Evropa između „galizma“ i američkog „tatice“: „Treba biti zahvalan Donaldu Trampu“

Ova dva stava predstavljaju krajnosti u aktuelnoj debati o novoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope i budućnosti transatlantskih odnosa: između Evrope koja pokušava da postane nezavisna od SAD i Evrope koja se svim silama trudi da zadrži interesovanje i angažman SAD kao saveznika.

Zapravo, ove dve tendencije nisu međusobno isključive, sve dok Evropljani tradicionalni golizam ne smatraju reliktom prošlosti, prave razliku između kratkoročnog i dugoročnog, i razmišljaju izvan NATO-a i EU kao isključivih instrumenata za očuvanje slobode na našem kontinentu, piše za CEPA.org Roland Freudenstejn, suosnivač organizacije Brussels Freedom Hub, dodajući da je jedno sigurno a to je da je golizam loš nacrt za budućnost Evrope.

Taj veliki starac ratne i posleratne Francuske možda danas deluje pronicljivo zbog svog nepoverenja prema SAD i straha da bi se jednog dana Amerika i Rusija mogle udružiti protiv Evrope.

Ali de Gol nije bio samo antiamerički, već i antibritanski nastrojen, a danas je jasno da je Velika Britanija neophodna za budućnost evropske bezbednosti.

Zapravo, trebalo bi da budemo zahvalni Donaldu Trampu što je to učinio očiglednim, čime je pomogao da se prevaziđu posledice Bregzita i da se Britanija i kontinent ponovo povežu – makar u oblasti odbrane i bezbednosti.

Štaviše, de Gol nije samo oslabio NATO tokom Hladnog rata (povlačenjem iz vojne strukture i proterivanjem američkih snaga 1960-ih), već se protivio i svakom obliku nadnacionalne integracije u okviru Evropske ekonomske zajednice (preteče današnje EU).

U današnjim okvirima, njegova „Evropa otadžbina“ bila bi bliža Viktoru Orbanu nego glavnom toku EU politike.

Suočeni s dosad nezabeleženo agresivnom pretnjom iz Rusije (i Kine), neogolizam jednostavno nije rešenje.

Ali ni njegova suprotnost nije prihvatljiva – udovoljavanje potpuno transakcionalnim Sjedinjenim Američkim Državama, čija trenutna definicija nacionalnog interesa, barem za sada, ne uključuje potrebu da se zadrži postojeći broj američkih trupa u Evropi, a kamoli da se obezbedi dosledna pomoć Ukrajini u njenoj egzistencijalnoj odbrani (Tramp je 7. jula sugerisao da bi suspendovana vojna pomoć mogla ponovo biti obnovljena).

Pored toga, tu su i Sjedinjene Države čija aktuelna administracija ne može da se odluči da li Evropljani treba i dalje u velikoj meri da kupuju američko oružje, ili da razviju pravu nezavisnost u proizvodnji naoružanja.

Štaviše, kako bi Evropljani trebalo da se suoče sa činjenicom da je kredibilitet Člana 5 NATO-a (napad na jednu članicu smatra se napadom na sve) već potkopan zbog Trampovog kolebanja, a da ujedno u narednim godinama ne postoji evropska zamena za američku zaštitu – naročito kada je reč o nuklearnom odvraćanju?

Odgovor je u pravljenju jasne razlike između narednih nekoliko godina i decenija koje dolaze.

U bliskoj budućnosti, čak i smanjeno američko angažovanje u evropskoj bezbednosti je bolje nego nikakvo.

Isto tako, bolje je imati britanska i francuska nuklearna sredstva odvraćanja (oba se trenutno obnavljaju uz ogromne nacionalne troškove – ukupno oko 100 milijardi dolara) nego ih uopšte nemati, čak i ako su ona isključivo nacionalna.

I dok Evropa ne bude u stanju da razvije sofisticirane borbene avione pete generacije, na primer, moraće da kupuje određene sisteme oružja od SAD.

Kako bi se stvorilo zaista nezavisno sredstvo odvraćanja od ruske ili druge pretnje, rad na tome mora početi odmah, ali će Evropljanima u međuvremenu biti potrebna prelazna rešenja.

U tome se krije i prilika. Ako transatlantski odnos postane transakcione prirode, tada bi ogromni ugovori koje Evropa može ponuditi američkim kompanijama mogli da budu značajan deo nove „velike pogodbe“.

Iako će NATO ostati glavni instrument za očuvanje transatlantske bezbednosti, on je već dopunjen delovanjem EU (koja je u poslednje vreme pokazala izuzetne napore u zajedničkoj politici naoružavanja), a sve više i kroz ad hok koalicije voljnih zemalja.

Prednost NATO-a je što uključuje i članice koje nisu u EU, poput Kanade, Velike Britanije, Norveške i Turske. Međutim, trenutno ima ozbiljnu manu – to što više nije glavni mehanizam ni za pomoć Ukrajini, niti za otvoreno razmatranje ruske pretnje.

Uostalom, i NATO i EU je lako blokirati nacionalnim vetom država naklonjenih Kremlju, kao što su Mađarska i Slovačka.

Jedno od rešenja za mnoge izazove moglo bi biti stvaranje Evropske odbrambene zajednice – koja bi uključivala zemlje poput Britanije i Norveške, ali isključila Mađarsku.

Ali to je rešenje za budućnost. U međuvremenu, EU ne samo da treba da uloži maksimalne napore da zaobiđe veta država – što uključuje i ozbiljnije pokušaje da se oduzme pravo glasa zemljama koje kontinuirano krše osnovne vrednosti EU – već i mnogo snažniji bilateralni politički i ekonomski pritisak država članica na lidere poput Viktora Orbana.

To takođe podrazumeva jačanje saradnje u okviru koalicije voljnih, koje bi mogle prevazići okvire EU i uključiti istomišljenike među demokratijama širom sveta, u novom formatu nalik „Ramštajnu“.

Evropljani moraju da odrastu. Upravo je dvostruki šok – sve agresivnija Rusija i neviđeno transakcionalne Sjedinjene Države – ono što nas je dovelo najbliže ikada zrelosti u oblasti bezbednosti i odbrane.

Ako naš kontinent želi da ima budućnost u slobodi, moramo izbeći dve zablude: onu o golističkoj autarkiji i onu o prekomernom udovoljavanju hirovima bilo kog aktuelnog predsednika SAD.

Evropska strateška autonomija nije realna u bliskoj budućnosti – ali Evropa koja je sposobna da sama brine o svojoj bezbednosti jeste jedini održiv cilj na duge staze.

I jedno je sigurno: Tramp nije poslednja reč istorije kada je reč o Americi. Zato ne smemo zalupiti vrata budućem, uravnoteženijem i zrelijem transatlantskom partnerstvu zasnovanom na zajedničkim vrednostima ljudskih prava, demokratije i vladavine prava.