„Tramp i osvetoljubivi predsednik Mao Cedung bi se dobro slagali“: Tanja Branigan analizira za Gardijan

Time su izražene kritike na račun kineskog lidera Si Đinpinga, za koga se sve više smatralo da se ponaša u stilu Mao Cedunga.

Njegova izuzetna dominacija nad partijom, politička represija, stroga društvena kontrola i rastući kult ličnosti podsetili su mnoge na čoveka koji je decenijama vladao Kinom, ukazuje u analizi za Gardijan Tanja Branigan, autorka knjige „Red Memory: The Afterlives of China’s Cultural Revolution“.

Ipak, Si je posvećen redu i disciplini, i svoju vlast sprovodi preko partijskih institucija. Mao Cedung je uživao u haosu i oslanjao se na snagu masa.

Upravo zato, sve više ljudi u Kini upoređuje Maoa sa jednim drugim savremenim liderom. I pored oštrine Trampovog trgovinskog rata, možda su još više šokirani onim što on radi sopstvenoj zemlji.

Oni vide ponosnu naciju koju nije srušila spoljašnja pretnja, već neobuzdani ego čoveka na vrhu – osvetoljubiva, anarhična sila koja koristi dramatičnu retoriku da raspiruje mase i ruši institucije, a nepredvidivo ponašanje kao sredstvo učvršćivanja moći. Sve to izgleda zastrašujuće poznato.

U jednom izuzetno deljenom eseju o američkoj politici, pravni stručnjak Džang Cijanfan naziva to „Američkom Kulturnom revolucijom“.

Umesto da strogo kontroliše sve, kao što to preferiraju Si i drugi autoritarni lideri, Tramp vidi prilike u previranju. Poput Maoa, koji se spremao da pokrene Kulturnu revoluciju pre skoro 60 godina, i on izgleda veruje da se do svetlije budućnosti dolazi kroz „veliki nered pod nebeskim svodom“.

Naravno, ta analogija ima svoje granice. Kulturna revolucija, koja je trajala deceniju, odnela je možda dva miliona života – ljudi ubijenih ili dovedenih do smrti, dok su desetine miliona prošle kroz strašne progone.

Uništila je veliki deo kineske kulture, zatvorila škole i univerzitete, ućutkala najveće mislioce i razorila porodice. Mao niko nije izabrao, a bez dvorskog puča nije bilo načina da se ukloni.

SAD, nasuprot tome, imaju snažne mehanizme ravnoteže vlasti i zaštitu slobode govora. Ovo poređenje se ne zasniva na ponavljanju događaja, već na njihovoj sličnosti u tonu i duhu.

Ali čak i pre nego što je Tramp izabran, spisateljica Đijang Fan je primetila njihovu zajedničku „polemičku preteranost i ksenofobičnu paranoju“.

Godine 2017, sinolog Džeremi Barme u opširnom poređenju tvrdi da je i Mao „sebe predstavljao kao autsajdera koji vodi ustanak masa protiv okamenjenog sistema“.

Dok sam istraživala za svoju knjigu Crvena sećanja, o tome kako Kulturna revolucija i dalje oblikuje i ostavlja ožiljke na Kini, Trampova zapanjujuća sposobnost da kanališe kolektivni podsvesni impuls javnosti delovala je uznemirujuće poznato.

Poput Maoa, on pojačava političku moć razdvajajući, dok drugi lideri obećavaju ujedinjenje.

Revolucionarna priroda Trampovog drugog mandata samo dodatno pojačava ovo poređenje. Mao je pokrenuo Kulturnu revoluciju nakon katastrofalnog „Velikog skoka napred“ – megalomanskog ekonomskog plana koji je doveo do smrti čak 45 miliona ljudi usled gladi, pre nego što su pragmatičniji lideri uspeli da ga zaustave.

Želeo je osvetu i uklanjanje svih koji nisu bili spremni da slede njegovu sledeću, neostvarivu viziju. „Možemo posmatrati čistijeg Trampa, baš kao što je Kulturna revolucija otkrila čistijeg Maoa“, piše Mišel Bonen, jedan od vodećih stručnjaka za Kulturnu revoluciju. I predsednik je, takođe, zbacivši okove, krenuo da deluje bez ograničenja.

Mnogi s desnice preziru ovakva poređenja, koliko god bila oprezno formulisana – ne samo zbog brutalnosti te epohe, već i zbog šoka što se njihov heroj poredi s najpoznatijim kineskim komunistom.

Oni (a, treba reći, i neki kineski preživeli) tvrde da se Kulturna revolucija pre može uporediti sa nedavnim protestima na američkim univerzitetima, prikazujući netolerantne studente kao savremene Crvene garde.

Ali čak i ako ne odobravate ponašanje demonstranata, to poređenje ne stoji. Crvene garde su bile sredstvo u službi cilja – Maov alat, rođen iz njegovog kulta ličnosti i osposobljen za haos isključivo uz njegovu podršku i ohrabrivanje.

Kao što Džang piše u svom eseju: „Suštinski, Kulturna revolucija znači da vrhovni vođa orkestrira masovni pokret koristeći obične građane da uklone neposlušne elite“.

Tramp je zamenio iskusne profesionalce destruktivnim ideolozima, onesposobivši delove države da funkcionišu.

Njegovo nepoverenje prema stručnjacima podseća na vreme kada su lojalnost i politički stav bili važniji od stručnog znanja. Od nas se traži da „verujemo u instinkte predsednika“ dok globalna ekonomija podrhtava.

Kineskim građanima je nekada bilo rečeno da „jednostavno slede Maove upute, uključujući i one koje trenutno ne razumemo“.

Ljudi oko Maoa često su saznavali njegove namere preko državnih medija. Trampov kabinet biva zatečen njegovim objavama na Truth Socialu. Poput Maoa, Tramp daje dvosmislene ili kontradiktorne izjave, a zatim posmatra kako se njegovi saradnici međusobno proždiru.

Koje lekcije SAD mogu da izvuku iz jednog od najmračnijih perioda kineske istorije? Prva je da je Mao mogao da napravi toliki haos jer su ga ljudi oko njega – u strahu od njegove često smrtonosne odmazde – slušali, a nisu u potpunosti razumeli do kakvih će krajnosti njegova vizija dovesti, dok nije bilo prekasno.

Republikanci, poslovni lideri i drugi mogu da se suprotstave Trampu – ali biraju da to ne učine.

Druga lekcija glasi da ništa ne traje zauvek. Kulturna revolucija se polako ugasila nakon Maove smrti 1976. Usledio je izuzetan društveni, kulturni, ekonomski, pa čak i politički procvat. Iako demokratske težnje nikada nisu puštene da se razviju, tragovi nade i kreativnosti iz tog perioda opstaju i danas, uprkos naporima Pekinga da ih izbriše.

Ako se to može desiti čak i u jednopartijskom sistemu, onda možda, post-trampizam, čeka nešto bolje. Ipak, Kina i dalje plaća političku, socijalnu i psihološku cenu za Maovu ludost i nemilosrdnost. Što duže traje takva kampanja, veća je šteta.