Tramp je stupio na dužnost obećavajući da će anektirati Grenland i povratiti Panamski kanal: Sad je meta bio Karakas, a šta će biti sledeća?

Bivši i budući američki predsednik bio je impresioniran, čak i inspirisan. „To bismo mogli da iskoristimo na našoj južnoj granici“, razmišljao je Tramp.

Tramp tada nije znao da govori na početku invazije velikih razmera koja traje skoro četiri godine i koja je odnela preko 1,5 miliona žrtava, a taj broj raste. A Tramp sada ne zna šta je pokrenuo u Venecueli, piše za Gardijan Stiven Verthajm, viši saradnik u Američkom programu za državno delovanje u Karnegijevoj fondaciji za međunarodni mir i gostujući predavač na Pravnom fakultetu Jejl.

Južnoamerička zemlja nije Ukrajina, niti je, štaviše, Avganistan, Irak ili Libija. Ali naredivši vojne udare radi hapšenja diktatora Nikolasa Madura, Tramp je bacio zemlju od oko 28 miliona ljudi u neizvesnost i odbacio najočigledniju, teško stečenu lekciju višedecenijskog neuspeha američke spoljne politike – ratove za promenu režima je lako započeti, a teško dobiti, a kamoli pretvoriti u bilo šta što liči na pravi uspeh.

Za sada je Tramp napravio prvi korak, ako je i to. Još uvek nije srušio režim u Venecueli, samo ga je obezglavio, uklonivši čoveka na vrhu. Međutim, u svom govoru kojim je najavio rat, Tramp je igrao osvajačkog heroja. Predsednik se dugo hvalio „ogromnom vojnom moći“ koju je pokazao, kao da Sjedinjene Države nemaju dugu istoriju razornih operativnih trijumfa – setite se „šoka i strahopoštovanja“ u Bagdadu – koji su ustupili mesto strateškoj katastrofi.

Sudeći prema Trampovim rečima, teži deo je verovatno završen. Sada će početi mir, prosperitet i sloboda. „Mi ćemo voditi zemlju“, izjavio je, a da bi to uradio, Tramp je rekao da je spreman da razmesti kopnene trupe na njenom tlu i da želi da iz njega poteče nafta.

Plan A za postmadurovu vladavinu, predložio je Tramp, bio je da se Madurova potpredsednica Delsi Rodrigez ostavi na vlasti jer bi ona pomogla Sjedinjenim Državama da urade ono što žele. U roku od dva sata Rodrigez je insistirala na tome da Maduro ostaje zakoniti vođa Venecuele i osudila je Sjedinjene Države kao ilegalnog, imperijalističkog osvajača koji želi da opljačka zemlju.

Idemo onda na plan B.

Šta god da se desi sledeće u Venecueli, posledice neće biti ograničene na to. Tramp je očigledno nameravao da svojim napadom potvrdi američko vlasništvo nad celim regionom. „Američka dominacija na zapadnoj hemisferi nikada više neće biti dovedena u pitanje“, intonirao je.

U Strategiji nacionalne bezbednosti objavljenoj prošlog meseca administracija je proglasila „Trampov plan delovanja“ iz Monroove doktrine iz 1823. godine, tvrdeći da ima mandat da koristi sva neophodna sredstva za uklanjanje gotovo svake vrste spoljnog uticaja iz Amerika.

Administracija je jedva počela da primenjuje svoj plan delovanja. Tramp više voli da entitete bliže kući – migrante, bande i kartele – predstavi kao egzistencijalne pretnje Sjedinjenim Državama, napadajući zemlju spolja, podrivajući je iznutra.

Trampov napad na Venecuelu potvrđuje ono što su sugerisali njegovi višemesečni udari na Karibima – Sjedinjene Države pretvaraju sada iscrpljeni rat protiv terora u rat protiv takozvanog narko-terora. Neprijateljstvo koje je nekada bilo usmereno prema teroristima na Bliskom istoku pretvara se u kaleidoskop pretnji prelaskom granica na zapadnoj hemisferi.

Trampova definicija ovih pretnji je gotovo beskonačno porozna, protežući se do onoga što je on više puta nazvao „neprijateljem iznutra“. Nije slučajno što je Tramp napravio pauzu od svog obraćanja o Venecueli da bi improvizovao o trupama koje je poslao da patroliraju američkim gradovima.

Danas je meta bio Karakas. Šta sutra? Tramp je već sastavio „meni“. Stupio je na dužnost obećavajući da će anektirati Grenland i povratiti Panamski kanal. Sada kada je svrgnuo Madura, mogao bi da primeni gotovo isto obrazloženje da napadne bilo koji broj zemalja.

Tramp je juče tvrdio da „karteli upravljaju Meksikom“, tvrdnja koja sadrži sva opravdanja koja bi Trampu bila potrebna za invaziju na njega. Državni sekretar Marko Rubio je u međuvremenu upozorio vladu Kube da bude zabrinuta.

Čak i ako se u Venecueli desi najbolji mogući scenario – ako se iznenada probudi stabilna, naftom prepuna, proamerička demokratija – uspeh bi mogao ohrabriti administraciju da otkrije koliko daleko može da ide da bi preobrazila region po svom ukusu.

Ali najbolji scenariji se retko ostvaruju. Verovatnije je da će Donaldu Trampu sreća sa vojnim napadima tipa „napadni i pobegni“ uskoro nestati. „Velike nacije ne vode beskrajne ratove“, rekao je tokom svog prvog mandata. Kakva je onda nacija Trampova Amerika?