„Oproštaj od kuma“: Ruski novinari o sprezi obaveštajne službe Rusije i bankarskog sistema

Malo ljudi van sveta finansija čulo je za Viktora Geraščenka, ali njegov rad kao centralnog bankara bio je od ključne važnosti za temelje sovjetske ekonomije, kao i za kleptokratiju koja je usledila u postsovjetskoj Rusiji – sistem koji i dalje ostaje presudan za moć Vladimira Putina i njegove elite.

Smrt 87-godišnjeg Geraščenka 11. maja izazvala je, ističu, talas nostalgije među ruskim ekonomistima, bankarima i zvaničnicima koji su nekada zagovarali liberalne, prozapadne ideje.

„Poznajem ga još od 1991. godine, kada sam bio član ekspertske grupe u vreme predsednika Borisa Jeljcina. Geraščenko je, u suštini, spasio zemlju“, izjavio je Mihail Deljagin, danas poslanik Dume poznat po svojoj bliskosti s Kremljom i revanšističkim stavovima.

Značaj bivšeg šefa sovjetske i ruske centralne banke može se proceniti i po njegovom nadimku „Herakle“ (na ruskom: Gerakl), heroju antičke Grčke – nadimku koji potiče i od skraćenice njegovog imena.

Profesionalni bankar iz porodice sovjetske elite – njegov otac bio je prvi zamenik direktora Državne banke SSSR-a za vreme Staljina – Geraščenko je čak četiri puta bio na čelu centralne banke.

Kao bivši sovjetski dostojanstvenik i član Centralnog komiteta Komunističke partije, uspeo je da izgradi karijeru i u novoj Rusiji, dok se zemlja prilagođavala nepoznatom svetu slobodnog tržišta.

Krupan i ćelav, s licem koje su obeležavale prevelike zatamnjene naočare, Viktor Geraščenko je čak i tokom 1990-ih delovao kao relikt sovjetske prošlosti.

Ali izgled je varao. Geraščenko se nije ustručavao da primeni radikalne ekonomske mere, poput zamene starih sovjetskih novčanica za nove – čime su svi računi praktično zamrznuti, a veliki deo stanovništva ostao bez svojih ušteđevina 1991.

Iako je veći deo života proveo u međunarodnom bankarstvu i godinama radio u inostranstvu, bez oklevanja se pridružio ultranacionalističkoj i antimigrantskoj stranci Rodina, i pristao da igra ulogu „spojlera“ tokom predsedničkih izbora – jednostavno zato što je Kremlj to od njega zatražio.

Ni to nije krio, pokazujući zapanjujuću iskrenost, iako je ta iskrenost ujedno otkrivala i neverovatan nedostatak političkih i moralnih principa. Zapravo, moguće je da ga je upravo ta amoralnost i dovela do vrha.

Geraščenko je verovatno bio najistaknutiji primer jedne neobične vrste: birokrata koji je postao bankar u zemlji u kojoj preduzetništvo i nezavisno bankarstvo gotovo da nisu ni postojali.

Tokom Hladnog rata, rad u toj oblasti značio je rad u inostranstvu i pružanje najosetljivijih usluga režimu u Moskvi – od prodaje prirodnih resursa Zapadu i kupovine žitarica, do finansiranja „prijateljskih“ komunističkih partija i „pokreta za nezavisnost“ širom sveta.

Kako bi sprovodio ove operacije, Sovjetski Savez je održavao veliku mrežu državnih stranih banaka (poznatih kao sovzagranbanki), sa filijalama koje su se protezale od Londona do Singapura, i od Teherana do Pariza i Ciriha.

Najstarija i najistaknutija među njima bila je Moskovska narodna banka u Londonu, otvorena 1919. nakon što je sovjetska vlast nacionalizovala jednu rusku banku iz predrevolucionarnog perioda.

Geraščenko je postavljen za direktora te londonske banke 1965. godine, kada je imao samo 28 godina. Do tada je prošlo šest godina otkako su sovjetske strane banke dobile novi zadatak: da sprovode finansijske operacije koje bi bile neprobojne za američke vlasti – „da učine sovjetske transakcije u dolarima neprobojnim za američku vladu“, kako je jedan visoki ruski bankar rekao u razgovoru.

U sistemu sovjetskih banaka u inostranstvu, KGB je uvek bio prisutan – kada je britanska vlada 1971. godine odlučila da protera 105 sovjetskih špijuna iz zemlje, među deportovanima su se našli i zaposleni u Moskovskoj narodnoj banci, što je ukazivalo na to da britanske vlasti dobro znaju pravu svrhu tih institucija.

U Londonu se Geraščenko dokazao kao sposoban stručnjak, te je ubrzo premešten da vodi poslovanje banke u Bejrutu, Liban.

Tamo je upoznao Jevgenija Primakova, budućeg šefa ruske obaveštajne službe i kasnijeg premijera Rusije, koji će mu kasnije postati ključna veza. Bejrut je u to vreme bio važna odskočna daska za karijere u sovjetskoj obaveštajnoj službi, delom i zato što je KGB tamo intenzivno radio na regrutaciji Amerikanaca.

Nakon Bejruta, Geraščenko je nastavio da se kreće kroz svetski arhipelag sovjetskih banaka u inostranstvu, sa zadacima u Zapadnoj Nemačkoj, zatim u Singapuru, pre nego što se sredinom 1980-ih vratio u Moskvu.

Na kraju je postao šef Gosbanka (preteče Centralne banke Rusije) tokom poslednjih godina Sovjetskog Saveza.

U tom trenutku, Geraščenko je imao zavidnu biografiju. Znao je ponešto o finansijskim sistemima van Sovjetskog Saveza, a istovremeno je bio poverljivi insajder, upućen u najosetljiviji deo sistema – tajne tokove novca unutar i van tada još uvek zatvorenog sovjetskog sistema.

Postao je nadzornik mreže sovjetskih banaka u inostranstvu. Te banke su obavljale ključne funkcije za Moskvu – na primer, banka u Cirihu je nadgledala prodaju sovjetskih zlatnih poluga (koje su se transportovale ispod sedišta putničkih aviona Aeroflota) i dijamanata.

Moglo bi se očekivati da će se, nakon kolapsa sovjetskog režima 1991. godine, stvari promeniti u novoj, kapitalističkoj Rusiji – barem kada je reč o bankarstvu. Ali, ne baš.

Prvi direktor Centralne banke Rusije kojeg je Boris Jeljcin izabrao bio je Georgij Matjuhin, bivši oficir Prvog glavnog direktorata KGB-a (spoljna obaveštajna služba), sa iskustvom u sovjetskom bankarstvu. Takođe, bio je student Gerašenkovog oca.

Direktorat spoljnih obaveštajnih službi, sada odvojena agencija poznata kao SVR, prešao je u ruke Evgenija Primakova – Gerašenkovog starog poznanika – koji je 1992. zamenio Matjuhina.

Svi su dolazili iz istog sistema, u kojem je KGB uvek bio tu negde, iza ugla. I kada je, u jednom trenutku, Gerašenko izgubio svoju poziciju, vratio ju je kada je Primakov postao premijer.

Nije bilo iznenađujuće što je od tog trenutka bankarski sektor Rusije uglavnom bio nadgledan od strane spoljnih obaveštajnih službi.

Iako ruski bankari nikada nisu gajili simpatije prema KGB-u, prihvatili su nastavak odnosa – uglavnom zato što su verovali da mogu da nadmaše obaveštajnu agenciju i njene naslednike.

Na kraju, Putin je dokazao da nisu bili u pravu.

Ispostaviće se da su najosetljiviji delovi sovjetskog bankarskog sistema – uključujući sovzagranbanke – preživeli 1990-te i 2000-te godine, iako pod promenjenim nazivima i vlasničkim strukturama.

I bili su od pomoći kada je Rusija bila zatrpana lavinom zapadnih sankcija nakon aneksije Krima, a zatim i tokom pune invazije na Ukrajinu.

Na primer, Gazprombank Švajcarska, direktni naslednik banke u Cirihu koja je nekada služila za prodaju sovjetskog zlata i dijamanata, korišćena je za procesuiranje ruskih plaćanja za gas iz Evrope, sve dok nije odlučila da obustavi svoje operacije krajem 2022. godine.

Mentalitet koji je KGB uneo u bankarski sistem čini se da je takođe opstao.

Ruski finansijeri, navikli da se usklađuju sa režimom i njegovim represivnim agencijama, odlučili su da podrže režim u ratu — ne nužno iz lojalnosti, već zato što nisu znali drugačije.