Putin Trampu: Neka cenkanje počne

Ministarstvo spoljnih poslova je izašlo sa standardnim jezikom, izdajući saopštenja o „očiglednim neokolonijalnim pretnjama i spoljnoj oružanoj agresiji“. Svakako, zahtevalo je od SAD da oslobode zarobljenog Nikolasa Madura, a zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev nazvao je celu stvar „nezakonitim“ – ali njegove reči su takođe sadržale naznaku divljenja, piše za Politiko Džejmi Detmer, urednik i kolumnista na spoljnopolitičke teme.

Medvedev je govorio o doslednosti američkog predsednika Donalda Trampa i o tome kako on otvoreno brani nacionalne interese Amerike. Značajno je i to da ruski predsednik Vladimir Putin još uvek nije direktno komentarisao otmicu svog nekadašnjeg saveznika.

Kremlj takođe nije propustio da podrži bivšu potpredsednicu Delsi Rodrigez kao privremenu liderku Venecuele, učinivši to samo dva dana nakon što je Maduro odveden u zatvorsku ćeliju u Njujorku.

Sve u svemu, očekivala bi se mnogo jača reakcija. Na kraju krajeva, Putinov savez sa Venecuelom datira još iz 2005. godine, kada je prigrlio Madurovog šefa Uga Čaveza. Dve zemlje su potpisale niz sporazuma o saradnji 2018. godine; Rusija je prodala Venecueli vojnu opremu vrednu milijarde dolara, a odnosi su se zagrejali provokativnim zajedničkim vojnim vežbama.

„Jednopolarni svet se urušava i završava u svim aspektima, a savez sa Rusijom je deo tog napora da se izgradi multipolarni svet“, objavio je tada Maduro. Od 2006. do 2019. godine Moskva je Venecueli dala 17 milijardi dolara kredita i zajmova.

Pa otkud onda trenutna retorička uzdržanost? Izgleda da je u pitanju cenkanje, bar za Kremlj.

Moskva verovatno ne želi da talasa sa Vašingtonom oko Venecuele dok se aktivno takmiči sa Kijevom za Trampovu naklonost. Bolje da on izgubi strpljenje sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim i da njega izbaci iz čamca, a ne Putina.

Pored toga, Rusija verovatno nema nikakvog interesa da reklamira do sada uspešnu oružanu intervenciju u Ukrajini koja bi samo istakla njenu nemoć u Latinskoj Americi i njenu nesposobnost da zaštiti svog nekadašnjeg saveznika.

Zapravo, ima osnova za sumnju da je Kremlj najverovatnije smatrao Madurovo hirurški izvedeno uklanjanje i zapanjujuće prikazivanje američke tvrde moći prilično iritantnim.

Kako je Politiko objavio prošle nedelje, ruski ultranacionalisti i tvrdokorni militaristi su svakako tako mislili: „Čitava Rusija se pita zašto se ne nosimo sa našim neprijateljima na sličan način“, objavio je neoimperijalistički filozof Aleksandar Dugin, savetujući Rusiju da to uradi „kao Tramp, da to uradi bolje od Trampa. I brže“.

Čak je i propagandiskinja Kremlja Margarita Simonjan priznala da postoji razlog za „ljubomoru“.

Iz ruske perspektive ovo je razumljivo osećanje – posebno imajući u vidu da je Putinova „specijalna vojna operacija“ u Ukrajini verovatno zamišljena kao brza misija obezglavljivanja sa ciljem uklanjanja Zelenskog i postavljanja prokremljovskog namesnika na njegovo mesto. Međutim, četiri godine kasnije, kraja nema na vidiku.

U suštini, to je demonstracija američke vojne moći koja ističe granice ruske vojne efikasnosti. Pa, zašto skretati pažnju na to?

Međutim, prema rečima Boba Loa – bivšeg zamenika šefa australijske misije u Moskvi i autora knjige „Rusija i novi svetski nered“, postoje i druga objašnjenja za retoričku uzdržanost. „Madurovo uklanjanje je prilično sramotno, ali, budimo iskreni, Latinska Amerika je najmanje važno područje za rusku spoljnu politiku“, rekao je on.

Osim toga, američka operacija ima „brojne nenamerne, ali generalno pozitivne posledice po Kremlj. Ona skreće pažnju sa sukoba u Ukrajini i smanjuje pritisak na Putina da napravi bilo kakve ustupke. Legitimizuje upotrebu sile u cilju ostvarivanja vitalnih nacionalnih interesa ili sfera uticaja. I delegitimizuje liberalni pojam međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“, objasnio je.

Fiona Hil, stručnjakinja za Rusiju u Brukings institutu , koja je nadgledala evropske i ruske poslove u Beloj kući tokom dela Trampovog prvog mandata, ponovila je ovu misao: „Rusija će jednostavno iskoristiti Trampovu upotrebu sile u Venecueli i njegovu odlučnost da vlada zemljom sa daljine – da tvrdi da ako Amerika može biti agresivna u svom dvorištu, isto važi i za Rusiju u njenom ‘bliskom inostranstvu’.“

Zapravo, još 2019. godine, Hil je rekla kongresnom panelu da je Kremlj signalizirao da će, kada je reč o Venecueli i Ukrajini, biti spreman na razmenu.

Sve ovo zvuči kao dva šefa mafije koji se indirektno cenkaju oko podele teritorije preko svojih poslušnika i delovanja.

Za Kremlj, ključni rezultat Venecuele „nije gubitak saveznika, već konsolidacija nove logike u spoljnoj politici SAD pod rukovodstvom Trampove administracije – one koja daje prioritet sili i nacionalnim interesima nad međunarodnim pravom“, primetio je Centar za nove evroazijske strategije dugogodišnjeg Putinovog protivnika Mihaila Hodorkovskog.

„Uprkos svim štetama na reputaciji i nekim manjim neposrednim ekonomskim gubicima, Kremlj, sve u svemu, ima razloga da bude zadovoljan nedavnim događajima – svojim postupcima Tramp je, u stvari, podržao model svetskog poretka u kojem sila ima prednost nad međunarodnim pravom.“

A od Madurovog svrgavanja, Trampovi pomoćnici su to samo pojasnili. Dok je objašnjavao zašto SAD treba da poseduju Grenland, bez obzira na to šta Grenlanđani, Danska ili bilo ko drugi misli, uticajni zamenik šefa kabineta Bele kuće Stiven Miler je za CNN rekao: „Živimo u svetu… kojim upravlja snaga, kojim upravlja sila, kojim upravlja moć.“

E, to je jezik koji Putin razume. Neka počne cenkanje – počevši od Irana.