teže održati. I oni su povremeno bili primorani na intervencionističke mere kao što je shema u vreme kovida koja je podrazumevala privremenu suspendovanje zaposlenih.

Tramp nije novi trgovac on je zakleti neprijatelj Nju Dila. On barem vidi potrebu da se stvari rade drugačije. Ali njegove tarife su suprotne novoj paradigmi političke ekonomije za kojom tako očigledno i hitno žudi demokratski kapitalistički svet.