Tramp nije prvi predsednik SAD „zaljubljen“ u rat: Istorija pokazuje kuda to vodi

„Donald Tramp je danas izdao svoju bazu u MAGA pokretanjem rata po izboru kako bi doveo do promene režima u Venecueli“, tvitovao je demokratski kongresmen Ro Kana 3. januara.

Dan ranije, bivša republikanska predstavnica Mardžori Tejlor Grin napisala je: „Pretnje predsednika Trampa ratom i slanjem trupa u Iran je sve protiv čega smo glasali u ’24.“ Nacionalni javni radio je 20. januara izvestio da „Trampove pristalice dele zbunjenost i bes zbog predsednikovog fokusa na Grenland“.

Osećaj trzaja je razumljiv. Kao kandidat, Tramp je često osuđivao rat. Sada je zaljubljen u njega. Ali dok se čini da je Tramp jedinstveno odlučan da demontira posleratni poredak u službi svoje težnje ka globalnoj dominaciji, postoji presedan za njegovu transformaciju, piše za Gardijan Piter Bejnart, profesor u Školi novinarstva Njumark na Gradskom univerzitetu u Njujorku i kolumnista u Njujork tajmsu.

Predsedništva nisu statična. Ona evoluiraju. I tokom poslednjih pola veka američke spoljne politike jedan obrazac je jasan – što više vremena prolazi od poslednjeg katastrofalnog rata Amerike i što više predsednici koriste vojnu silu bez skupog otpora, to postaju agresivniji.

Uspešni ratovi su opijajući; oni pretvaraju golubove u jastrebove. To se desilo u decenijama između Vijetnama i Iraka. I to se dešava Donaldu Trampu danas.

Istorija takođe pokazuje da se oholost kakva trenutno izvire iz ove Bele kuće uglavnom završava katastrofom.

Da bismo razumeli kako američki predsednici prelaze iz opreza u nesreću, vredi početi sa jedinim predsednikom od Drugog svetskog rata koji nikada nije poslao trupe u borbu – Džimijem Karterom.

Razlog ima veze sa tajmingom – Karter je bio prvi predsednik inaugurisan nakon Vijetnama, najvećeg američkog vojnog poraza 20. veka. Na pitanje na početku svog predsedničkog mandata da li bi poslao trupe da odbiju navodnu invaziju komunističke Angole na Zair, Karter je odgovorio: „Imamo odbojnost prema vojnom učešću u stranim zemljama. Patimo ili imamo koristi od iskustva koje smo imali u Vijetnamu.“

Uprkos svim njihovim ideološkim razlikama, Karterov naslednik Ronald Regan delio je tu odbojnost. Reganova retorika Hladnog rata često je bila žestoka, a on je trošio novac i na Pentagon, i na antikomunističke režime i pobune u inostranstvu. Ali je bio oprezan u pogledu direktnog vođenja rata.

Kao i Tramp u svom prvom mandatu, Regan je voleo kratke napade koje je mogao da koristi kao političko pozorište. Godine 1983. izvršio je invaziju na malo karipsko ostrvo Grenada. Operacija je trajala samo nekoliko dana, nakon čega je Reganova administracija podelila više od 8.000 medalja iako je u napadu učestvovalo samo nešto više od 7.000 američkih vojnika.

Tri godine kasnije Regan je bombardovao Libiju. Regan je nakon Vijetnama bio kao Tramp nakon Iraka. Voleo je kratke, dramatične činove sile protiv protivnika preslabih da bi pružili borbu.

Reganov naslednik Džordž H. V. Buš postao je smeliji. Godine 1988. velika porota Floride optužila je panamskog diktatora – i dugogodišnjeg zaposlenog u CIA – Manuela Norijegu za trgovinu drogom.

Regan ga je pozvao da podnese ostavku, ali je, plašeći se još jednog Vijetnama, odbio da izvrši invaziju. Ali nakon što je Norijega poništio izbore, Buš – koji je bio pod pritiskom da deluje strogo prema drogama – to je i učinio.

Bušova invazija na Panamu uključivala je više od tri puta više vojnika nego Reganov napad na Grenadu. Ipak, politički, rizik se isplatio. Dok je u invaziji poginulo stotine panamskih civila, samo 23 američka vojnika su poginula, a SAD su uhapsile Norijegu za manje od dve nedelje.

Američka pobeda u Panami, prema rečima Bušovog državnog sekretara Džejmsa Bejkera ​​III, doprinela je „slamanju načina razmišljanja američkog naroda o upotrebi sile u post-vijetnamskoj eri“ i tako „uspostavila emocionalni predikat“ za Zalivski rat 13 meseci kasnije.

Očigledno je da prošli američki vojni uspeh nije jedini faktor koji podstiče predsednike da vode rat. Oni takođe reaguju na događaje. Invazijom na Kuvajt 1990. godine i potencijalnom pretnjom Saudijskoj Arabiji Irak je ugrozio ono što je svaki američki predsednik od Drugog svetskog rata smatrao vitalnim interesom SAD – jeftinu naftu.

Uprkos tome, sećanje na Vijetnam i dalje proganja mnoge američke političare. U svom govoru protiv Zalivskog rata senator Džon Keri je pitao: „Da li smo spremni za još jednu generaciju ljudi sa amputiranim udovima, paraplegičara, žrtava opekotina i šta god da bude novi termin pustinjskog rata za borbeni zamor?“

Četrdeset sedam senatora je glasalo da se Bušu uskrati ovlašćenje za upotrebu sile. Ali Buš je ipak izvršio napad. SAD su ubile čak 100.000 Iračana, ali su izgubile samo 147 američkih vojnika od neprijateljske vatre. Irak se predao nakon kopnenog rata koji je trajao svega sto sati. „Bože“, uzviknuo je Buš, „jednom za svagda smo se rešili vijetnamskog sindroma.“

Posledice tog obnovljenog entuzijazma za rat nisu bile očigledne u početku. Bil Klinton se zakleo da će se fokusirati na ekonomiju, a sa nestankom Sovjetskog Saveza, američki lideri su se mučili da prizovu strane pretnje. „Ponestaje mi zlikovaca“, žalio se Kolin Pauel, koji je bio Bušov, a zatim i Klintonov zajednički načelnik kabineta. „Sveo sam se na Kastra i Kim Il Sunga.“

U odsustvu protivnika velikih sila Klintonova administracija je pokrenula „humanitarne ratove“, koje je manje opravdavala bezbednosnim, a više moralnim razlozima. Ali i ovde je očigledni uspeh Ameriku učinio agresivnijom.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odobrio je kampanju bombardovanja koju su predvodile SAD, a koja je pomogla da se okonča etničko čišćenje Bosne od strane Srbije 1995. godine. Ali četiri godine kasnije, kada je Srbija ugrozila Kosovo, SAD su pokrenule vazdušni rat bez mandata UN.

To je stvorilo izgovor Džordžu V. Bušu da ignoriše UN kada je dve godine kasnije izvršio invaziju na Irak – što je zauzvrat stvorilo izgovor za Trampovo savremeno rušenje „poretka zasnovanog na pravilima“.

Posle 11. septembra 2001. godine, strah, šovinizam i bes su pokretali odluku Bušove administracije da izvrši invaziju na Irak. Ali isto tako i očigledni vojni uspeh. SAD i njihovi avganistanski saveznici su proterali talibane iz Kabula za nešto više od mesec dana, podgrevajući poverenje administracije Džordža V. Buša da može da sruši i Sadama Huseina.

Rat u Iraku je bio mnogo ambiciozniji od Zalivskog rata, koji je imao za cilj samo da protera Sadama iz Kuvajta, a ne da ga svrgne i postavi novu vladu. Ali prošlo je više od četvrt veka od pada Sajgona. „Vijetnamski sindrom“ je bio zasenčen ponovljenim američkim vojnim pobedama.

Bušov plan za invaziju na Irak naišao je na mnogo manje otpora u Vašingtonu nego pokušaj njegovog oca da brani Kuvajt. Broj demokrata u Senatu koji su glasali za odobrenje rata skočio je sa deset koliko ih je bilo 1990. na 29 2002. godine.

Ali u Iraku, niz lakih pobeda Amerike je završen. Iako su SAD svrgnule Sadama, nisu mogle da uguše pobunu koja je usledila. Kako se rat odugovlačio, troškovi za Amerikance su rasli. Samo u aprilu 2004. godine, više od 1.200 američkih vojnika je ranjeno, a 135 je poginulo.

Po prvi put od posledica Vijetnamskog rata, protivljenje vojnoj intervenciji postalo je politička prednost. Tokom svoje predsedničke kampanje 2008. godine, protivljenje Baraka Obame invaziji na Irak pomoglo mu je da pobedi prvo Hilari Klinton, a zatim i Džona Mekejna, koji su oboje podržavali rat.

Iz ove promene u politici rata rođen je stav „Amerika na prvom mestu“. Tramp je podržavao invaziju na Irak. Ali 2004. godine, kako se raspoloženje javnosti menjalo, postao je kritičniji. Kada se kandidovao za predsednika 2016. godine, pretvarao se da se od početka protivio ratu.

Ovom laži sledio je Obamin politički primer – kritikujući prvog republikanskog predsedničkog favorita Džeba Buša, a zatim i Klintona, zbog njihove povezanosti sa ratom.

Za Trampa, „Amerika na prvom mestu“ nije podrazumevalo nikakvo pravno ili moralno protivljenje stranim invazijama. Naprotiv, kritikovao je Buša što nije zaplenio iračku naftu. Osudio je promenu režima i izgradnju nacije jer su navodno trošili američku krv i blago u ime neamerikanaca.

Umesto toga, Tramp je obećao kratke ratove u kojima ginu samo stranci, a SAD ne preuzimaju nikakvu odgovornost za ono što se događa kada pucnjava prestane.

Kada je stupio na dužnost, Tramp je u svom prvom mandatu ličio na Regana. Obećao je Amerikancima mir, stvarajući spektakl američke dominacije ubijajući strance koji nisu imali kapacitet da se odupru. Ukinuo je ograničenja koja su imala za cilj da ograniče broj civila koje su SAD ubile u napadima dronovima.

Ubio je desetine Avganistanaca kada je bacio najveću američku nenuklearnu bombu, koja nikada ranije nije korišćena u borbi, na snage Islamske države. U svojoj poslednjoj godini na vlasti, ubio je Kasema Sulejmanija, komandanta snaga Al Kuds, koje rukovode iranskim vojnim operacijama u inostranstvu.

Tramp je ove napade smatrao političkim pobedama. Bombardovanje u Avganistanu nazvao je „još jednom veoma, veoma uspešnom misijom“. Kao i Reganovi napadi na Grenadu i Libiju, Trampovi u Avganistanu i Iranu nisu izazvali značajan otpor ni u inostranstvu, ni kod kuće.

I kao što se desilo krajem 1980-ih i 1990-ih ovaj očigledni uspeh podstakao je veće ambicije. U svom drugom mandatu Tramp je postao još skloniji korišćenju američke vojske za organizovanje demonstracija nacionalne i lične dominacije, kako u inostranstvu, tako i u američkim gradovima.

Jedan bivši Trampov zvaničnik to naziva „propagandom silom“. Kako Al Džazira napominje, SAD su 2025. godine napale sedam različitih zemalja. Na Božić, Tramp je naredio bombardovanje Nigerije, navodno da bi branio hrišćane.

Bombardovao je Somaliju više puta nego Džordž V. Buš, Obama i Džo Bajden zajedno. Ovog leta, pridružio se Izraelu u masovnom vazdušnom napadu na iranska nuklearna postrojenja, nešto što su njegovi prethodnici odbili da urade.

I, kao i u svom prvom mandatu, Tramp nije platio nikakvu političku cenu jer nijedna od njegovih meta nije bila u stanju da organizuje skup odgovor.

Što se Tramp više hvali američkom sposobnošću da izvrši udare na zemlje i mreže koje ne mogu da uzvrate udarac, to mu se više širi apetit. Iako je nekada protivljenje promeni režima učinio ključnim elementom pokreta „Amerika na prvom mestu“, Tramp ga sada prihvata.

Prošle nedelje je objavio: „Vreme je da se potraži novo vođstvo u Iranu.“ Ove nedelje, naslov u Volstrit žurnalu glasio je: SAD aktivno traže promenu režima na Kubi do kraja godine.

Trampovi udari na Venecuelu prate sličnu logiku – vojni napadi bez značajnog vojnog ili političkog otpora podstakli su veću agresiju. Od prošle jeseni eskalirao je od napada na venecuelanske brodove do otmice predsednika zemlje, do sugestija da SAD mogu da kontrolišu Venecuelu godinama i proglašavanja sebe „vršiocem dužnosti predsednika“ zemlje.

Sada, u svom do sada najbezobzirnijem potezu Tramp proglašava svoje pravo da vlada Grenlandom i otvoreno krade teritoriju od saveznika NATO-a. Za razliku od svojih prethodnika, Tramp se čak ni ne pretvara da njegov imperijalizam služi bilo kojoj svrsi plemenitijoj od američke dominacije.

A njegova sujeta i glupost ga ostavljaju nesposobnim da zamisli troškove koje bi njegove nezakonite okupacije mogle da podrazumevaju. Nedavno je nagovestio da bi kontrola nad venecuelanskom naftom mogla zahtevati od američkih trupa da čuvaju njene rafinerije, što bi ih učinilo ranjivim na pobunjeničke napade.

Iako je Tramp za sada isključio silu protiv Grenlanda i kaže da želi da mirnim putem preuzme kontrolu nad teritorijom, Grenlanđani bi se mogli odupreti i američkoj okupaciji.

Kao odgovor na to, bivši američki saveznici u NATO-u počinju da stvaraju svetski poredak koji ekonomski izoluje SAD, kažnjavajući tako Amerikance koje je Tramp obećao da će obogatiti. Takođe uspostavljaju bliže veze sa Kinom – Kanada je upravo objavila „strateško partnerstvo“ sa Pekingom – čime se rugaju Trampovoj tvrdnji da njegova agresija jača poziciju Amerike u svetu.

Trampov rejting odobravanja je dostigao najniži nivo otkako se vratio u Belu kuću, a mnogi Amerikanci su uvereni da bi trebalo više da se fokusira na ekonomiju, a manje na prekomorske avanture. Za Trampove domaće kritičare sve ovo čini njegov okret ka ratu još neobjašnjivijim. Ali u decenijama između Vijetnama i Iraka, Amerika je prešla sličan put.

Tramp nije prvi predsednik koji se opio plodovima državnog nasilja i zaboravio da ratovi ne samo da osnažuju predsednike, oni ih i uništavaju.