„Nema lake pobede u Iranu“: Tramp pred teškom dilemom

Ako se jednog dana uskoro probude usred novog rata sa Iranom, predsednik će preuzeti ogroman rizik u državi koja počinje da izgleda iscrpljeno od njegovih ekstremnih poteza.

Ankete pokazuju da birače u velikoj meri brine ekonomija i imaju teškoće da priušte za hranu i stanovanje.

Ipak, Tramp je započeo godinu fokusirajući se gotovo na sve osim toga. Oteo je predsednika Venecuele, poslao savezničke agente na talas deportacija u Minesoti, gde su ubijena dva građana i ponovo kleveta izborni sistem, ukazuje CNN.

Takođe je stekao sklonost ka vojnim udarcima – tokom prve godine povratka na vlast pogodio je ciljeve u Iranu, Iraku, Jemenu, Siriji, Nigeriji, Venecueli i navodne narkodrone u Tihom okeanu i Karibima.

To je jedan od razloga zbog kojih njegove pretnje da kazni Iran zbog gušenja demonstracija i da spreči ponovo uspostavljanje nuklearnog programa imaju težinu, dok u Omanu danas počinju pregovori između zvaničnika Vašingtona i Teherana.

Ali, sa rejtingom odobravanja koji pada ispod 40 odsto, u godini parlamentarnih izbora koja već deluje sumorno za Republikance, Tramp mora da uzme u obzir svoje klimavo domaće stanje uz užasno teška vojna pitanja sa kojima se suočava u vezi Irana.

Tramp veruje da njegova nepredvidivost proširuje prostor za pregovore. Ipak, usred nove krize oko Irana, sve je teže videti kako će izaći sa onakvom jasnom i lakom pobedom kakvu priželjkuje.

Predsednik je uveren da iranski verski lideri žele da postignu sporazum kako bi izbegli mogućnost rata sa Sjedinjenim Državama. On je u regionu skupio značajne pomorske snage i ima vojne opcije da nanese ozbiljan udarac.

Ova vojna priprema je ojačala njegovu odlučnu diplomatiju.

A Iranci možda ne mogu računati na TACO-moment (Trump Always Chickens Out – „Tramp uvek odustaje“). Trampova globalna agresivnost postavila je crvene linije.

Tokom svog prvog mandata preduzeo je hrabar potez i ubio iranskog vojno-obaveštajnog šefa Kasema Solejmanija u Iraku. U drugom mandatu poslao je američke bombardere na smelu rundu oko sveta da unište iranske nuklearne objekte.

Tramp se takođe upustio u unutrašnju politiku Irana više nego bilo koji predsednik 21. veka, upozoravajući verski režim na odmazdu zbog nastavka napada na sopstvene građane, nakon brutalnog gušenja protesta prošlog meseca, kada je navodno ubijeno na hiljade ljudi na hladnokrvni način.

Ukratko, Tramp je u svoju najnoviju igru snage sa liderima u Teheranu uložio ogroman lični i geopolitički prestiž.

Zašto je Iran posebno ranjiv?

Možda bi imalo smisla za Trampa da iskoristi retku priliku: Iran nikada nije bio slabiji u svojih 45 godina sukoba sa Sjedinjenim Državam.

Budućnost režima zamagljena je krizom sukcesije koja polako razgrađuje njegovu aureolu trajnosti. Stari Ajatolah Ali Hamenei neće trajati večno.

Kriza političke legitimnosti nikada nije bila ekstremnija. Očaj i bespomoćnost naterali su demonstrante na ulice usred nestašica hrane i vode i iscrpljujućih ekonomskih uslova.

Regionalni iranski posrednici, uključujući Hamas u Gazi i Hezbolah u Libanu, koji su nekada bili svojevrsna osiguravajuća polisa protiv spoljnog napada, uništeni su ratovima sa Izraelom.

Ova tri faktora stvaraju logičnu osnovu za vojnu akciju SAD protiv Irana. Možda nikada nije bilo boljeg trenutka za Vašington da sruši režim u Iranu i ova prilika možda neće dugo trajati.

Ako Tramp i izraelski premijer Benjamin Netanjahu sada ne iskoriste šansu, mogli bi žaliti zbog propuštene prilike u godinama koje dolaze.

Ako bi Tramp ostvario podvig koji nijedan predsednik pre njega – Karter, Regan, Buš, Klinton, Buš, Obama i Bajden – nisu, stekao bi mesto u istoriji koje se ne može osporiti. S obzirom na predsednikovu opsesiju nasleđem, to mora biti primamljiva perspektiva.

U administraciji u kojoj su ograničenja predsedničke moći uklonjena, sve može zavisiti od Trampovih instinkta.

„Najvažnija razmišljanja su ona koja se dešavaju u glavi predsednika Trampa“, rekao je Karim Sadjadpour, ekspert za Iran iz Carnegie Instituta za međunarodni mir, za CNN.

„Mislim da ako pogledate njegov sopstveni prethodni rad u tri velike prilike, on je rizikovao sa Iranom 2018. – napustio je nuklearni sporazum. Zatim je 2020. ubio vrhovnog iranskog vojnog komandanta, Kasema Solejmanija. I naravno, prošlog juna je bombardovao njihove nuklearne objekte i veruje da su sve ove odluke bile opravdane, a sada je Iran slabiji nego ikada jer nema protivvazdušnu odbranu“.

Sadjadpour je dodao: „Mislim da taj kontekst, u kombinaciji sa činjenicom da iransko rukovodstvo nastavlja da ga izaziva, i činjenicom da nema velike mogućnosti za sporazum, nije situacija kao Nixon u Kini, gde možete dobiti veliki dogovor i normalizovati odnose. A ako je već rekao da je prošlog juna uništio iranski nuklearni program, meni nije jasno kako postizanje još jednog nuklearnog sporazuma može biti rezultat koji on ovde traži“.

Rizici vojne akcije veći nego u Venecueli

Međutim, vojni udari bi nosili ogromne rizike, kako u samoj operaciji, tako i u neizvesnim političkim posledicama koje bi mogle doneti.

Ozbiljan pokušaj da se „dekapitira“ iranski režim ili uništi vojni kapacitet Iranske revolucionarne garde i paravojne milicije Basid verovatno bi zahtevao višednevnu vazdušnu kampanju.

Pokušaj da se smanji iranska sposobnost da uguši nove proteste nosio bi visok rizik od civilnih žrtava, s obzirom na to da se veliki deo represivne mašinerije nalazi u civilnim oblastima. Bez nezamislive perspektive velikog kopnenog upada, koliko bi takav napor bio efikasan kada je nedavno gušenje protesta sprovedeno brutalnim nasiljem uličnih sukoba?

Iran, sedište drevne persijske civilizacije, je teritorijalno povezan i manje pogođen verskim podelama nego Irak – koji se raspao nakon invazije SAD 2003. godine. Ali niko ne želi da testira posledice vakuma moći ako vlada padne, u odsustvu jasnog puta ka povratku demokratiji.

Kratki, snažni udar kakav Tramp preferira, a koji se ne kosi sa mantrama njegovog MAGA pokreta o izbegavanju stranih intervencija, možda neće biti dovoljan da sruši verski režim u Teheranu.

Ali duža vojna angažovanost sa neizvesnim posledicama ozbiljno bi testirala poverenje Amerikanaca u predsednika. Rat koji bi pošao po zlu mogao bi uništiti Republikance na već nepromišljenim parlamentarnim izborima u novembru.

Osećaj oholosti okupio se oko Bele kuće otkako je prošlog meseca srušen venecuelanski lider Nikolas Maduro. Ali veći broj američkih boraca poginulih u ratu sa Iranom mogao bi efektivno isprazniti svu moć i legitimitet Trampovog drugog mandata.

Takođe su poslednjih nedelja postojali znakovi da saveznici Amerike u Zalivu – sa kojima je Tramp blizak – strahuju od posledica napada SAD na Iran.

Kratkoročni raketni napadi Irana su mogući. Teheran bi mogao pokušati da onesposobi regionalnu naftnu infrastrukturu.

Dugoročno, nemiri bi mogli uzdrmati region koji se sada preusmerava ka unosnim perspektivama poput veštačke inteligencije i turizma.

Neki iranski susedi takođe strahuju da bi haos mogao uslediti ako Hamenei bude ubijen, jer njegova zemlja više od 40 godina poznaje samo gvozdenu vlast. Druga mogućnost je da ga verski lideri zamene jednako brutalnim, ali sekularnijim režimom – koji bi mogao pokušati da ponovo uspostavi regionalnu pretnju.

Zašto ni diplomatija možda ne može da uspe?

Sve ovo je argument za to da se treba povući sa ivice sukoba.

Ali nakon nedelja Trampove retorike punе pretnji, odluka da ne napadne Iran mogla bi potrošiti međunarodni kredibilitet koji je predsednik izgradio udarima na nuklearne objekte prošle godine i zapanjujućom operacijom u Venecueli.

I zar on nema i obavezu prema iranskom narodu dok sanjaju o slobodi?

Trampovi prethodnici su izbegavali da ohrabre kontrarevoluciju u Iranu jer su se plašili da bi to moglo dati izgovor za još oštrije gušenje demonstracija koje se posmatraju kao povezane sa SAD.

Tramp nije imao takvih sumnji, i njegova izjava da su SAD „spremne i naoružane“ da kazne Teheran verovatno je dovela više ljudi na ulice.

Ako predsednik ne preduzme ništa, iranski lideri bi mogli biti još manje suzdržani u nanošenju užasnog nasilja nad svojim građanima tokom narednih ustanka.

S obzirom na složenost vojnog pitanja, jasno je zašto administracija ne isključuje diplomatski izlaz. Ali teško je zamisliti bilo koji dogovor koji bi predsednik mogao ponuditi Iranu, a koji bi Teheran bio spreman da prihvati i obrnuto.

Državni sekretar Marko Rubio predstavio je američke ciljeve pred razgovore u Omanu: fokus na iranski nuklearni program, ali takođe i balističke rakete, podršku terorističkim organizacijama, i tretman sopstvenog naroda.

Prema izveštajima, Iran je zainteresovan samo za razgovore o svom nuklearnom programu, što nije iznenađujuće  jer bi dogovor koji ograničava njegove raketne kapacitete narušio njegovu sposobnost da se odvraća od budućih napada SAD i Izraela.

U zamenu za smanjenje obogaćivanja uranijuma, Iran bi tražio ukidanje sankcija – što bi Trampov tim stavio pred tešku odluku da ponovi vrstu dogovora na koji su se prethodno žestoko protivili.

Jedna opcija za Trampa bila bi da potpiše osnovni dogovor i predstavlja ga kao veliku pobedu – što bi moglo umiriti ratom umorne američke birače, ali bi istovremeno poslalo jasnu poruku protivnicima SAD da se povlači i narušilo njegov međunarodni imidž snažnog vođe.

Teheran bi, u međuvremenu, mogao uraditi ono što obično radi – testirati granice dogovora i čekati sledećeg američkog predsednika.

A iranski narod kome je Tramp obećao da će pomoći pre samo nekoliko nedelja mogao bi ostati zarobljen pod gvozdenom vlašću beznadežnog režima, sa svim ugušenim nadama.