Protiv zavere ćutanja o propasti Jugoslavije

Ovako je opisan novi roman i izdanju kuće Arhipelag koji je predstavljen sinoć beogradskoj publici u Klubu Doma Omladine.

Publika je, doduše, pre kosmopolitska nego beogradska, s obzirom da su mnogi od okupljenih emigrirali tokom i posle ratova u bivšoj Jugoslaviji kao i autorka, a sada okupljeni da čuju o delu koje opisuje i njihove sudbine.

Te sudbine našle su se i u romanu kroz pisma koja je Kordić razmenjivala iz Praga, gde je otišla da živi, sa prijateljima, Jugoslovenima, rasutim širom sveta.

Da je takvih puno, bilo je jasno i kada se tražila stolica više za razgovor sa novinarkom, a sada i spisateljicom, a bez obzira što je sala bila puna, atmosfera je bila i više nego intimna – lična i prijateljska.

U razgovoru su, osim Kordićeve, učestvovali i njen kolega iz Beograda Rade Radovanović, kolumnista Danasa, i glavni urednik Arhipelaga Gojko Božović.

Opisujući knjigu kao uzbudljivu, snažnu i neposrednu, Božović otkriva da radnja ima čitavu mrežu ukrštenih identiteta glavnih junaka, i opisuje toponime i gradove propoznatljive za događaje devedesetih godina. Od tih mesta i događaja, junaci romana nisu uspeli da pobegnu, koliko god kilometara daleko bili, zaključuje Božović.

– Iz Sofijine ispovesti, kao i pisama koja je koristila, mi vidimo dramu ljudo jedne zemlje koje više nema. Tada vidimo da je emigracija zapravo nemoguća. Izlaska nema koliko god ljudi odlazili daleko od zemlje u kojoj je besneo rat, oni neprestano sa sobom nose traumu od koje su pobegli. To je novi izazov sa kojim se svako u ovom romanu na svoj nacin suočava – zaključio je Božović.

Suočavali su se neki sa tim iznova i dok je Sofija čitala odlomke knjige o ličnoj borbi za opstanak, pod granatama u Zadru, a kasnije kao emigrantkinja u Pragu. Ti odlomci, kao i cela delo prožeti su neprekidnom borbom – ljudi, prijatelja, borbom za istinu, život, potomstvo, naglasio je Rade Radovanović, dodajući da u tom spoju ličnog utiska, imaginacije i činjenica nastaje delo sa snažnom porukom protiv nacionalizma, nacizma.

– Oko četvrt veka posle tih strašnih ratova u kojima je ubijano oko stotinu hiljada, tisuća, ljudi mi danas u našem Beogradu i Srbiji živimo sa onima koji su izabrani i vladaju zahvaljujući zaveri ćutanja. Ovo je delo protiv te zavere jer nudi mogućnost neupućenima da saznaju da su i građani Zadra živeli pod svakodnevnim bombardovanjem gurnuti u stravični aparthejd, da su postojale 43 paravojne formacije koje su oslobađale Sarajevo od Sarajlija, Prijedor od Prijedorčana, i druge gradove od njihovih žitelja naglasio je Radovanović. On je zaključio i da se iz ovog dela, na osnovu tragedije čoveka i porodice može sagledavati tragedija ljudi na prostoru bivše države.

Hipofiza u egzilu je roman o propasti druge Jugoslavije, o Beogradu devedesetih, o ratovima koji besne na prostorima nekadašnje zajedničke države, o uzburkanim sudbinama i identitetima, o ljudima podeljenim između nove stvarnosti i svojih uverenja, o tome kako ljudi koji žive u istoj porodici ili u istoj ulici postaju smrtni i ratni neprijatelji, o životu pod pritiskom, o mladim ljudima koji odlaze iz zaraćene i unesrećene zemlje u emigraciju ne bi li tamo zasnovali novi život i pronašli izgubljeni mir i smisao svakodnevice.

Roman Sofije Kordić je svedočanstvo protiv zaborava i protiv ravnodušnosti.

Svedočeći o konkretnim iskustvima junakinja koje traumatično preživljavaju raspad zemlje i rat, roman Hipofiza u egzilu sugestivno pripoveda o tome kako je teško prevladati mučna iskustva života, čak i kada se njegovi junaci hrabro otisnu u novo iskustvo egzila. Jednom doživljena istorija postaje iskustvo s kojim se neprestano živi, nezavisno od ličnih uverenja i od mesta boravka.

Novinarstvo u Srbiji ali i egzilu

Sofija Kordić odrasla je u Zadru, diplomirala međunarodne odnose u Beogradu, gde je počela i da se bavi novinarstvom. Krajem 1990. nastavlja s novinarstvom u listu Borba, kasnije Naša Borba. Pisala je i za nedeljnik Vreme i za londonski War Report. Pored saradnje s Našom Borbom, postaje dopisnica Radija Slobodna Evropa iz Praga. Kada se Radio preselio iz Minhena u Prag, radi kao članica redakcije za južnoslovenske jezike devet godina. Nakon gašenja hrvatske redakcije, nastavlja s novinarstvom u Pragu i piše za različite hrvatske medije. Roman Hipofiza u egzilu je njen prvenac.