Putinova ofanziva protiv bogatih birokrata: Kako je rat u Ukrajini promenio jednačinu?

Ali rat je promenio tu elitu, učinivši je ranjivijom pred Kremljom, koji zna da ruske superbogate birokrate danas imaju manje opcija, piše u analizi za Moskovski tajms (The Moscow Times) Vladislav Inozemcov, ruski ekonomista i koosnivač Centra za strategije i analize u Evropi.

Kleptokratija, po definiciji, ne može funkcionisati u okviru vladavine prava, već zavisi od neformalnih aranžmana i guste mreže ličnih odnosa.

Taj sistem je prvenstveno koristio najvišem sloju režima. Većina nižerangiranih zvaničnika bila je zadovoljna prihodima koji su značajno poboljšali njihov životni standard, ali nisu zahtevali složene globalne mreže za pranje novca.

U takvim okolnostima, ideja da elite postanu preterano zavisne od Kremlja smatrana je pretnjom samom sistemu.

Talasi patriotske retorike obično su izazivali odliv kapitala. Čak je i podsticanje ili pritisak na elite da se odreknu formalnog vlasništva nad imovinom u inostranstvu bilo nezamislivo.

Godinama su zvaničnici, političari i oligarsi zarađivali novac u Rusiji, ali su bogatstvo čuvali u inostranstvu.

Krajem 2010-ih, hapšenja istaknutih ličnosti dolazila su uz dugačke spiskove njihove imovine u inostranstvu. Stvarne razmere skrivenih sredstava bili su predmet nagađanja.

Rat je promenio jednačinu. Suprotno očekivanjima, glavni udarac ruskim oligarsima i korumpiranim zvaničnicima došao je sa Zapada, a ne iz Kremlja.

Imovina je zamrznuta ili su uvedena vizna ograničenja. Ipak, tokom prvih godina rata, Kremlj nije značajno promenio svoj odnos prema preduzetnicima sa vezama u inostranstvu.

Od tada su se pojavila dva nova trenda.

Prvi – široko dokumentovan – podrazumeva nacionalizaciju ili konfiskaciju imovine velikih poslovnih ljudi, uz prenos vlasništva ili na državu ili na pojedince još bliže Kremlju.

Tokom 2024–2025. neki su predviđali da će to narušiti odnose između biznisa i države. Ta zabrinutost se pokazala preteranom.

Ruski poslovni ekosistem, poput šire populacije, u velikoj meri je izgubio autonomiju i predstavlja malu pretnju Kremlju.

Moskovska kampanja je u poslednje vreme usporila, a najveći tajkuni – oni koji bi mogli predstavljati problem – nisu razvlašćeni.

Drugi trend je intrigantniji. Reč je o naglom porastu istraga za korupciju usmerenih na zvaničnike srednjeg nivoa – osobe koje ranije nisu bile povezivane s biznisom niti poznate kao direktni štićenici Kremlja.

Nedavno je zvaničnik Revizorske komore Andrej Baturkin rekao u Državnoj dumi da je u slučajevima korupcije zaplenjena imovina bez presedana u vrednosti većoj od 100 milijardi rubalja (1,3 milijarde dolara).

To je možda tek početak. Sve češće se čini da je fokus upravo na primaocima mita.

Izveštaji o zaplenama sada se pojavljuju gotovo svakodnevno. Ti slučajevi retko uključuju stanove u Majamiju ili račune u švajcarskim bankama, već imovinu unutar Rusije.

Pogledajmo samo primere iz poslednjih nedelja. Zaplenjeno je 120 nekretnina i udela u 27 kompanija u vlasništvu poslanika Jedinstvene Rusije Andreja Dorošenka i bivšeg zamenika Anatolija Voronovskog. Nivši zvaničnik Uralupravdora Aleksej Borisov i njegovi rođaci posedovali su desetine nekretnina, zemljišnih parcela i poslovnih prostora a bivši gradonačelnik Sočija Aleksej Kopajgorodski i njegova supruga povezani su sa 50 nekretnina i više vozila.

Navodni čuvari ruskog zakona nisu ništa drugačiji. Bivšem tužiocu Viktoru Fominu oduzete su 52 nekretnine registrovane na ime njegove majke.

Imovina u vrednosti od 13 milijardi rubalja (169 miliona dolara) zaplenjena je bivšem predsedniku Krasnodarskog regionalnog suda Aleksandru Černovu.

U međuvremenu, Aslan Trahov, bivši predsednik Vrhovnog suda Adigeje, tokom mandata je stekao 114 zemljišnih parcela i brojne nekretnine.

Mnogo toga potvrđuje moje dugogodišnje stanovište da su korupcija i mito u praksi suptilno različite pojave. Korupcija velikih razmera zahtevala je međunarodne mreže. Mito na srednjem nivou, nasuprot tome, deluje daleko jednostavnije: rođaci služe kao paravani, a imovina koja donosi prihod akumulira se lokalno, što bezbednosnim službama olakšava delovanje.

Ključno pitanje jeste da li bi ova kampanja mogla oslabiti koheziju birokratije ili barem demoralisati zvaničnike i narušiti temelje režima.

Za sada se proces odvija glatko. Optuženi priznaju krivicu i prihvataju zatvorske kazne. Osim nekoliko medijski eksponiranih samoubistava, nije bilo dramatičnih sukoba. Ništa ne podseća na kvazivojno hapšenje gradonačelnika Mahačkale Saida Amirova pre više od decenije.

Možda će se to i nastaviti. Staljinove čistke su godinama proređivale sovjetsku birokratiju, a da pritom nisu uništile njenu funkcionalnost ili lojalnost.

Ipak, današnje okolnosti su drugačije. Ako su korumpirani zvaničnici prvenstveno motivisani ličnim bogaćenjem, a teško je tvrditi suprotno, njihovu spremnost da postanu žrtveni jarci Kremlja ne treba precenjivati.

Mnogo toga zavisi od toga koliko dugo i koliko agresivno će se sadašnja kampanja protiv mita nastaviti. Logika ruskog sistema vlasti sugeriše da ona ne može trajati unedogled. Birokratska klasa ne može funkcionisati pod stalnim pritiskom. U nekom trenutku mogla bi se raspasti.

Drugo objašnjenje jeste da bezbednosne službe nastoje da učvrste svoju centralnu poziciju, više ne delujući samo kao instrument države, već kao njen supstitut.

Bez obzira na uzrok, kampanja unosi neizvesnost. Za sada se birokratija od temelja režima pretvara u jednu od njegovih slabosti.

Neki tvrde da Putinov sistem počiva na lojalnosti njegovog užeg kruga. Možda je to tačno, ali malo je dokaza koji bi to nedvosmisleno potvrdili.

U sistemu kojim upravljaju lične veze, a ne formalna pravila, mreže odnosa su opsežne i složene. Pritisak na jednu tačku može imati nepredvidive posledice drugde. Otuđivanje birokratije nosi rizike. Zvaničnicima nisu potrebni Donbas ili Ukrajina. Potrebna im je stabilnost i mogućnost da nastave da izvlače profit iz sistema.

Zato ofanzivu vlasti protiv birokratske klase ne treba potcenjivati.