Zašto i Tramp i Putin žele da unište Evropu?

Rusija je nekada imala autoritet kao jedna od dve svetske supersile, ali je taj status u međuvremenu izgubila.

Svesna je da je izgubila poštovanje drugih zemalja (Barak Obama je Rusiju nazvao tek „regionalnom silom“), a rat u Ukrajini predstavlja njen način da to poštovanje povrati.

Ono što je možda iznenađujuće jeste da Trampov zaokret protiv Evrope ima slične motive, pišu u analizi za Gardijan Henri Farel, profesor međunarodnih odnosa pri Fondaciji Stavros Niarchos na Univerzitetu Džons Hopkins i Sergej Radčenko, profesor na katedri Vilson I. Šmit na Školi za napredna evropska istraživanja na Univerzitetu Džon Hopkins.

Putin zna da agresivni revanšizam Rusiji neće doneti naklonost zemalja čije poštovanje priželjkuje. Ali ako već ne može biti voljena, nada se da će barem drugi da je se plaše. Ako se nalazite u društvenom poretku koji vas smatra inferiornim, imate snažan podsticaj da postanete neko ko kvari taj poredak.

Isto tako i Tramp želi da poremeti društveni poredak koji njega i njegov pogled na svet posmatra s prezirom.

Predsednik SAD i njegovi zvaničnici dobijaju poštovanje od diktatora i kraljeva (mada možda ne od onih čije poštovanje najviše žele – Putina i Si Đinpinga), ali znaju da ih lideri mnogih drugih demokratskih zemalja gledaju s visine.

Sada je Amerika ta koja želi da deluje kao kvaritelj poretka, razbijajući postojeću hijerarhiju poštovanja kako bi je zamenila svetom u kojem će Tramp dobiti bezuslovnu pokornost.

Evropa, sa svojim naglaskom na vladavini prava i multilateralizmu, predstavlja najjači preostali primer čitavog sistema prestiža i vrednosti koji Trampova administracija želi da uništi.

Ironija je u tome što je upravo SAD izgradila svet koji Tramp sada namerava da sruši. Posle Drugog svetskog rata Vašington je razvio novu globalnu ambiciju.

Republikanci i demokrate delili su veru da će svet zasnovan na američkim vrednostima biti bolji za Ameriku. Proglasili su da su demokratija i vladavina prava ideali prema kojima bi zemlje trebalo da se vrednuju.

Uprkos očiglednom licemerju (jer su i same SAD često postupale neliberalno i nedemokratski i radije sudile drugima nego dopuštale da se njima sudi), to je bio kamen-temeljac američke „meke moći“ – sposobnosti da se svet indirektno oblikuje kroz kulturu i vrednosti.

Druge zemlje su gledale na SAD kao na uzor koji treba slediti.

Moderna Evropa bila je najveće ostvarenje starog poretka. Posle Drugog svetskog rata SAD su pomogle obnovu privreda zapadne Evrope, podstičući uspeh liberalnih partija i često tiho potkopavajući one za koje su smatrale da su previše levo ili desno.

Evropska unija ima istorijske korene u aranžmanu stvorenom radi koordinacije američke pomoći koja je raspodeljivana kroz Maršalov plan.

Kako je rasla, izgradila je novi režim za Evropu, zasnovan na saradnji među državama, značaju prava i liberalnoj demokratiji. Nakon što je sovjetska dominacija nad istočnom Evropom propala, EU se proširila uključujući zemlje na jugu i istoku, pod uslovom da usvoje demokratske principe.

U mnogim aspektima, EU je bila oličenje vrednosti liberalnog poretka koji su stvorile SAD čak više nego sama Amerika.

Sada Trampova administracija želi da razbije stari poredak i zameni ga onim koji se zasniva na moći i nacionalnom interesu.

Njena nova strategija nacionalne bezbednosti proglašava da želi da „održi neprevaziđenu ‘meku moć’ Sjedinjenih Država“, ali da je put do toga u priznavanju „urođene veličine i pristojnosti Amerike“. Tramp se u predgovoru strategije hvali da je, konačno, „Amerika ponovo snažna i poštovana“.

Problem je u tome što to očigledno nije tačno. Zemlje koje se i dalje drže liberalnih vrednosti nimalo ne poštuju Trampovu Ameriku.

One je doživljavaju kao besnog, nekoherentnog pijanca s bazukom. Kažete šta god mislite da bi ga moglo smiriti, ali ga sigurno ne poštujete. Američka meka moć i posredni uticaj na druge demokratije rapidno kopne.

To objašnjava zašto Trampova strategija nacionalne bezbednosti ulaže toliko energije i otrova u napade na Evropu. Čak i dok se SAD razmetljivo odriču ambicije da menjaju svet, one poručuju da žele da intervenišu u Evropi i da je transformišu.

MAGA Amerika želi da pomogne evropskim partijama koje favorizuje – ali ovoga puta to su krajnje desne stranke.

Umesto da promoviše evropsku saradnju, kao što su SAD činile posle Drugog svetskog rata, Trampova administracija sada se nada da će nezadovoljstvo u novijim članicama EU pretvoriti u klin protiv liberalno-demokratskih vrednosti Unije, pretvarajući Evropu u skup suverenih država, snažno nacionalističkih i kulturno „belih“.

U takvom svetu Evropa više ne bi bila prepreka MAGA ideologiji. Izazov sa kojim se Trampova administracija suočava jeste to što jednostavno nema kapacitete niti globalnu ambiciju da takvu transformaciju sprovede.

Poput Rusije, i ova administracija želi poštovanje, ali nema moć da učini mnogo više od toga da deluje kao kvaritelj poretka. Želi da oblikuje Evropu, a istovremeno da se sa Evropom manje angažuje, povlačeći se iz svoje uloge garanta NATO-a.

Trampova strategija osuđuje „masivni vojni, diplomatski, obaveštajni i sistem strane pomoći“ koji je bio temelj globalnih ambicija SAD, i čini sve što može da ga isprazni i oslabi. Ali bez tog sistema, ona neće biti u stanju da preoblikuje Evropu po sopstvenoj slici.

Naravno, Trampova administracija može koristiti nasumične intervencije kako bi kažnjavala Evropsku uniju, dok istovremeno pokušava da pomogne krajnje desnim partijama da dođu na vlast.

Već sada uskraćuje vize ljudima koji su delovali kao proveravači činjenica i moderatori na društvenim mrežama, optužujući ih da cenzurišu desničarske stavove, i preti EU zbog njene „drskosti“ da reguliše usluge poput mreže X. Ali, kao što pokazuje primer Brazila – gde su pokušaji da se kazne zvaničnici i pomogne Žairu Bolsonaru loše završili – takve mere podjednako lako mogu naneti štetu ideološkim saveznicima koliko i pomoći im.

Trampova administracija želi koristi od poštovanja i globalne meke moći, zbog čega se i usmerava na Evropu. Ali ona istovremeno želi da se povuče, smanjujući svoje globalne kapacitete i preoblikujući SAD u regionalnu silu poput Rusije, koja svoje snage ulaže u zastrašivanje susednih zemalja.

Oboje, ipak, ne može imati, zaključuju autori.